(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 10.)

Sećam se da me je otac odveo na utakmicu Radničkog i nekog gostujućeg kluba iz tada velike zemlje. Bio sam mali i to mi je bio pravi doživljaj, puno ljudi, stadion, fudbal, muzika sa razglasa, šarenilo, hladna kabeza u velikoj limenoj posudi sa komadima leda, semenke i tanke orasnice, navijanje…

Bio je lep dan. Bilo je to i lepo vreme za život ovde.

Gledajući šta rade drugi, stariji posetioci stadiona, shvatio sam da treba skočiti sa betonskog sedišta sa brižljivo savijenim starim novinama i glasno viknuti, nešto kao “Ooooouuuu!” ili samo “Aaaaaaa!” (sa opadajućom lagom) kada fudbaleri naprave neku šansu ili “zamalo gol”, a isto to uz uzvik otpilike “Eeeeeeeeeee!” kada zatresu mrežu. I da treba psovati kao kočijaš, najviše sudiju kada se odluka ne svidi domaćinima, a to smo bili mi.

Mi, “građanski” ili “vikend navijači” smo bili na zapadnoj ili “velikoj” tribini kako sam je zvao, dok su na Jugu bili pravi navijači Radničkog, sa zastavama, platnenim transparentima (samoupravnim banerima), crvenim šalovima i kačketima, koji su sve vreme pevali i skandirali. Bilo je to vreme bodrenja sporta. Regrutacija istih od strane službi na zajedničkom prostoru je došla kasnije, kad su shvatili da imaju nove resurse za paraformacije.

Odlučio sam se, kao navijač početnik, za opcije vikanja, jer sam bio lepo vaspitan i premali da psujem. A i nisam bio u tome dobar, jer sam imao neke stilske figure poput “Sudija, magarče, prestani da njačeš!” (bezuspešno sam je testirao ćaletu, koji me nije čuo, a ni zarezivao preterano, jer je došao da gleda tekmu) koje nisu mogle da se porede sa sočnim rečnikom odraslih, koji su, što sam kasnije shvatio, tu dolazili da se isprazne od stresa i maltretiranja poslovođe i žene, pretpostavljam…

Vrebao sam trenutak kada ću, kao pravi navijač da podržim svoj klub, međutim, kao što obično biva, na toplom popodnevnom suncu sam počeo da meditiram (kasnije sam saznao da se to tako zove) i maštam ko zna o čemu. Verovatno da sam poznati fudbaler, mada sam najbolje znao da šutnem špicerajku, koja je često završavala po komšijskim dovorištima.

Buka sa terena me je prenula i shvatio sam da je pao gol. Normalno, odmah sam skočio sa mesta i viknuo što sam mogao jače, shvativši u trenutku da sam jedini koji to radi, jer su svi ostali sedeli.

Par njih me je pogledalo zbunjeno, a jedan čiča u blizini mi je rekao “Ćut’ klinac!”. Protivnici su poveli sa 1:0, a ja sam shvatio da će mi trebati još puno navijačkog rada na sebi u vremenu koje dolazi…

U istraživanju popularnih kultura, svakako ne treba mimoići supkulturne grupe, kao sastavni deo i uvek zanimljivu pojavu jedne sredine, koja može definisati kako globalni uticaj, tako i lokalni trendovski odgovor. Koja bi bila njihova definicija? A da može objasniti suštinu? Izabrao bih ovu, koju u predgovoru svoje knjige “Subculture: The Meaning of Style” iz 1979. godine o toj temi koristi Dick Hebdige pozivajući  se na Althusser:

“Potkulture su stoga ekspresivne forme, ali ono što one izražavaju je, u krajnjoj instanci, fundamentalna tenzija između onih na vlasti i onih koji su osuđeni na podređene položaje i drugorazredne živote. Ova tenzija je figurativno izražena u obliku supkulturnog stila i umesno je da se ovde okrenemo metafori za našu konačnu definiciju supkulture. U jednom od svojih najuticajnijih eseja „Ideologija i ideološki državni aparati“, Altiser opisuje kako različiti delovi društvene formacije – porodica, obrazovanje, masovni mediji, kulturne i političke institucije – zajedno služe da produže potčinjenost vladajućoj ideologiji. Međutim, ove institucije ne obavljaju ovu funkciju direktnim prenošenjem „vladajućih ideja“. Umesto toga, to je način na koji oni zajedno rade u onome što Altiser naziva „harmonijom škrguta zubima“ da se vladajuća ideologija reprodukuje „upravo u svojim protivrečnostima“. U ovoj knjizi supkulturu sam tumačio kao oblik otpora u kojem su doživljene protivrečnosti i prigovori ovoj vladajućoj ideologiji iskosa stilski predstavljeni. Konkretno, koristio sam termin „buka“ da opišem izazov simboličkom poretku koji se smatra da takvi stilovi čine…”

Pre svega, ako zanemarimo teoriju, supkulturne grupe se vezuju za istu muziku, stil, način odevanja, ponašanja i pripadnost nečemu. Upravo u zadnjem je verifikacija koju koristim kao potvrdu, pogotovo u slučaju “Crvenih đavola”, koji za razliku od kolega koji vuku na etnos ili naci-pank, preferiraju rok muziku. I uvek su imali logičnu dozu lokal-patriotizma (što se po Teofilu Pančiću može svrstati u neku vrstu novog nacionalizma, s tim što treba napraviti distinkciju da on upućuje na sadašnje generatore podela aktuelne vlasti koja ih koristi zbog političkog opstanka, dok je navedeni primer vezan za ljubav prema rodnom mestu) i opozicije sistemu (za razliku, takođe od sadašnjih navijača koji se koriste kao režimski malj).

U tekstu o navijačkim rok pesmama sa albuma “Volim ovaj grad”, od 18.marta 1999. godine, kao jedinstvenoj supkulturnoj pojavi u ovoj sredini, napisao sam neku vrstu recenzije.

Od samog početka nove euforije i zvaničnog obnavljanja navijačke grupe, “Crveni đavoli” su imali on što se zove – identifikacija, imidž iliti “I.D.Card”. “Đavoli” jednostavno imaju sve – dobar tim, ime, prezime, nadimak, fanzin, organizaciju, scenski nastup, efekte, bend, himnu i kao kulminaciju – jedinstveni album sa pesmama. Rok pesmama, normalno, jer oni su zapravo to – moderni, urbani, “andergraund tifozi”. To je i sredstvo za borbu protiv kulovizacije koju odavno nameće sistem.

Album sa navijačkim pesmama pod zvaničnim nazivom “Volim ovaj grad”, zvanično je promovisan prošle sedmice. Sam naslov, osim što predstavlja antitezu naziva prvog izdanja oficijelnog “đavolskog” benda ČBS “Mrzim ovaj grad” (“Metletvica”, 1998. godine), u stvari – sve govori. To nisu samo navijačke pesme posvećene Radničkom, to su pesme posvećene gradu Kragujevcu.

U posveti na omotu diska, koju je potpisao Milan Arsenijević, stoji: “Projekat “Volim ovaj grad” urađen je povodom desetogodišnjice od obnavljanja rada kluba navijača SD Radnički “Crveni đavoli”. Za ovih deset godina “Crveni đavoli” su uspeli da od prosečnosti postanu jedna od vodećih navijačkih grupa u Srbiji. Stvoren je poseban i prepoznatljiv imidž, a za ime Radničkog čulo se i van granica Srbije. Nadamo se da će u godini jubileja pokazati koliko vrede i ponosno predstavljati Radnički i grad Kragujevac.”

Sama ideja o nastanku ovog jedinstvenog albuma datira od prošle godine, kada je bend ČBS snimio himnu “Crvenih đavola”. Prvobitna ideja bila je da ČBS snimi kompletan materijal sa navijačkim pesmama. Od toga se odustalo, pa je angažovana i Propaganda 117, dok je od KBO! preuzeta prva gradska rok himna “Kragujevac”.

Album “Volim ovaj grad” realizovan je bukvalno za nedelju dana i sadrži osam pesama, plus skriveni bonus – jer nije upisan na omotu, a predstavlja prijatno iznenađenje.

Prva pesma je himna ČBS sa čuvenim refrenom “Radnički, novi šampion”, koja predstavlja obradu obrade Elvisa Dži Kurtovića “Dabogda crko rokenrol (kad ga svako svira)”. Ceo album vrvi od obrada poznatih rok standarda i to se pokazalo kao vrlo uspešan recept.

Druga po redu pesma, sjajan klasični rokenrol “Đavoli”, ustvari je odgovor Propagande 117. na himnu ČBS. Aca je opet dokazao da je jedan od najboljih tekstopisaca:

“To što želim u životu, brate, nalazi se tu,

Pivo, vutra, Kama sutra i navijanje u snu.

Sad dugačka kolona vija sve do stadiona,

Sestro, brate, dajem reč – dobijamo meč.”

Sledeća stvar je od ČBS – “Radnički je šampion” i u njihovom je prepoznatljivom maniru. Staro, dobro bugi – vugi “prženje” ispalo je kao fina podloga za Radine stihove:

“Bio prvi ili zadnji,

mi te volimo,

uvek smo tu,

da te bodrimo.”

Četvrta pesma dokaz je za dve stvari: da postoji ono što se zove “navijačka balada” i da nije samo Zabranjeno Pušenje imalo “pesme o raji”. Propaganda 117 uradila je jednu od najboljih pesama na albumu, autorski song po imenu “Sava”, posvećen legendarnom centarforu Radničkog Savi Paunoviću:

“Kad je Sava bio mali, bio fin, tatin sin,

Sve dok nije igračke, zamenio u kopačke,

A puške drvene okačio o klin.

Pa je Sava s loptom hodao po životnoj stazi,

Nema više tog kalibra,

Retko ko sad tako igra,

Retko ko sad tako rosnu travu gazi…”.

Foto 01: Dr Sava.

Pesma broj pet, koju je potpisao ČBS, ujedno je i pravi “udarac u glavu”. Žestoki gitarski početak nadovezuje se na ska – prelaz uz nove muzičke efekte, takozvano “semplovano izbacivanje viška vazduha nakon upotrebe piva”:

“Mnogi nas ne vole, … nas zabole,

Pa nek nas ne vole, kad ih bijemo sve…

Pivo smo popili…,

Motke smo poneli…

I svi se poplaše kad vide zastave, crvene, đavolje.”

Tekstopisci “Ode Šumadiji” su iz ekipe najslušanijeg gradskog radija, Drugog programa Radio Kragujevca – voditelj Nebojša Veljković Guja i Nenad Janković alias Neša Kauboj, glavni i odgovorni urednik. A ČBS je preradio muziku pesme “Igra rokenrol cela Jugoslavija”:

“Prva liga, Prva liga, mala nam je ona,

Radničkom je mesto – Liga šampiona.

Igra kolo, igra kolo, velika Šumadija,

samo pravi Srbin za Radnički navija.

Šumadija do Zemuna!”.

Potom sledi stari hit KBO! – “Kragujevac”, prva pesma sa ovih prostora i zvanično posvećena gradu, u kojoj je tekstopisac Saša Vujić dao svoj autorski maksimum.

Album “Volim ovaj grad” zvanično završava stvar pod imenom “Žurka”, ispod koje su se potpisali sami “Đavoli”. Ovo je, zapravo, kako sami navijači kažu “mala škola đavolskog navijanja za početnike”, gde se uz tribalne ritmove Adžinog čuvenog bubnja čuje dobro poznato: “Kragujevac, ale!”.

I na kraju sledi iznenađenje u vidu nepotpisanog “navijačkog narodnjaka”, gde Aca iz Propagande 117. peva ironične, ali često istinite stihove:

“Kad je moja stara čula da je bilo nula – nula,

Rekla je: Prodali su dušu vragu,

Božja kazna već im je na tragu,

Prodali se za pet banke,

Došlo vreme za ustanke…”.

Bilo je vreme kraja velikog odmora u mojoj osnovnoj, Dva’es’ prvom Oktobru i nakon zevanja po školskom dvorištu, vijali smo po hodnicima škole do učionica da ne bi kasnili za novi čas. Pred samom učionicom, zaustavio me je jedan lik iz susednog odeljenja, kroz 2, jer sam ja bio u onom kroz 3 i samim tim rival. Neki Đole, stanovao je u zgradi u Vojvode Putnika, poviše moje ulice, znam da je igrao fudbal dobro.  

“Kako se prezivaš?” – upita me uz osmeh. Pomislih, dobro je, neće da se bije, zakasnio bih na čas, a i keva bi me ubila da me vidi posle prljavog i pocepanog za after – ferku, kao što su imali običaj da mi zakažu kada bi me obukla u “riblju kost” kaput i ruski kačket sa obaveznim šalom.

“Pa, Paunović! Što?” – iznenadih se.

“Šta ti je Sava?” – nastavi, smeškajući se.

“Koji Sava?” – zbunih se.

“Sava Paunović, bre, koji drugi!” – brecnu se, ali i dalje uz smešak.

“Pa, ništa…” – odgovorih mu.

“Dobro, nema veze.” – potapša me po ramenu i ode ka učionici.

“Kako mi ne pade napamet da mu kažem da mi je dalji stric” – pomislih dok sam i ja išao ka učionici – “Al’ bi mi se uvlačili do kraja škole…”.

dr Vladimir („Sava“) Paunović

 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto: Naslovna – Arhiva Radomira Mirkovića, (od trećeg gore sa leva na desno) – Nebojša Veljković Guja, Zoran Lazarevič Laza, Željko Maksimović Maksi, Miodrag Mikica Zdravković i Radomir Rada Mirković; foto 01: Sava Paunović (FB).