Priča o crtaču Filu Dejvisu (i jednoj princezi-umetnici)

Prvi crtač Mandraka, nekada košarkaš u srednjoj školi Soldan, bio je mršav i  izdužen čovek — dva metra, a tek osamdesetak kilograma. I gajio je tanke brčiće. Mađioničarske.

Ali nije priznavao sličnost sa Mandrakom, koliko god novinarima ta misao bila draga i očigledna. Fil Dejvis tvrdio je za sebe i da je najlenji čovek Sent Luisa,  navodno mu je bilo daleko Mandrakovo prilježno telesno vežbanje. („Kad mi dođe želja da vežbam, ja prilegnem neko vreme, dok ne prođe.“)

Ostavljao je tako sumnjivu slavu Mandrakovog dvojnika onima koji su to više voleli: scenaristi Liju Foku ili iluzionisti i mentalisti Leonu Mandraku /Mendrejku/. Ipak, novinari nisu potpuno omašavali predstavu o crtaču stripa „dvostruke privlačnosti — za muškarce pustolovnom akcijom, a za žene zbog potpuno tačne mode koja se videla po odevanju princeze Narde“.

Foto 1: Fil Dejvis tušira dnevni kaiš Mandraka (1947)

Uprkos krize, protiv bolesti spavanja

Filip Markiz Dejvis rođen je 4. marta 1906. u Sent Luisu, Misuri, od oca Čarlsa Henrija Dejvisa i majke Etel Herkenrat. Kažu da je imao srećno detinjstvo sa starijim bratom Hjugom (r. 1903) i sestricom Emilijom (1908).

Za crtanje je ozbiljnije počeo da se zanima kao šestogodišnjak: „Hvatala me je manija za paradama. Crtao sam svaku paradu koju sam video. Porodica niti me je ohrabrivala niti odvraćala. Prosto su prihvatali moj kobni usud.“

Tokom Prvog svetskog rata, sa dvanaest godina, radio je kao pomoćnik u fabrici motora Liberti. Tu je upoznao gospodina Franca Bergera, takođe na letnjem ratno–radnom zadatku — kapitena timova za bejzbol i američki fudbal na univerzitetu Perdju, ali i profesora mašinstva na Vašingtonovom univerzitetu u Sent Luisu. Profa je dečaka ohrabrio da prođe obuku za zanatliju i tehničara, na putu da postane inženjer.

I mali Fil je baš to uradio. Međutim, kada je diplomirao na srednjoj školi Soldan — istoj onoj u koju je išao kolega Rej Mur, sa kojim Dejvis deli veći deo biografije — porodica ulazi u novčane nevolje. Momak mora da se zaposli. Srećom, imao je znanja iz crtanja mašina, te dobija posao u telefonskom preduzeću kao tehnički crtač.

Epidemija španskog gripa je, na đavola, divljala planetom, ubijajući oko pet odsto svetske populacije, procene su između 50 i 100 miliona ljudi. Zakačila je i Fila, ali je pubertetlija preživeo. No, uz cenu: ostala mu je neka vrsta bolesti spavanja. Preduzeće je moralo da ga šalje i na teren — na uvođenje razvodnih kutija — ali je zbog bolesti momak postajao nepouzdan, te je, uz žaljenje, otpušten.

U to vreme Fil, željan znanja, postaje radio–amater, a uzima i večernje časove trigonometrije i tehničkog crtanja. Uspeva napokon da se zaposli u građevinskom preduzeću, na upisivanju slova u planove. Tu mu je glavni crtač predložio: „Zašto ne pređeš na komercijalno slovopisanje? Tamo ima dosta para.“

Junoša shvata poentu. Upisuje kurs slovopisanja panoa kod Udruženja hrišćanskih mladića (YMCA), kupujući i gutajući sve brošure i knjige do kojih je mogao na ovu temu doći. Poslić za poslićem, doveo je Dejvisa i do umetničko–grafičkog odeljenja Sent Luis post–dispeča, važne novine na Srednjem zapadu, sa tradicijom od 1878. godine. (List i sada postoji, jedini dnevni u ovom gradu.)

Velika ekonomska kriza razara Sjedinjene Države, a mladić noću pohađa časove slikanja figure i ilustrovanja na Vašingtonovom univerzitetu u rodnom gradu. Novine napušta da bi se posvetio ilustrovanju magazina i reklama, i priključuje se skupini gradskih umetnika, ljudima koji nisu znali da su legende u nastajanju.

Štab im je bio novi neboder, Laudermanova zgrada izgrađena 1925. godine, sa koje se zgodno pružao pogled na žilu kucavicu Sjedinjenih Država — reku Misisipi — i državu Ilinois preko puta. Na samom vrhu, dvanaestom spratu, bio je prostor koji je grupa generacijskih drugova, na čelu s beskrajno nadarenim Alom Parkerom (1906–1985), iznajmila kao studio. Sebe su prozvali „The Illustrators, Incorporated“ — Crtači, ortačko društvo.

Foto 2: Prvi Dejvisovi veći uspesi — ilustracija za časopis Liberti, septembar 1933.

I tu Dejvisu stiže prvi veliki uspeh. U dobu kada su magazini bili ključni zabavni fenomen, magazin Liberti na naslovnoj strani septembra 1933. objavljuje ilustraciju dvadeset sedmogodišnjeg umetnika. Časopis je dostizao i tri miliona primeraka, nije žalio novca za dobre priloge, a ekskluzivni autori su mu bili i Džordž Bernard Šo, Agata Kristi, F. Skot Ficdžerald… U tom trenutku, za Dejvisa je ovo objavljivanje bilo jednako dodirivanju neba.

Tad se u njegovom životu pojavljuje student po imenu Leon Harison Gros, ubrzo poznat kao Li Fok. Zima 1933. na 1934. odjednom je postala vrela.

A kad pucnem prstima – eto Mandraka

I Li Fok je rođen u Sent Luisu, 1911. godine. Posle koledža radio je kao prodavac frižidera, te kao kopirajter za malu oglasnu agenciju („sva imovina nam je bila kutija sa spajalicama“). U agenciji su, više šale radi, mladog Foka imenovali za potpredsednika i njenog stručnjaka za radio. Fok, istina, tad nije znao mnogo o radiju, ali je uskoro pisao, režirao i organizovao tri–četiri teksta dnevno na mesnoj radio stanici.

Agencijica 1933. daje novi zadatak: pisanje dijaloga za stripovane oglase koje je crtao Karl Šulce (poznat po stripu Foxy Grandpa). Ta umetnička forma se momku sviđala i on je počeo dolaziti do rešenja za Mandraka i Fantoma, ne bez uticaja pulp–romana, poput onih sa Paukom.

Mandrak je motiv koji se u Foku vukao od detinjstva, kada je po šatrama i pozornicama gledao velike mađioničare — Tarstona, Blekstouna, Kardinija — i žudio da im se pridruži.

Zanimanje za pisanje Fok je pokazao i u srednjoj školi i tokom studija književnosti. Uzimao je i časove crtanja. Sa devetnaest godina, na drugoj godini studija, zamislio je budućeg Mandraka, a usput ga i likovno razrađivao. Ali to nije shvatao ozbiljno, jer je sebe video više kao pisca — do trena kada ga je iskusni stripar Heri Tathil, dobrostojeći autor omiljenog novinskog stripa „The Bungle Family“, ohrabrio da se time ozbiljnije pozabavi.

Ispočetka je Fok gajio iluzije da će sam moći da crta Mandraka (ipak su to iskusne 23 godine), ali je brzo uvideo da nije baš toliko vešt.

Foto 3: Prvi kaiš Mandraka, 1934.

Srećom, blizu Fokove kancelarije je bila Laudermanova zgrada. Fok je banuo među „Crtače, ortačko društvo“ i pokušao da ubedi Ala Parkera da bude umetnik koji bi uradio uzorke stripa za dnevni list. Ali, Parker sebe nije video u stripu — koji mesec kasnije će trbuhom za kruhom otići u Njujork, da sa briljantnom postavom umetnika iz Nju Rošela slika najlepše strane istorije američke ilustracije.

Srećom, Parkerov autoritet je navodno ubedio Fila Dejvisa da uradi dve nedelje (dvanaest kaiševa) za Mandraka Mađioničara. Kažemo navodno, jer postoji Fokova verzija koju je pričao po intervjuima (ali nakon 1972) da je on lično i pisao i crtao strip tih dana. Kompromisno možemo pretpostaviti da je skice radio Fok, a dovršavao Dejvis.

Fokovo svedočenje o ovom susretu naveli smo već u našem tekstu o Muru: „Fil je bio jedan od starijih umetnika koje sam znao. Ja sam imao oko 22, a on je bio u ranim tridesetim. Imao je puno uspeha sa ilustracijama u časopisima kao što su Liberti i Kolijer. Bio je veoma dobar, ali se umorio od toga. Jedva je dočekao priliku da izađe iz te pacovske trke crtača–slobodnjaka, gde je morao da podnosi stvari agencijama i da ih dobija nazad na popravke itd. Sa Mandrakom je samo mogao da sedne i crta. Sarađivao je sa mnom vrlo rano na Mandraku, a onda sam mu prepustio celokupno crtanje. Tom prilikom je radio veoma detaljne olovke.“

Neumorni scenarista je tada odlučio da uzme umetničko ime Li Fok. Seo je u voz sa očuhom Albertom Fokom Epstajnom i — ću–ću! — prvi put u životu krenuo u velegrad Njujork, na radni odmor. U koferu je  nosio dramske komade namerene za Brodvej, kratke priče za časopise — i kaiševe Mandraka.

U Njujorku je okapavao po pragovima novinskih sindikata, izdavača i pozorišnih produkcija, tražeći ko će prvi udomiti njegove talente. Poseta sindikatu King fičers je bila isprva debakl — mladić je u predvorju čekao ceo dan na zakazani sastanak sa Džoom Konolijem, glavnim menadžerom. Ali, gazda je bio zaboravio na sastanak. Kada se u zlo (večernje) doba setio mladića, stvar je galantno izgladio — povevši dečka iz provincije na njujoršku noćnu turneju: prvo na večeru u Valdorf Astoriju, pa na brodvejski komad, da bi se sve završilo u klubu Stork gde se ćaskalo i pijuckalo sa slavnim curama. Možemo zamisliti iznenađenje Foka, provincijskog studenta, ovim filmskim preokretima.

U misurijskom zavičaju nisu sanjali šta će momak sa saradnicima postati, ali reflektori velegrada već su se okrenuli ka njima. Stvar se desila kao mađija: Sindikat kupuje Mandraka! Usred Velike depresije, i iz prvog pokušaja — momci su odjednom u poslu! Ovaj događaj je ilustrovao njudilovski duh optimizma, volje i moći pojedinca, koji se širio u izbezumljeni gladni narod i kroz junake stripova, one koji snagom odluke mogu sve i koji će popraviti svet. (O ovom fenomenu je pisao i Žika Bogdanović, upravo povodom Mandraka u prvoj knjizi „Nostalgije“.)

Vrativši se sa ugovorom u Sent Luis, Fok prianja na posao: nastavlja scenario epizode „Kobra“, skicira kaiševe, podrobno opisuje kadrove. Fil Dejvis u aprilu 1934, tada sa dvadeset osam godina, prilježno i kompetentno crta, u stilu bliskom Agentu Iks–9 iskusnog pisca Dešajela Hemeta i mladog Aleksa Rejmonda, koji se tek koji mesec ranije pojavio, zajedno sa Flašom Gordonom i Džimom iz džungle, i izazvao dosta uzbuđenja. (Nemir će se ponoviti i u Kraljevini Jugoslaviji, kada ovaj strip krene u Politici 21. oktobra iste 1934. godine.)

Ovaj stilski uticaj napominjemo zbog priča da je Fil Dejvis pomagao vršnjaku Rejmondu na Flašu Gordonu. Ako je i bilo saradnje, ona se mogla odnositi na Dejvisovu jaku stranu, kaligrafiju, ali ne na Flašu, već možda na drugom stripu. Anegdotski pomenimo i ugledanje između dva mlada majstora: Dejvis je „skinuo“ brodsku scenu iz Tajnog agenta Iks–9 i konja iz Flaša Gordona, ali se i sam Rejmond ugledao na neke crteže iz Mandraka…

Strip u dnevnoj verziji kreće u Njujork ivning džurnalu 11. juna 1934, a u početku Mandrak nije bio mađioničar opsenar, već mag natprirodnih sposobnosti, „jedan od prvih superjunaka“. Prve dve nedelje su nepotpisane, u stilu koji ne liči na Dejvisov. Fil se potpisuje od treće nedelje, na zanatski sigurnijim crtežima, a nastavci su numerisani.

Ironičnom zagradom napomenimo da je svetska publika često čitala cenzurisanu verziju prve priče, gde su Dejvisovi crteži zahvaljujući redakciji italijanskog L’Aventurosa 1935. ublažavani po moralu Musolinijeve Italije: žensko rublje i kupaći kostimi su dobili dodatne slojeve, a ljudske kosti posle lavove gozbe su uklanjane.

Uprkos uspeha stripa, Li Fok nastavlja da radi i za reklamne agencije još tri–četiri godine. On čak nije potpuno verovao u čeda, Mandraka i Fantoma: „Mislio sam da će izdržati godinu ili dve, jer sam bio namerio da se bavim pozorištem.“ 

Istog leta Fok i Dejvis rade i probe nedeljnih strana Mandraka. Kada ih je Sindikat odobrio i naručio, Dejvis je shvatio da neće izdržati. Njegovo svedočenje je dramatičnije nego scenaristino: „Nisam imao predstavu o količini posla vezanoj za crtanje stripova. Skoro sam se ubio prve godine na Mandraku radeći četrnaest časova radnim danima, i još  pet časova nedeljom! Veoma je velika razlika crtati jedan crtež za oglas nedeljno i raditi dvadeset četiri dovršena crteža za šest kaiševa stripa! Ipak, ne bih se udaljavao od anatomski tačnih figura prema bržoj vrsti karikaturalne ilustracije.“

Foto 4: Prva nedeljna strana Mandraka (3. 2. 1935)

To je i godina još jedne velike promene — Fil Dejvis je oženio Martu Grokot u Sent Luisu 5. novembra 1934. godine. Marta je bila rođena u istom gradu 27. novembra 1908. od oca Vilisa H. Grokota i majke Ade Mekferson.

Mladenci su zasnovali dom u obližnjem gradiću Klejtonu. Venčanje je krunisalo ljubav dvoje umetnika, jer je nevesta bila glavni modni kreator u robnoj kući Vandervort. Ova činjenica će biti od dalekosežne važnosti za opstanak Mandraka.

Javni stilovi i skriveni saradnici

Razmotrimo i tajne koje se kriju iza likovnih promena u ovom stripu. Mandrak u jugoslovenskim zemljama, istina, ima dugu tradiciju, skoro punih osam decenija, otkako se 1936. pojavio u beogradskom Robinzonu. Ali, ako mislite da ga dobro poznajete iz prevoda — varate se.

Jugoslovenski čitaoci nisu čitali prve četiri dnevne priče, baš kao ni najveći deo ostalih, sve do onih iz 1954. godine koje tek Politikin Zabavnik redovnije objavljuje. Nismo preveli ni dnevne priče od decembra 1985. do danas, a sa nedeljnim pričama smo bili tek polovično efikasni.

Mandrak nije bio strip tada moderne naučne fantastike, već više fantazije s kraja 19. veka, kako je to primetio Ranko Munitić. Početni  Dejvisov crtački stil je dobro legao tematici nesputane mašte, ali se i on menjao vremenom, da bismo registrovali četiri glavna perioda u tri Dejvisove decenije: na početku je stil bio grafički intenzivan, zatim mekši; nakon 1938. godine se figure izdužuju, a u 1940–im scene postaju kao „zamrznute“.

Foto 5: Rani Mandrak je bio jedan od najuzbudljivijih stripova svog doba (nedeljna tabla 8. 3. 1936)

Ostaje i pitanje grafičkih kolebanja prve dve nedelje stripa: Li Fok je tvrdio da je on lično crtao dve prve nedelje stripa, uzevši sebe za model („niko drugi nije bio u sobi“), te da je unajmio Fila Dejvisa, pa Reja Mura, sa kojima je radio na postavkama u olovci sve do začinjanja Fantoma (1936). Na drugoj strani, u intervjuima iz 1939. i 1949. Fil Dejvis je tvrdio da je prve dve nedelje Mandraka sam skicirao, upisivao slova i tuširao. Ipak, zna se da je Li Fok svojim crtačima radio bar skice, a možda i cele crteže, dok se nije odselio za Njujork.

Nedeljni strip počinje 3. februara 1935, a već na proleće se oseća veća promena crteža. Neki po nedeljnim tablama ocenjuju da je proleće 1937. bilo vrhunac Dejvisovog Mandraka. Na jesen „umetnički osećaj“ u Mandraku počinje malo da bledi, uprkos i dalje prisutnom kvalitetu.

Dejvisov potpis na crtežima iščezava i vraća se. Po Fokovom svedočenju to je možda bilo zato što crtač „ne bi mogao više sebe smatrati potpuno odgovornim za crtež“ (francuski Giff–Wiff, #12, 1964). I zaista, promene likovnog stila i potpisivanje ukazuju na promene u (ko)autorstvu. I pri tom ne mislimo na pomoć u upisivanju slova od strane Edija Volčera, koji je to radio i na Fantomu, već na pomoćnike u olovkarskom i tušerskom delu posla.

Ako se setimo stresa danonoćnog rada, shvatamo da je unajmljivanje pomoćnika bilo jedino rešenje da umetnik uzme pokoji slobodan dan i noć u životu. Kolega Rej Mur se uključuje kao tušerska ispomoć Dejvisu krajem 1934, što se vidi po prvom kaišu priče „The Monster of Tanov Pass“. Neki kritičari smatraju da je Mur doveo do mračnijeg stila u Mandraku, a već sledeće godine ovaj crtač prelazi na novog Fokovog junaka — Fantoma.

Foto 6: Murova tušerska pomoć se oseća u grafizmu (16. 11. 1935)

Ali, ključnu i najtrajniju pomoć Dejvis dobija u domu. Crtačka uloga Marte Dejvis nije dovoljno vrednovana u istoriji ovog stripa. Počelo je skromno, Martinim prikazom najnovije ženske mode preko oblačenja Narde, pa crtanjem same princeze, a zatim i drugih stvari. U dva navrata će Marta spasiti i sam strip.

Ušteđeno vreme Dejvis je utrošio na podešavanje izgleda glavnih junaka, eksperimente sa nedeljnim formatom, spoljnim angažmanima, pa i dokolicom.

Nastavak: https://popforum.rs/zvali-su-ih-mandrak-i-narda-drugi-deo/

Zoran Stefanović

Izvorno objavljeno u: Dejvis, Fil i Li Fok. Mandrak, Nedeljne table 21. 11. 1948. — 28. 10. 1951., „Beli put“ i „Makondo“, Beograd, 2015., str. 5-14.

Foto: arhiva Zorana Stefanovića

Naslovna: Mnoga lica Mandraka (scenarista Li Fok, iluzionista Leon Mandrak, glumac Voren Vilijam i sam kralj mađioničara).