Drugi dan “Arsenala” je bio kao ulazak u vremeplov. SFRJ na jednom mestu, kao da se pravio slet za Dan mladosti povodom rođendana Starog, a ne rok festival. “Đes’ ba!”, “Kaj ne?” i “Bre!” su se mešali u vazduhu fabrike, kao i na početku rada, kada je Kragujevac bio, zarad nje, multinacionalan kao da je u Vojvodini, a ne u Šumadiji. Nekada zemljaci, danas komšije, mladi i stariji, počeli su nakon jedno i po godišnjeg zatvora da ponovo kako – tako žive. Ako se uopšte može normalno živeti u post-tranzicionom regionu. I posle da mi neko kaže da je kultura trošak.

Očevidno je bilo šetajući gradom da traje prvi veći muzički festival u Srbiji nakon pandemijskih mera. Po omorini, pune kafane preko dana, ulice, tablice vozila sa svih strana, mlađa, prepoznatljiva festivalska publika i sredovečni urbani likovi. Na samom festivalu čak i mala deca sa roditeljima. Grad je prepun, a po šumovitim i mračnim stazama “Arsenala” i bukvalno ne može da se prođe. Da su samoupravljači živi, pa da je pre petnaestak godina raspisan samodoprinos među budžetskim firmama i da su svi posetioci do sada (ne samo “Arsenala” nego i velikih koncerata i drugih festivala u prostoru) ostavili u kasu dobrovoljni prilog, bar bi se izbetoniralo, okrečilo i zakrpilo, da se ne brukamo pred gostima.

Moja stara koleginica Nela Antonović, osnivačica alternativnog teatra “Mimart” iz Beograda mi ne odgovara na poruku. Večeras pravi performans “Vatralj” kod “Sokolane” u organizaciji kragujevačkog SKC-a. Nažalost ne mogu da stignem zbog posla, ali sam video njene saradnike na festivalu. Ne sumnjam da će biti dobro.

Kako sam prošao kroz staru fabričku kapiju, zazvonio mi je telefon. Lune iz ČBS-a mi nešto govori, ali ga ne čujem jer Kika praši po “Gardenu”, pa ga molim da mi pošalje sms-poruku. Piše kako je tu Login, stari drugar, menadžer iz Skoplja koji dovodi Dubiozu u Kragujevac i celi dan me traži po Domu da me vidi. Obradovao sam se iskreno. Uđoh na bekstejdž “Gardena” i prepoznah ga. Prvi dolazak regionalne muzičke atrakcije, Dubioze Kolektiv u Kragujevac je bio posredstvom saradnje NVO “MillenniuM” iz Kragujevca i “Kulturni front” (danas K.C. “Grad”) iz Beograda, u okviru festivala REFRAKT u Domu omladine 31.maja 2008. godine, kada su pred oko 300 ljudi svirali u svojoj prvoj postavi u Domu omladine. Međutim, što me je prijatno iznenadilo, Loginovi stari štićenici, bend Superhiks iz Skoplja (koji je sledeće, 2009. godine svirao u Domu na sedmom REFRAKT-u) je insistirao da me obavezno nađe i pozdravi sa njihove strane. Bio sam ganut. Region pamti.

 

Šetam po prostoru da udahnem vazduh i energiju. Tip koji neodoljivo podseća na Bebeka, na skveru Topolivaca između “mejna” i “gardena” svira Manu Čaoa “na šešir”. Pozdravim ga u prolazu i potvrdim memoriju pitanjem – “Luka iz Familije?”, na šta mi je klimnuo glavom i nasmejao se. Pravi sam “paketoaranžmanski” istraživač, prepoznajem staru rok gardu…

I ponovo sećanje… Pored mnogobrojnih logoa bendova svih fela, lokal-patriotskih (od “Zastava 750” do SMAK-a, naravno iz Kragujevca, do rukometnog kluba “Bijeljina”), ugledah na majicama i našeg Mikija, Superheroja. Nose ih prijatelji po “Arsenalu”. I kompletan kragujevački bend “Nikom ništa” koji svira na “Gardenu”. “Kapetan” tako, može i dalje da šeta po svom omiljenom prostoru i proverava da li je sve kako treba.

 

Svratih i do “odžak bine” da čujem Kekina. Neverovatan lik, koji na sceni glumi kao da je u predstavi. I dalje je “Hladno pivo” magnet za publiku. Na prvom “Arsenalu”, oni su nam, uz dužno poštovanje svima, najviše i doveli ljude, jer je trebalo početi sa nekom većom publikom od običnog koncerta u bašti Doma ili SKC-a kragujevačkog. Masa ne prestaje da pristiže. Ljudi uživaju.

Vratih se na “Garden” koji je toliko pun, da nema cirkulacije vazduha. Oko ulaza u bekstejdž gomila tinejdžera koji bukvalno vise na otvoru ulaza i nešto zagledaju unutra. ne moram sada da ulazim, mlade treba poštovati, kakvu im zemlju ostavljamo – bolje da ćutimo mi sredovečni. Ipak, upitah crnokosog klinca u beloj majici – šta to čekaju. “Da se slikamo!” odgovori mi klinac. “Sa kim? Koljom?” – pitam. On kaže – “Sa Klincem!”. Pomislih da nisam dobro čuo, ali se setih programa ovde. “Kojim Klincem?” – ponoviću ja, a dečko mi odgovara – “Klinac iz Banja Luke!”. DJ Laki koji neumorno slika mi u prolazu dobaci – “Hip-hoper, jako popularan među decom”. Osetio sam se, što bi rekao doktor Arslaga u “Nadrealistima”, nelagodno “Kao krme u Teheranu…” i okrenuo da čujem Kolju.

Nikola Kolja Pejaković je jedan renesansni umetnik (glumac, reditelj, scenarista i muzičar) kakva je samo Bosna mogla dati. Od najboljeg antiratnog filma ovih prostora “Lepa sela…”, preko “Mi nismo anđeli” u glumačkom, preko odlične serije “Kosti” u scenarističkom do “Smaka Bijelog Dugmeta” i “Grobovlasnika” u muzičarskom smislu. Njegove stihove “Treba mi malo napušteno selo. Može malo sutra. Može malo prekosutra.” sam pevao na poslednjoj godini pisanja doktorata, kao mantru. U “Gardenu” nema mesta ni za iglu… Pođoh da udahnem vazduh na drugom, većem “bosanskom stejdžu” i Dubiozi.

“Dubioza” je bend koji je toliko puta svirao na “Arsenalu”, da se verovatno ni oni ne sećaju. Ali koji svaki put napuni glavnu binu, digne adrenalin i pokaže “novu foru”. Kako i dolikuje “veselim Bosancima”. Večeras su to bili “kondicioni trening”, “analogne karaoke” i “bosanski tango”. Iz stare postave se sećam neuništivih pevača i bubnjara, kao i Maria na saksu potom, dok su ostali noviji. Pa i moraju da se regenerišu od tolikog skakanja uz njihov neverovatni fjužn zvuk.

I dok su se “bosanski zmajevi” odjavljivali uz pesmu o političarima u regionu, Marija i ja smo konstatovali kako veliki bendovi sve vreme koncerta drže isti ritam i energiju. Pošli smo ka izlazu, šumeći stopalima kroz zgužvane plastične čaše, pored “Eksploziv stejdža” gde je zakivao neki tehno u prepunoj “Čaurnici”, opraštajući se od “Gardena” na kome je Nikola Vranjković spuštao ljude sa “Veronautikom” na niži, ali ne i slabiji nivo energije i vozio ih ka zori na “Arsenalu”. Veče nije mirisalo na rakove i školjke, kao što nije ni prethodne večeri kad je pevao Momčilo, nego na Balkan. Takav, kakav jeste.

 

POP Forum tim

(Nastaviće se…)

Foto: Laki Lazarević/POP Forum/Isajlo Marić – SKC KG FB