Nešto slobodnija tumačenja istorije mogla bi nas dovesti do uvida da modeli osvajačkih pohoda, uzurpacija i tlačenja putuju kroz vreme. Obrasci kojima su otimači slobode pribegavali, suštinski se ne razlikuju ako, naravno, zanemarimo čitav set ideoloških, klasnih i rasnih izgovora. Gotovo istovetno i oduvek važi i za osvajane i pobunjene. Njihove slobodne volje, njihove individualne i kolektivne hrabrosti isto se dešavaju po svojevrsnom unutrašnjem imperativu kojem su strani pristajanje na neslobodu i misao o povlačenju.

Jer, a istorija je ovde već sasvim nedvosmislena, u stvarima agresije ili odbrane nema onoga što zovemo zlatnom sredinom. Neopredeljenost nije vrlina. I ne može se malo i po potrebi biti na strani tlačitelja ili na strani tlačenih, u zavisnosti od toga da li su “naši” ili neki tamo, “drugi”… Dugi marš slobode kroz istoriju traje, a oni koji su u njemu učestvovali ili učestvuju lako se međusobno prepoznaju.

U eseju Buđenje mrtvih, Teri Iglton je napisao da je nemački filozof Valter Benjamin imao neobičnu ideju da je moguće promeniti prošlost, da je nekom vrstom aktivne i delatne percepcije moguće dokinuti njenu nepromenljivost. “Za većinu nas”, kaže Iglton, “prošlost je nepromenjiva, dok je budućnost otvorena. Benjamin je smatrao da svojim delovanjem u sadašnjosti možemo promeniti prošlost. Naravno, ne doslovno promeniti, jer jedno je izvesno: prošlosti više nema”.

Ako je ova Benjaminova teza tačna, naime, da naša dela u sadašnjosti mogu da menjaju i menjaju značenje dogođenog u prošlosti, onda bi značilo da prošlost nastavlja život kroz svoj vitalni deo, kroz svoje posledice. Kao jednu od Benjaminovih “najoštroumnijih izjava” Iglton je prepoznao upravo tvrdnju da ono što nagoni ljude na revolt protiv nepravde nisu snovi o oslobođenim unucima, već sećanja na potlačene pretke.

Benjaminovoj misli o aktivnoj prošlosti i sadašnjosti koja ne prestaje da bude obavezivana njome Iglton je pridodao i svoje tumačenje ciljanog sećanja ili ciljanog zaborava prema kojem se između pojedinca i nacije može povući paralela: “Nacije ponekad cvetaju negirajući zločine iz kojih su rođene. Kontrola se postiže samo onda kada su invazije, okupacije, etnička čišćenja ili prevrati bezbedno potisnuti u političku podsvest”.

To ciljano potiskivanje u političku podsvest, u konstruisani zaborav, uvek znači i šansu za preživljavanje represivnih ideologija i njihovih cikličnih buđenja. Prema Benjaminu, šansa fašizma jeste upravo u tome što ga protivnici dočekuju sa čuđenjem, kao nemogućeg iz perspektive “napretka kao istorijske norme”. A to čuđenje, jer je još uvek moguć u dvadesetom veku, nije filozofsko i nije početak spoznaje.

Teze O shvatanju istorije Valter Benjamin je završio krajem aprila i početkom maja 1940. za vreme izgnanstva u Parizu. Onima koji su se bavili njegovom biografijom poznato je da je nakon izložbe u Minhenu 1921. godine kupio sliku Pola Klea Angelus novus, da je njome bio opčinjen i da je bežeći od nacista, neposredno pre samoubistva, koje je izvršio septembra 1940. na francusko-španskoj granici, sliku ostavio svom pariskom prijatelju, filozofu Žoržu Bataju. Upravo je nošen fascinacijom Kleovim Angelusom novusom Benjamin napisao jedan od svojih najuzbudljivijih odlomaka: „Oči su mu razrogačene, usta otvorena, a krila raširena. Tako bi mogao izgledati anđeo istorije. Lice je okrenuo prošlosti. Ono što mi vidimo kao niz događaja, on vidi kao jednu jedinu katastrofu što neprekidno gomila ruševine preko ruševina i baca mu ih pred noge. Rado bi se zaustavio, budio mrtve i sastavljao ono što je razbijeno“.

U noći između 9. i 10. maja, do mene su stizale slike koji su delili prijatelji iz Crne Gore nakon što su, uz veliki portret heroja Ljuba Čupića sa onim nezaboravnim, prkosnim a predsmrtnim osmehom, građanski i dostojanstveno obeležili Dan borbe protiv fašizma i Dan Evrope. Imala sam potrebu da im čestitam, jer su upravo tog dana napravili podvig, negde između prošlosti i budućnosti, podvig u kojem su se u istovrsnom poretku prepoznatljivog marša za slobodu našli i svi  belvederski heroji iz 1936. jednako kao i oni iz 40-ih godina dvadesetog veka, jednako kao i svi koji su septembra 2021. branili svoje pravo da ne žive u otetoj državi. Sledećeg dana zapisala sam:  „Belveder, juče. Bravo, prijatelji. Bilo je to pravično poravnanje. Suzavac i gumeni meci nisu nikada bili efikasno sredstvo za pokoravanje. Za izazivanje ljubavi još manje…“.

Nakon Belvederske noći ovog maja, to susretanje dve istorijske ravni kojima je zajednički imenitelj odanost slobodi, crnogorski istoričar Srđa Pavlović video je onako kako bi događaje ovakve vrste videli nepristrasni istoričari koji nemaju paradoksalni beg od prošlosti: „Za sada se taj proces odvija u okvirima zanimljive ideološke paralele sa demonstracijama na Belvederu iz 1936. godine. Ta paralela je donekle logična jer se radi o dva snažna izraza protivljenja aktivnostima zvaničnih vlasti, (…) mislim da se ovakvo uokviravanje savremenog Belvedera može prevesti u politički operativnu ravan koja obuhvata celu Crnu Goru“.

Bez obzira da li su tumačenja i viđenja 9. maja 2022. na Cetinju sasvim lična, emotivna ili teorijska i istorijska, tamo se, te večeri, voljom nepomirenih i svesnih građanki i građana Crne Gore zapravo nastavio niz odanosti slobodi.

Onoj koja putuje kroz vreme.

 

Aleksandra Bosnić Đurić

(tekst je objavljen u „Pobjedinom“ dodatku za kulturu „Kult“, maja 2022.)

Foto: Ljubo Čupić (izvor: sr.wikipedia.org)