Prag je grad sa više značenja. Istovremeno je i prestonica Češke republike, biznis i politički centar Centralne Evrope i njena najveća turistička atrakcija. Postoji priča da je za vreme Drugog svetskog rata, Firer zabranio trupama Vermahta da ulaze sa tenkovima, bornim kolima i artiljerijom u Prag. Dozvoljeno je bilo samo patroliranje vojnih patrola, jer je Vođa planirao da ovaj istorijski biser sačuva kao centar budućeg Trećeg Rajha.

Foto 1: Photo by Alice on Unsplash

Oko osam miliona turista svake godine dođe u ovaj hram kulture i istorije, da u svom hodočašću obiđu prelepe trgove, katedrale, dvorce i mostove na Vltavi. Ko nije posetio Nacionalni Muzej i Teatar, prešao preko Čarlsovog Mosta (Charles Bridge), obišao Kuću Umetnika (House Of Artists), gurao se sa stotinama turista na Starom Gradskom Trgu i zavirio u prošlost preko Praškog Dvorca (Prague Castle), kao i da nije bio u Pragu. Naravno, u turističkom smislu, jer razglednicu dopunjuje i poseta prodavnicama suvenira u kojima je glavna fora majica ili šolja sa slavnim ličnostima poput Mocarta i Kafke, koji su živeli u Pragu, ruskim lutkama „matrjoškama“ u verzijama od originala do Majkla Džordana i Barta Simpsona. Naravno i nezaobilazni češki kristal, dok nekad popularno srebro, više nije u modi. Glavna praška ulica Vaclavskie Namesti, sastavljena od neokolonijalnog melpota svake veće evropske prestonice – istorijskih spomenika i predstavništva velikih firmi, odjekuje od engleskog, nemačkog, kineskog, italijanskog, ali i našeg jezika. Neko ga zove srpski, neko srpsko – hrvatski, neko bošnjački, a većina jednostavno – naš jezik. Ekspanzija korporacija je uglavnom uobičajena i sastoji se od američkih, zapadno – evropskih i japanskih firmi, ali je činjenica da češki obućarski magnat „Bata“, u obliku robne kuće sa šest spratova, zauzima centralno mesto. S druge strane, nama je jugonostalgičarski interesantno da vidimo velike bilborde „Gorenje“. Da vidimo kako drugi, pametniji, rade posao, dok mi tonemo kao „Nautilus“ kapetana Nema. Na prolećnom sajmu turizma, priča nam jedan zemljak, Crna Gora i Hrvatska su imale vrlo posećene štandove. Česi su se uz zvuke klape koja je pevala sa hrvatskog i uz ukus loze i njeguškog pršuta sa crnogorskog, prosto otimali o prospekte.

Foto 2: Photo by František Zelinka on Unsplash

Mada profesionalni domaćini, Česi imaju svoje favorit – turiste, mahom Amere i Nemce, što je i očekivano, jer svako inteligentan sarađuje sa ekonomski najrazvijenijima, dok ex – YU enklava ima sasvim prostojan prijem u odnosu na recimo do krajnosti omražene Ruse i Istočne Nemce. Zato je i smešna priča o skinhedsima, kojih ovde ima u priličnom broju, posebno uočljivih u andergraundu velikog praškog metroa i po njihovim tipskim pivnicama. Fakt je da skinheds pokret kod slovenskih naroda, ima isti rang kod pravih skinova na Zapadu, kao i njihove žrtve. Jedino su možda teoretski ugroženi Romi, mada oni sasvim normalno žive pored Čeha u starom, boemskom delu koji se zove Žižkova.

Foto 3: Photo by Denis Poltoradnev on Unsplash

U Pragu postoje Jugoslavska, Rumunska, Švedska, Jeruzalemska, Americka ulica. Kao što sa setom pamte Jadran, gde i sada masovno letuju, mahom u Dalmaciji, tako domaćini ne mogu da zaborave komunističku okupaciju, koja im je dahtala za vratom četiri i po decenije. Sve dok uz podršku Ujka Sema, široki front sastavljen od disidentskog pokreta, studenata i građana, nije u Plišanoj revoluciji, ispratio komuniste u istoriju.

Foto 4: Photo by Diane Picchiottino on Unsplash

Od oko milion stanovnika Praga, gotovo petinu čine stranci. Posebno je interesantna američka kolonija, u slengu zvana „ex – patriot“, koja broji nekoliko hiljada građana SAD. Ako ne računamo mnogobrojne predstavnike zvanične diplomatije, kompanija i fondacija, najveći deo ove grupacije čine profesori sa američkih univerziteta, učitelji engleskog, novinari i socijalni radnici. Neki su ostali zbog posla, neki su se zaljubili u Prag ili u Pražane. Puno je i američkih studenata, koji pohađaju letnje škole i seminare. Naravno, koja bi to država bila bez ex – Jugovića. U svim nijansama, mada preovlađuju oni iz prvih ratom zahvaćenih republika.

Foto 5: Photo by Diane Picchiottino on Unsplash

Praški restorani su posebna priča, posebno originalne češke pivnice, jer je sve ostalo turistički „bullshit“ (po američkim gostima). Postoji preko šezdeset vrsta piva koja sva imaju jednu zajedničku karakteristiku – bilo koje da naručite, nećete pogrešiti. Česi svoju zemlju vole da dele na dve ex – kraljevine, Bohemiju i Moraviju. Prag pripada Bohemiji i to je zemlja piva, boema, pivnica i pabova, kao usvojenog zapadnog recepta zabave. Moravci su više u stilu bitnika, to je zemlja dobrih vina. Uglavnom, društveni život ne pada teško Česima, jer su cene otprilike kao kod nas, bar što se tiče restorana, marketa, pijaca, pansiona. Samo što za razliku od nas, oni imaju prosečnu platu od oko hiljadu nemačkih maraka.

Foto 6: Photo by Beth Macdonald on Unsplash

Nevladina organizacija „MillenniuM“ iz Kragujevca, je kao predstavnik Srbije, u organizaciji The Center for Democracy and Free Enterprise iz Praga, u okviru projekta Regionalne kooperacije, imala priliku da poseti Parlament Češke Republike, Senat i rezidenciju predsednika Havela. U razgovoru sa senatorom Žužanom Roithovom, imali smo prilike da saznamo nove političke tendencije u Češkoj, kao što je nedavna administrativna podela na osam regija, u skladu sa evropskim trendovima regionalizacije i država bez granica. Predsednik Havel, lider Disidentskog pokreta i čovek koji je Češku uveo u svet, uživa veliko poverenje građana. Za njega kažu da je ceo život bio buntovnik i to se njegovim biračima dopada. Međutim, u lobi razgovorima, imali smo prilike, da čujemo da njegova zvanična podrška i nije veća od četrdeset, pedeset posto biračkog tela. Ipak, ljudi nisu previše opterećeni politikom, iz prostog razloga, jer žive bolje nego pod komunistima. Što se tiče Slovačke republike i njihovog čuvenog mirnog, ugovornog razlaza, situacija je nešto drugačija. Slovaci žive nešto lošije od Čeha, kada je u pitanju opšti standard. A kada pitate Čeha, Slovaka ili nekog Amerikanca ili ex – Jugoslovena, kakva je razlika između Čeha i Slovaka, najveći argument je – akcenat. A onda će vam iskreno priznati da razlike ustvari nema.

Foto 7: Photo by Ouael Ben Salah on Unsplash

Ove godine, Prag je kulturna prestonica Evrope i težina te laskave titule, s pravom dobijene, ovde se vidi na svakom koraku. Jednostavno, kulturni život je do te mere zasićen, da jednostavno nemate vremena da ispratite čak ni one događaje koji se smatraju bitnim. Od premijere „Don Đovanija“ i filma „Happy Texas“ (tamo ne postoje pirati), preko izuzetnih pozorišnih predstava do koncerta Iron Maiden ili Pearl Jam. Kada su u pitanju performansi, kako se to omiljeno naziva u art svetu, Prag je prava meka. Bitna je samo ideja, tipa organizovanja rok koncerata mladih andergraund grupa, alternativnih pozorišnih trupa, do lutkarskih predstava za odrasle. Češka Akademija umetnosti iz svoja tri dela – primenjene umetnosti, muzika, film, prosto je opsadnuta zainteresovanim studentima.

Foto 8: Photo by Nastya Dulhiier on Unsplash

Ako imate sreće, Pražani će vas odvesti u pravi deo grada, tamo gde oni izlaze i gde tek po koji uporni turista zaluta. Magična reč je Žižkova, stari andergraund kvart Praga sa stotinama pivnica, barova, diskoteka. Posebna poslastica je alternativni bioskop – „Aero“ u kome se vrte probrani filmovi, organizuju koncerti i predstave. Vlasnik ovog mesta ima tim mladih menadžera, sastavljen od nekadašnjih lidera studentskog protesta. Ovde svoje filmove premijerno puštaju nekadašnji đaci čuvene Praške filmske škole – Kusturica, Paskaljević, Marković.

Foto 9: Photo by Steve Sharp on Unsplash

Varljivo leto 2000 – te u Pragu je na prijatnih, dvadesetak demokratskih stepeni po Havelovoj skali “plišane revolucije”. U ovom trenutku, suviše daleko za naš balkanski pakao.

dr Vladimir Paunović

Foto: naslovna (Čarlsov most, Photo by Martin Krchnacek on Unsplash)

Tekst je objavljen 2000. godine u kragujevačkom nedeljniku “Nezavisna Svetlost”.