Javni konkursi, da li vezani za finansiranje kulture, zapošljavanje, dodelu stanova nekada, pokretanje biznisa ili poslove finansirane javnim parama, uvek su na ovim prostorima imali potencijala za analizu, ne samo zbog interesne pobune rezultatom nezadovoljnih učesnika, nego prevashodno radi endemske korupcije, protekcionizma i partokratije ovih prostora. Jer, kao što se evropski narodi, ka čijoj zajednici formalno težimo, protiv nepravilnog trošenja javnog bore nezavisnom kontrolom, oštrim lustrativnim merama i transparentnošću, tako i zdravorazumski moramo biti svesni da uvek u većoj ili manjoj meri postoji interes ili kolokvijalno – “spisak”, koji se samo primenom pravila i sankcija može dovesti u prihvatljivo stanje.

Ovogodišnji konkurs za finansiranje projekata u kulturi grada Kragujevca, možda je i prvi put od uspostavljanja u ovom formatu početkom dvehiljaditih, ako se izuzme period direktnog odlučivanja zahtevom pred kraj mandata prethodne vlasti, dobio neku vrstu vidljivijih reakcija od strane javnosti. Tu spadaju saopštenja udruženja građana “Telok” i gradskog odbora stranke “Moramo”, gde se direktno kritikuju proceduralna pravila poput predstavljanja komisije, obrazloženja i manja sredstva nezavisnoj operskoj produkciji, što je vezano za prethodnu institucionalnu odluku o uspostavljanju operske scene i posebno konteksta (inače uobičajenog na ovim prostorima) – da se tim prvi put pojavljuje, uz žestoke kritike gradskom većniku kulture g. Bjeletiću, koje dolaze od osoba, poput njega samog iz profesionalne oblasti klasične muzike. Reagovala je i “Respublika”, kao redak aktivni monitoring čuvar (tzv. watchdog) raspodele javnih finansija između ostalog, koja je direktno targetirala kršenje pravila udruženja “Sinergetika” vezana za kasnu registraciju i sukob interesa (osnivač bivši gradski funkcioner), pri čemu nije komentarisala muzički tip manifestacije, što je uobičajenom zamenom teza u jednom od komentara na društvenim mrežama imputirano averzijom prema pank muzici i favorizovanjem elektronske, jer su upravo dugogodišnji VIBE festival naveli kao primer po istom iznosu (4 miliona dinara), da bi se botovski skrenula pažnja sa očiglednih proceduralnih nevalidnosti. Tu su i postovi na društvenim mrežama, koje danas treba tretirati kao javne medije, posebno kad pišu ljudi koji imaju novinarsko iskustvo i sa tim poštovanje etike i pravila, poput koleginice Jocić koja je strukturno predstavila rezultate uz konstataciju da muzika kao oblast dobija najveći “deo kolača”, ali i uz komentare, koji su podeljeni otprilike u dve grupe – da velike muzičke manifestacije poput “Arsenala” treba još više finansirati ili da se radi o prevelikom iznosu.

Kakva je ovogodišnja konkursna raspodela sredstva u Kragujevcu za kulturu?

Prvo, Kragujevac ima ukupni konkursni budžet od 45 miliona dinara, što je gotovo deset i po puta veće od niškog konkursa (4 miliona i 150 hiljada dinara uz opasku da ovaj grad sa daleko većim budžetom finansira manifestacije od javnog značaja za grad), ali i gotovo pet puta manje od novosadskog (222 miliona i 800 hiljada dinara) i oko četiri i po puta od konkursa beogradskog sekretarijata za kulturu (200 miliona i 929 hiljada dinara).

Kao drugo, konkursno rešenje nema istaknuta imena i prezimena komisije poput novosadskog (koji je doduše jedini po tome od četiri najveća grada), niti bilo kakva obrazloženja iste (kao ni ostali osim niškog sažetog opravdanja odbijenica), a ni razvrstavanje po oblastima (poput svih drugih uporednih), kamoli po sektorima (poput novosadskog).

Pod tri, kragujevački konkurs za kulturu sa preko 86 posto finansira vaninstitucionalno-opštinske programe iz muzičke oblasti, dok sa oko 4 procenta finansira vizuelne, sa 3 posto filmske, sa 2 književne programe, a nešto više od jednog procenta pozorišne, dok preostalih 4 procenata može da se grupno podvede pod edukativne, kulturu manjina, zavičajne, polivalentne i ostale. Što govori da ili nema drugih inicijativa, ili nema umetnika iz drugih oblasti ili je nepoznata komisija sklona muzici.

Četvrto analitičko polazište se oslanja na primenu metodologije Asocijacije Nezavisne kulturne scene Srbije pri redovnoj analizi javnih konkursa za kulturu Ministarstva, Pokrajine i gradova, koja identifikuje dve vrste strukturalnih problema  – radi se o tzv. “predatorskim” organizacijama (“onima čiji projekti godinama dobijaju ogroman deo budžeta na konkursu ostavljajući ostalima samo mrvice”) i tzv. “sumnjive projekte”. Po NKSS, “reč je o četiri grupe projekata koji se pojavljuju manje-više na svim nivoima konkursa. To su: projekti fantomskih organizacija koje čine organizacije koje su registrovane u APR-u ali nisu poznate u javnosti ili nemaju prethodnih aktivnosti, zatim projekti organizacija koje imaju prethodne aktivnosti, ali se ne bave kulturom (nego trgovinom, biznisom, poljoprivredom…), te projekti organizacija koje su osnovane neposredno pred konkurs i projekti organizacija koje nisu registrovane u gradu gde se raspisuje konkurs, a dobili su podršku”.

Na kragujevačkom primeru, pored već identifikovane sumnjivosti od strane analize “Respublike” koja je pomenuta, moguće je, po toj metodologiji, samo na prvi pogled navesti “Arsenal Fest” (koji sam povlači 44,77% budžeta) i nije odavno pod ingerencijom lokalnog Doma omladine nego vodećim uticajem beogradske koncertne agencije, ali tri su razloga koji im idu u prilog.

Kao prvo, “Arsenal Fest” je jedina velika muzička manifestacija koja je zadržana na konkursnom finansiranju, jer je recimo “Nišvil” sa ovogodišnjih 35 miliona dinara finansiran kao i druge manifestacije od javnog značaja za grad Niš, poput Filmskih susreta, NIMUS, Horskih svečanosti…, uz obavezu da većinski deo saveta festivala čine predstavnici grada, slično beogradskom Bir Festu ili novosadskom Egzitu (koji ima toliko direktnih izvora finansiranja da niko osim njih samih, eventualno finansijskih inspekcija i ne zna budžet). Kao drugo, Beograđani vode glavnu reč, ali su saradnici iz Kragujevca, obavezni su ovdašnji bendovi na binama, festival se dešava u Kragujevcu i evidentno raste godinama, a publici koja već egal dolazi i sa strane i iz grada, više i nije važno ko se pita, ako je program dobar. Pogotovo se ne bune lokalpatriote koji se istim hvale ili uživaju gledajući velika imena bez putovanja, kao ni korisnici “efekta prelivanja” (spillover) iz ugostiteljstva i turizma. Pod tri, pitanje je da li je lokalna ekipa, pogotovo iz institucije, mogla da ima resursa za ovakve programe i promocije, da nije angažovana profesionalna i iskusna osoba, čije usluge koštaju. I na kraju, ako se laički pogleda cena od skoro 200.000 evra javnog novca, neupućenima može krenuti lavina pitanja poput – “Zašto toliko?”, “A sponzori i karte?”, do “Šta će nam to?”. Jednostavno, takav program, toliko košta, odnosno – “koliko para, toliko muzike”. Srbija je siromašna zemlja, koja niti ima sponzore niti cenu ulaznica ili festivalskog pića koji bi bez javne podrške pokrili troškove poput honorara izvođača (stranci, makar iz 80-tih, sadašnji novi, veće regionalne zvezde jednostavno ne idu nigde bez više desetina hiljada evra, od kojih se avansni deo uplaćuje još u vreme raspisivanja konkursa), velike tehnike koja to jedino može da isprati, angažmana mnogo potrebnih ljudi (obezbeđenje, roudiji, saradnici, promoteri…) do na kraju krajeva normalnog ličnog profita odgovorne osobe.

Koje bi bile preporuke za bolju raspodelu javnih sredstava u oblasti kulture, ali i ostalih oblasti?

Kao prvo, postojanje jedinstvene strategije utroška sve manjih finansija, jer Kragujevac je četvrti grad zemlje koja siromašna, što pokazuju ukupna izdvajanja za kulturu, koja su ispod međunarodnog (UNESCO – 1%), evropskog, čak i regionalnog nivoa. Međutim, u izradi strategije kulturne politike učestvuju svi, predstavnici kulture “na vlasti” (i opštinske i republičke), opozicione partije, civilni sektor, kreativne industrije, samostalni umetnici, “nevidljivi” umetnici, studenti umetnosti, dokazani poznavaoci iliti eksperti lokalni i eksterni zbog objektivnosti, čak i publika putem javnih rasprava ili što da ne – referendumskih izjašnjavanja lokalnih poput samoupravljača nekada ili sistema po pojedinim švajcarskim kantonima (“referendumski pokret” o svim bitnim pitanjima), uz srodne sektorske delatnosti poput informisanja, obrazovanja, nauke i turizma. Zato što svi učestvuju u kulturnom životu, bez obzira da li su ili ne na vlasti, koja je što pokazuje istorija smenjiva. Uz donošenje neke vrste konsenzusa oko primene u narednih tri do pet godina i akcionim planom za svaku godinu. Šta je bitno za Kragujevac u ovom trenutku – još festivala, lokalni ili gostujući programi (odnosno “bottom up/odozdo na gore” ili “top down/odozgo na gore” pristup ili kombinacija, infrastruktura, razvoj zapostavljenih oblasti savremenog stvaralaštva, mejnstrim/pop/alternativna i angažovana kultura, “festivalizacija” po nekoliko dana u godišnjim dobima ili celogodišnji programi i s tim – manji broj većih manifestacija ili mnoštvo malih, razvoj publike, obrazovanje novih kadrova…

Druga preporuka se svakako odnosi na vrednovanje i praćenje projekata u kulturi, a to definitivno ne može raditi komisija sastavljena od predstavnika aktuelne vlasti iz javnog sektora, jer će jednostavno biti u sukobu interesa, od indirektne povezanosti sa realizatorima koji mogu koristiti neki od njihovih javnih prostora, preko prethodne saradnje do zajedničke umetničke oblasti (kolegijalna solidarnost). Zato se i formira koliko – toliko nezavisna komisija po javnom pozivu, gde članovi moraju biti dokazani profesionalci i poznavaoci oblasti koji ni po jednoj osnovi nemaju interesnih dodira sa projektima, čija se imena znaju, koji vrednuju glasanjem i kriterijumima uz javno obrazloženje (odabranih, neizabranih, sadržaja i iznosa) i stoje iza toga svojim imenom, ali takođe i prate implementaciju, programsku i finansijsku u formi izveštaja koji je takođe javan. I naravno, plaćeni su po ugovoru za taj odgovorni rad.

I kao treće i najvažnije – primena pravila pravednosti i jednakosti. U smislu pravednosti, ovde se prvo misli na podršku pravoj nezavisnoj kulturnoj sceni, pogotovo novim manifestacijama i programskim inicijativama da bi se razvile, uključivanju samostalaca, kako mladih (jer su budućnost koja će bez toga otići u drugu sredinu), tako i dokazanih (jer je ovo i zemlja ejdžizma) uz posebnu stimulaciju nedostajućim oblastima savremenog stvaralaštva. Kao i budžetsku diverzifikaciju gde bi na konkursu, možda ne “manifestacija od javnog značaja” (jer sve su kulturne manifestacije u biti tog tipa), nego “masovnih ili šire promotivnih manifestacija” upravo bili najveći korisnici sredstava. A sam princip jednakosti je neophodan iz više uglova. Kultura se ne može ostvarivati samo preko lokalnih institucija, kreativnih industrija i masovnih događaja, nego svi akteri trebaju imati jednake šanse i tretman, što bi značilo i da nezavisna scena ima takođe institucionalno finansiranje poput javnog sektora. Takođe je neophodna i jednakost pred pravilima, koja recimo važe pod pretnjom suda ako ste bili prinuđeni da plaćate troškove gostima iz regiona sa poslovnog umesto budžetskog računa i ako ste nevladina organizacija, a ne važe ako se kao provladina organizacija registrujete u toku konkursa i dobijete sredstva. A jednakost političkih i vanpolitičkih aktera je zapravo ključna, jer delegiranje na izborima ne znači mandat “ključara”, već “čuvara” javnih finansija koji je odgovaran onima od kojih i potiče, građanki i građana.

autor: dr Vladimir Paunović

foto: POP Forum arhiva (Arsenal Fest 2021, autor Laki Lazarević).

Tekst je nastao u okviru projekta „Kragujevački mediji u službi građana – u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.