(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 4.)
Početak devedesetih, lepi avgust koji najavljuje miholjsko leto, bife “Park” u Kragujevcu, socijalna kafana preko puta Velikog parka tačno na uglu, sa jeftinim pićem i kuvanim jajima i sardinama u vitrini za meze onih koji su preterali, uglavnom studenata, lokalnih boema, lumpen-proletarijata društvenih firmi koje je tek počela da nagriza kriza i seljaka iz okoline koji se osvežavaju pre polaska na autobus.
“Boj se bije, bije, zastava se vije…!” – razdera se pripito omanji, nabijeni mladić tamne kose, koji je sedeo sa dva drugara za stolom u samom uglu i isprazni potom ostatak braonkaste flaše Jagodinskog piva.
Ostala dvojica, ne obraćajući pažnju na njega, nastaviše razgovor.
“Ej Pero, jel’ si čuo za koncert krajem meseca? – upita druga visoki, plavokosi student, odeven u otrcanu džins jaknu na kojoj je na leđima crvenim flomasterom pisalo AC/DC. Nasledio ju je od nešto starijeg brata, poznatog po tome što je sa petoricom u sedmom razredu došao na čas u februaru, pre jedanaest godina, sa crnim florom oko ruke, jer je umro Bon Skot.
“Jok, o čemu se radi, kakav koncert?” – odgovori treći drug, koji je prebirao po ispražnjenoj paklici Sarajevske drine, tražeći zalutalu cigaretu.
“Gledale ih, gledale ih beogradske dame…!” – nastavi sa dranjem pripiti drug i dohvati novu flašu piva koju je kelnerica upravo donela.
“Pa nešto za mir, protiv rata. Biće u Šumaricama izgleda. Znaš da je tako nešto bilo u Sarajevu pre dva meseca otprilike? Svir’o Trnda sa novim bendom.” – odgovori metalac i dalje ignorišući vikanje za stolom.
“Miko, keve ti, odakle kupiš takve stvari? Gde si čuo za to? Nema plakata po gradu.” – zainteresovano zapita Pera, zadovoljno zapalivši nađeni duvan uz pomoć Zipo upaljača sa američkim grbom.
“Pa, rek’o sam ti već. Ortak mi radi u SKC-u, pomaže im nešto oko tehnike, mada uglavnom tegli kutije, j… ga, znaš, uči zanat, ali dobija neku kintu, vajdica za studenta.” – objasni mu upućeni drug.
“Ideeeeem, da se boooriiim…!” – prodera se ponovo pripiti, prethodno nategnuvši pivo.
“Ma, s kim ćeš ti majmune da se boriš! – viknu na njega Mika, koji više nije mogao da trpi drugarevo urlikanje i dodade: – “Svi su te lemali u školi, čak i tetkice. Kad bi Belci dolazili na odmor da dele ćuške, bežao si sa časa pre. Zvali su te Laza Kamikaza jer niko nije mogao da te stigne kad vataš maglu!
“Vid’o sam šta nam rade! Prave ogrlice od prstića!” – ponovo dreknu Laza.
“Gde si to gledao? Na tejpu iz video-kluba? Petak 13?” – viknu na njega i Pera pokušavajući da ga smiri.
“Na Dnevniku! Onaj Popov kaže…! – pokuša da opravda tezu Laza, ali ga Pera prekide: – “J… te on. Lažu, bre. Propaganda!”.
“Klekle dole, klekle dole, pa se bogu mole….!” – nastavi sa dranjem vidno alkoholisani Laza, ali naglo ućuta kad primeti krupnu priliku koja je prišla njihovom stolu. Iva Katakomba, lokalni boem krupnog stasa, duge kose i brade, odeven u različite komade garderobe, koji su mu za čudo stajali prikladno jurodivoj prilici. Po gradu su pričali da je nekada bio dobar đak, svirao gitaru, igrao rukomet, dok nije zbog neuzvraćene ljubavi počeo bol da utapa u piću…
“Tišina, bre!” – zabrunda moćnim baritonom, utišavši celu kafanu i nastavi: – “Neću više da čujem dranje!”.
Pera i Mika sagnuše glave gledajući ispred sebe i ne primetivši Lazu koji je proleteo kroz vrata bifea…
Koncert za mir, 31.08.1991. Kragujevac.
Prva antiratna muzička manifestacija u Srbiji, popularno nazvana “Koncert za mir”, imala je regionalnu prethodnicu “Jutel za mir” u dvorani “Zetra” u Sarajevu, 28.07.1991. godine. O tom događaju je u svom prvom tekstu pod naslovom “Interplanetarna misija” za kragujevački nedeljnik “Svetlost” pisao novinar Nebojša Veljković Guja, koji je sa 35 putnika iz Kragujevca, sastavljenih od kragujevačkih muzičara, novinara i ekipe iz SKC-a koja je sve organizovala, bio u jednom od 50 autobusa iz cele tadašnje Jugoslavije, koji su došli da podrže ovu ideju. Kragujevac je predstavljao bend Istok Iza, a učestvovali su – EKV, Crvena Jabuka, Goran Bregović, Haris Džinović, Hari Mata Hari, Merlin, Indeksi… pred 20.000 posetilaca koliko je primala dvorana i po izveštaju čak – 50.000 ljudi ispred nje.
Veljković je pisao o jednom zanimljivom detalju:
“A tada se kroz masu probija, samo u pratnji jednog običnog policajca dr Vasil Tupurkovski. I ne pada mu napamet da drži neki govor. On je inače jedini političar koji se usudio da dođe, a inače poziv je upućen svim članovima Predsedništva. Kada su čuli da nema govorancija i da mogu biti samo u publici glatko su odbili da dođu. I zanimljivo bi bilo kako bi prošli na bini naši posvađani samozvani ratni komandanti.”
Kragujevac je prvi u Srbiji reagovao, zahvaljujući SKC-u na jugoslovensku mirovnu inicijativu u kulturi o čemu govori Cole Kovačević:
“Ta ’91. je po mnogo čemu posebna za mene. Mi iz SKC-a smo ponukani sarajevskom idejom, zakazali za 31. avgust, bez ikakve podrške, bez ikakvih para, bez ičije pomoći – osim Jutela, zakazali Koncert za mir. I izazvali skandal…”.
Bruno Langer i Branislav Cole Kovačević na Koncertu za mir.
Dva mladića su se probijala kroz gužvu na prostoru preko puta stadiona “Radničkog”, tačno naspram muzeja “21. oktobar”, ali iskusno po obodima, kako bi videli što više, ali i bili zapaženi.
“Čika Cole, kad počinju Atomci?” – upita Mika nasmejanog bradonju koji je žustro razgovarajući sa dvojicom novinara i dvojicom saradnika istovremeno uz poglede pravo u oči, prolazio mimo njih.
“Za pola sata, sine!” – odgovori mu organizator Koncerta uz osmeh, produživši dalje za svojim poslom.
“Odakle znaš Coleta iz SKC-a?” – začuđeno upita Pera druga, konstatujući sebi u bradu: – “I ja ga pitam, ovaj zna sve i svakog…”.
“Pa komšija, zgrada kod Korane. A i zna se sa ćaletom.” – odgovori mu Mika.
“I? Samo se danas ložiš na Atomce? Ima tu još bendova…” – opet će Pera.
“Znaš kako, biće tu i Pušenje, oni su O.K. Pa SMAK, to mora da poštuješ ako si odavde. Rambo je kul, a Galiju i Merlin baš i ne slušam iskreno. Ustvari, pored Atomaca, jedino mi baš leže Istok Iza.” – konstatova znalački Mika i poče da peva: – “Doći će dan, kad čovek shvatiće sam…”.
“Meni više leži ona stara faza!” – uzvrati Pera, pa zapeva i on: – “Bude li te moji koraci…”.
Potom se obojica izgubiše u masi koja je bivala sve veća, preplavivši ljudima i dobrom energijom zelenilo na obodu Šumarica. Dok su na nekoliko stotina kilometara severoistočne linije, oprljenog barutom puta “Bratstva i jedinstva” odjekivali pucnjevi i detonacije, a istočno se spremala krvava pošast, trava grobnice zločina iz minulog rata je sijala mirom ostatka leta i Jugoslavije…
Publika Koncerta za mir u Šumaricama.
Novopečeni novinar Veljković je za “Svetlost”, pored sarajevske pratio i prvu ovdašnju mirovnu inicijativu u novom tekstu “Žurka sa idejom”, verno prenoseći atmosferu:
“…Rokeri sa rokerima, glumci sa glumcima, novinari sa novinarima, pa onda svi sa svima. U frci je jedino bilo tehničko osoblje i organizatori sa SKC-a, ali im se na kraju sve isplatilo. Niko nije štedeo pohvale na račun njihove organizacije.
Publika, inače uglavnom klinci od dvanaest do sedamnaest godina, stiskali su se ispred bine iako su na raspolaganju imali livadu od nekoliko hektara. Hipi pantalone i košulje, poslednje avgustovsko sunce, pretposlednji dan raspusta i omiljene grupe za njih su bili premija. Rat, vojska (mada je blizina kasarne bila zapanjujuće provokativna), paravojne formacije (čija je daljina nemerljiva), njima zaista ništa nisu značile. Imali su i svoje “Osvajače” i svoj “Istok Iza” i svoje “Atomsko sklonište”.”
Video link (Koncert za mir): https://www.youtube.com/watch?v=JSXm10fQ_wI&list=PLtMN4wyhLnS6WMTTO5dq_zksxYXyc7poZ&index=10
“Koncert za mir”, odnosno pravilno – “Umetnici za mir”, kao prva antiratna kulturna akcija, ponajviše muzička na prostoru Srbije, održana 31. avgusta, 1991. godine u “pet do dvanaest” u Šumaricama, uz mnoštvo muzičara koji su uputili antiratne poruke (SMAK, Atomsko sklonište, Zabranjeno pušenje, Galija, Merlin, Rambo, Osvajači, Istok iza…), okupio je i puno glumaca – Goricu Popović, Mirka Babića, Josifa Tatića, Predraga Ejdusa, Mihajla “Šoka” Radojičića. I naravno Radeta Šerbedžiju, koji je nakon kontraverzne izjave (“…Gledam sve ovo što se dešava, gledam kilometre koje prelazim za mir i jedna, jedina rečenica mi dolazi ovog časa da im kažem svima, izvinite što ste Vi tu kraj mene, ali j…. vam mater životinjsku!”) u direktnom prenosu Yutel-a i TV Novi Sad koji je gledala cela tadašnja Jugoslavija (bilo je to vreme televizije), izašao na binu, zamolio publiku da zajedno sa njim legne na zemlju i recitovao stihove Tina Ujevića iz “Svakidašnje jadikovke”. Pozvao je publiku da legnu, zajedno sa njim rečima: “…i prekidam pesmu Tina Ujevića, samo da kažem svima i celoj Jugoslaviji da smo mi legli, pa ako hoće da gaze, neka gaze u p…. materinu. Ljubim Vas!”. Sve je rezultiralo smenom urednika direktnog prenosa, ali i Coletovom potom, a to publika većinom nije saznala…
Tog zadnjeg dana avgusta 1991. godine, nakon performansa, Šerbedžija je novinama izjavio sledeće:
“Pa, tužno je i ovde danas u Kragujevcu. Ovih tu par stotina ljudi, uglavnom mladih koji su pobegli od kuće, od roditelja, koji su u nekim strankama, na primer, ili iz škole koje su isto u nekim strankama. Klinci koji su pobegli tu, jer su znali da će doći “Atomsko sklonište” i još neki ljudi, pobegli su kao iz škole da se popuši prva cigareta. Ali to je optimizam, u to ja vjerujem, u njih koliko ih je tu. Baš me briga za ove stare, za ove bolesne. Jedina stvar je ovaj mladi svijet na svim meridijanima u Jugoslaviji.”
Nastup Radeta Šerbedžije na Koncertu za mir.
“Jer ležimo na travi zbog mira i Radeta ili da se puvaš pred ribama?” – upita Pera.
“Zbog mira, of kors! Giv Pis D Čeeeenss! – odgovori mu zapevajavući Mika u pokušaju da imitira uvodnu pesmu muzičara i brzo dodade: – “Ček, ček, gledaj tamo, levo pa gore malo više, jel’ ono plava Tanja iz drugog četiri iz Gimnazije? Što je na pravima?”.
“Jeste. Pa šta?” – brecnu se Pera, šireći ruke i noge ležući i dalje na travi i gledajući sada odsutno i pomalo ljubomorno u plavo šumadijsko nebo.
“Pa, gleda me stalno čoveče!” – temperamentno će Mika, na trenutak zatvorivši oči u begu mašte mladih godina.
“Naravno da te gleda, konju! Jedini još nas dvojica ležimo na travi! Diži se, kreće svirka” – podviknu mu Pera i ustade.
Dino Merlin na Koncertu za mir.
Dino Merlin, sarajevski gost je po izveštaju štampe, za Koncert saznao prethodnog dana i pošto nije mogao da na vreme okupi bend, stavio je matricu u džep, poveo tehničara, seo u slupana kola i stigao u Kragujevac. Posle nastupa je izjavio:
“I ovaj i sarajevski koncert su uzvišeni, ali svaki na svoj način. Sarajevski je možda istorijski što je prvi, a ovaj je izuzetan što se usred dana po ovom miholjskom vremenu skupilo ovoliko naroda. Organizacija je izvanredna. Potreban je jedan kontinuitet i žao mi je što se ovakve manifestacije rađaju tamo gde ne treba da ih bude. Ovo je mirno tlo…”.
Rambo Amadeus na Koncertu za mir.
A još jedan gost Koncerta, Rambo Amadeus, Novljanin koji je na nastupu promovisao novi song “Prijatelju, prijatelju…” za medije je potom dao i izjavu u njegovom umetničkom stilu:
“Ja ću na predstojećim izborima da se kandidujem za predsednika Jugoslavije. Koliko god da se pravim lud, ne mogu biti veća budala nego što su ovi na vlasti. Imam kuću i auto, tako da neću pokrasti državu. Imam ženu – znači neću j…… preko studentske zadruge i devojčice koje nemaju para. Nisam nacionalno zagrižen.
Slobodana i Tuđmana bih ogradio zajedno u jedan kokošinjac i pustio pet-šest kokošaka, tu da im budu, da piju jaja da ne umru od gladi i da se lepo narazgovaraju jedno mjesec dana, mjesec i po (dodaje dr Nele Karajlić pored njega) i da im bude rekla kazala jedna drugoj i da ih ne puštamo dok se zajedno ne zagrle i otpevaju “Od Vardara pa do Triglava”.”
Publika prvog antiratnog koncerta Srbije se polako rasturala svojim putem, na bini odavno nikog nije bilo od izvođača osim tehničara SKC-a koji su vešto i žurno pakovali opremu. Dva drugara su pušili cigarete lenjo koračajući ka dole, ka Staroj varoši grada.
“J… te, zaboravi’ da te pitam ceo koncert! Gde je Laza sa nama na Koncertu? On voli svirke i gužvu. Zvao si ga, znaš da nemam telefon?” – upita iznenađeno Pera.
“Ne znaš, bre, čoveče, ne verujem ušima! Pa, zbris’o preko grane prošle nedelje kod strica u Italiju! Čuo da će da mobilišu!” – odgovori mu Mika.
“Pa, naravno da je čuo, kad mu ćale radi u opštini! Pre toga u komitetu. Provereni kadar. A, šta ćemo mi brate?” – zabrinu se Pera.
“Ja palim na dedin ranč u Rogojevac! Znaš kad će da me nađu pozivari! Nikad, a možda ni tad. Šarplaninac bez lanca, jarac i dva ćurana u dvorištu, uz komšije koje zabole… Jel’ ćeš sa mnom?” – upita ga tiše Mika i požuri ka centru, osvrćući se na preostale prolaznike…
dr Vladimir Paunović
Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.
Foto: Naslovna: Branislav Cole Kovačević sa publikom Koncerta za mir (Ivan Kovačević arhiva), Foto 1 (Miroslav Petrović), Foto 2, 4. (Ivan Kovačević arhiva), Foto 3, 5, 6. (Radoje Milivojević).
Video: POP Forum arhiva.