Prvi deo: https://popforum.rs/zvali-su-ih-mandrak-i-narda-prvi-deo/

Godine spektakla, godine rata

Kako slava našim umetnicima raste i sam način života se menja. Li Fok se sa prvom ženom, glumicom Lujzom Kanazirevom, ćerkom bugarskog konzula u Parizu, preseljava u Njujork 1937. godine. Često putuju po Evropi.

Za to vreme, Fil Dejvis vredno u zavičaju crta. Zatičemo ga 1939. i dalje na vrhu Laudermanove zgrade, sa šest drugih umetnika „Crtača, ortačkog društva“. Strogi nedeljni raspored mu je bio neophodan u iscrpljujućoj situaciji da se bude bar četiri sedmice u napretku sa materijalom za objavljivanje. Ponedeljkom je skicirao šest dnevnih kaiševa i nedeljnu tablu. Utorkom i sredom bi trošio po tri sata na crtanje kaiševa olovkom, od ujutru do uveče. Četvrtkom je olovkirao nedeljnu tablu. Petkom je tuširao, a subotom u podne je sa Martom odlazio u vikendicu na Big riveru, u podnožju planina Ozark.

Bio je stvaralački zadovoljan: „Kad počnete strip, sindikat želi da bude uvek tačno isti. Ali, sav taj pritisak ima svoje prednosti. Radeći valjane crteže za Mandraka, nisam izgubio lični stil a mogu uvek da dodatno radim i komercijalni posao. Zaključio sam da me je Mandrak napravio boljim crtačem i mnogo bržim radnikom.“

Ovoliki rad se i novčano isplatio. Sindikat je, osim brojnih američkih novina, stripom snabdevao i svetske izdavače na sedamnaest jezika. Prihod od Mandraka je 1938. iznosio 42.000 $, od čega je autorima išlo po četvrtina. Mnogo novca u vreme kada su dnevne novine koštale tri centa — u današnjem iznosu to bi bilo oko 170.000 $ godišnje za crtača, isto toliko za scenaristu.

Foto 1: Plakat za prvu filmsku adaptaciju, 1939.

Dejvisova karijera se uspinje i van stripa. Studio Kolumbija, sklon obradama stripskih junaka, prebacuje 1939. Mandraka u filmski serijal od dvanaest nastavaka, gde je junak umešan u intrigu oko „radijumske mašine“ i njene moguće dobrobiti za čovečanstvo. Istoričari filma kažu da ovo nije verna adaptacija stripa —Mandrakov izgled je promenjen, a čak je i Lotar sa Havaja, a ne iz Afrike — te da ga stripoljubi zato i nisu cenili. Ali kažu i da je ovo zabavno delo, u najboljoj tradiciji pustolovnih filmova tog vremena, posebno zbog glume, režije, muzike i akcionih scena.

Kanadski Italijan Leon Điljo poznatiji kao Leon Mandrak (Leon Giglio / Leon Mandrake, 1911–1993), „mađioničar, mentalista, iluzionista, eskapolog, trbuhozborac i kaskader“ išao je od 1939. do 1946. na uspešne turneje po SAD — sa ženom Nardom i pomoćnikom Lotarom! Nikad nije do kraja razjašnjeno ko je prvi upotrebio ime mađioničara, ali se priča da je Italijan sa autorima stripa napravio „džentlmenski dogovor“ da jedni druge reklamiraju.

Strip se prebacuje i na Foku omiljeni radijski medij. Serijal sa epizodama od 15 minuta se emituje od 1940. do 1942, a radio–drame je pisao Čak Veral, poznat po pulp junaku Barniju Barnsu.

I Fil Dejvis napreduje, dobija poslove ilustrovanja za Koka–kolu i druge važne naručioce. Američko društvo novinskih urednika nagrađuje 1941. njegov dizajn medalje za pobednika takmičenja studenata novinarstva sa 500 dolara (danas bi to bilo oko 8.300 $).

Naravno, nije sve bilo idila. Krajem tridesetih, zbog političke situacije, međunarodno tržište se smanjivalo jer su Španija, Nemačka, Italija i Kina prestale da objavljuju američke stripove.

Foto 2: Rođendanska čestitka stripara medijskom mogulu Randolfu Herstu (1942).

A onda je došao i rat. U njemu su Sjedinjene Države ispočetka stajale po strani. Prekretnica je decembar 1941. i japanski napad na Perl Harbor. Tada i Li Fok svoje stripske junake šalje u boj, kroz priče „Fantom ide u rat“ i „Pacifika“ (obe februara 1942), a zatim i sam biva mobilisan na propagandnim i obaveštajnim poslovima.

I Fil Dejvis je mobilisan: od 1943. je umetnički direktor u preduzeću za proizvodnju aviona Kertis–Rajt, gde je uređivao i ilustrovao priručnik za instrumente bombardera A–25. Tokom rata ovo preduzeće je postalo najveći proizvođač vojnih aviona u SAD. Tu, uz redovne poslove, Dejvis stiže da napiše i priručnik za radio opremu na avionu.

Izbijanjem rata i Marta Dejvis napušta posao u robnoj kući — posvećuje se Mandraku. Njen udeo na stripu se osećao i pre Filovog mobilisanja: novi izgled za Nardu primećujemo u dnevnim trakama u junu 1941, dok stručnjaci kažu da se 1942–1946. mogu naći kaiševi i table gde se anonimno oseća Martina ruka. 

Gospođa je uživala u ovom radu, a stil svoga muža odlično oponašala, te od 1944. postaje Dejvisu suštinski asistent sledeće dve decenije. Govorio je: „Sad je vešta koliko sam i ja! Nakon rata nije htela da napusti Mandraka — i sad radimo zajedno, i svako radi svoj deo posla ili završava rad od onog drugog.“

Foto 3: Koliko je ovde Filove a koliko Martine ruke…(28. 6. 1945)

Ljubav i poštovanje celog sveta

Posle rata stvari su brzo legle na svoje mesto. Po članku u časopisu Urednik i izdavač iz 1949. vidimo kako je Dejvis živeo na vrhuncu slave.

I dalje je imao studio u samom gradu, drugi u kući, ali i par tabli za crtanje u vikendici. Fok mu je iz Njujorka slao scenarije za par meseci unapred. Crtač ih je prilagođavao, malo skraćivao dijaloge i skicirao olovke. Na drugoj strani, imao je drvodeljsku radionicu u vikendici, a sam je napravio najveći deo nameštaja, te vodovodnih i električnih instalacija. Puno je plivao po reci i jezeru pored imanja, a pomalo se bavio i lovom. Od ljubimaca Dejvisovih znamo za francusku pudlu Džulijusa i jazavičara Maksa. Pomenimo i da se Dejvis nakon rata lično sprijateljio sa mađioničarom Leonom Mandrakom.

Foto 4: Primer zajedničkog rada supružnika: Filova olovka i Martin tuš.

U ovom dobu Li Fok počinje da modernizuje Fantoma i Mandraka. Mađioničar dobija dom u Ksanaduu i sarađuje sa Inter Intel organizacijom, a Kobra se vraća. Kako vidimo i po ovom tomu „Nostalgije“, definitivni likovni stil dnevnog Mandraka potpuno je uspostavljen u posleratnom periodu, velikom zaslugom Martine ruke (i zadržan je do naših dana).

Zanimanje za ovog junaka se samo povećava: demo–epizoda za televizijsku seriju o Mandraku snimljena je 1954, mada nije emitovana. A 1956, pre igranog debija sa filmom Hirošima ljubavi moja, Alen Rene, mladi oskarovac i saputnik francuskog Novog talasa, snima dokumentarni filmski esej Sve pamćenje sveta (Toute la mémoire du monde, 1956) o blagu Nacionalne biblioteke u Parizu i načinu na koji čovečanstvo čuva svoje zajedničko blago — imena Fila Dejvisa i Lija Foka se nalaze na špici učesnika.

Italijanski izdavač Frateli Spada ranih šezdesetih u svojoj produkciji pravi Mandraka i Fantoma, za tržišta Italije i Francuske. (U nekim slučajevima to su prerade priča koje su Italijani već radili u 1940–im.) U Francuskoj 1962. osniva se Klub stripa (Le Club des bandes dessinées, CBD), prvo udruženje ovog tipa. Pored Alena Renea, tu su bila i nama dobro poznata imena stripa, filma, filozofije i kulture uopšte: Pjer Kuperi, Žan Klod–Forest, Žak Lob, Alehandro Hodorovski, Kris Marker, Edgar Moren i drugi, među kojima je bio i sam Li Fok, što je bila velika čast za američki novinski strip (Udruženje brzo menja naziv u Centar za istraživanje književnosti u grafičkom vidu, Centre d’études des littératures d’expression graphique, CÉLEG.)

Foto 5: U danima prvog srčanog udara: rastanak mađioničara i princeze se bliži (9. 8. 1963).

Sve to vreme Fil crta sa Martom u dva para ruku. Idilu, međutim, kvare povremeni problemi sa zdravljem –– crtač dobija prvi srčani udar 1963. godine. Drugi udar ga stiže sledeće godine i 16. decembra 1964. Filip Markiz Dejvis umire u bolnici.

Vest je odjeknula stripskom planetom. Evropa reaguje i na mnoge načine prva podiže kulturni spomenik Dejvisu, Foku i njihovim saradnicima. Preko okeana, Celeg istog meseca objavljuje poseban broj časopisa Giff–Wiff na 22 strane, posvećen Filu Dejvisu i Mandraku, te kolekcionarski album Mandrake roi de la magie #2 na 128 strana (da, tom br. jedan je tek kasnije izašao). Podnaslov je bio „Četiri putovanja negde drugde“.

Uspomeni na Fila Dejvisa je bila posvećena i Prva međunarodna izložba stripa (Salone Internazionale dei Comics) u italijanskom gradu Bordigeri februara 1965, u zajedničkoj organizaciji francuskog Celega i italijanskog Instituta za nauku masovnih komunikacija. Specijalni gosti su bili Li Fok, Al Kep („Mali Abner“) i Alfred Andriola („Keri Drejk“), uz moderaciju legende italijanske kulture i pedagogije prof. Luiđija Volpičelija, i učešće imena kao što su Alen Rene, Federiko Felini i Umberto Eko. Felini je tada razgovarao sa Fokom o mogućem filmu o Mandraku, ali nisu uspeli da zatvore budžet. (Festival je, inače, sledeće godine prešao u Luku i slovi za najstariju stripsku manifestaciju našeg kontinenta.)

U Državama, Marta — uprkos tuge ili baš zbog nje — ne odustaje. Crta olovke Mandraka i za dnevno i nedeljno izdanje (ogroman rad), dok joj tušira neko od lokalnih umetnika iz Sent Luisa. Australijske ženske novine 21. januara 1965. ekskluzivno prenose: „Pod perom Marte Dejvis, Mandrak će nastaviti sa viteštvom, i održaće uljudnost koju mu je dao njegov tvorac, Fil Dejvis“. Scenarista Fok kaže da nastavlja da šalje scenarije u Sent Luis, ovog puta Marti i objašnjava korene masovne privlačnosti Mandraka za žensku i dečju publiku („ne ubija u maniru Džejmsa Bonda“). I zaista, pustolovine mađioničara je tada redovno donosilo 253 izdanja, od toga četrdeset van SAD. Prvi samostalni Martin dnevni kaiš objavljen je koji dan kasnije, 29. januara, a poslednji 5. jula 1965; prva njena nedeljna tabla objavljena je 14. februara, a poslednja 20. jula iste godine.

Foto 6: 6.jun 1965: Ovo je poslednja tabla koja je oglašavana sa Filovim imenom, ali je uistinu najvećim delom bila urađena rukom supruge Marte

Po nekim podacima, Marta je angažovala jednog umetnika iz Sent Luisa da trajno  zameni Fila, ali je to bilo toliko slabo da je sazrela odluka da se stari pristup napusti i hrabro zameni nečim novim. U priču ulazi najdugovečniji crtač mađioničara: Harold „Fred” Frederiks (1929–2015). On preuzima crtanje Mandraka 1965, a kada je Li Fok 1999. preminuo i pisanje, sve do penzije 2013. godine. Frederiks je dao doprinos i Fantomu, te zaslužuje zaseban tekst, zbog lepote crteža i energičnosti.

Međutim, Mandrakova istorija je mogla ići potpuno drugačije i vredi razmotriti te alternativne staze. Recimo, jednu sedmicu krajem februara 1966. strip je anonimno crtao Frenk Torn (r. 1930) kog mi znamo po Crvenoj Sonji i erotizovanoj fantastici, ali je od 1948. radio na mnogim projektima za King fičers i Del komiks, uključujući i Flaša Gordona, Džima iz Džungle, Zelenog stršljena itd. Njega nasleđuje Robert „Bob“ Fuđitani (r. 1920), pola Irac a pola Japanac, izvanredan crtač prisutan na tržištu od ranih 1940–ih, a našoj publici važan po tušerskoj saradnji sa Denom Berijem na najboljim godinama Flaša Gordona. Intrigira pomisao da je Mandrak mogao uzeti potpuno drugačiji smer sa ovim nedovoljno cenjenim umetnikom, ali je i Fuđitanijev doprinos bio tek jednu sedmicu. (Po legendi, tuširao je i bez prethodnog crtanja olovkom, a u mladosti mu je učitelj bio Džordž Bridžman, onaj koji je poučavao Normana Rokvela i mnoštvo drugih elitnih američkih slikara.)

A izrazi poštovanja samo pristižu. U junu 1966. Celeg u Američkom kulturnom centru u Parizu pravi izložbu „Mandrak i Fantom“, dok King fičers naporedno objavljuje Mandraka, Fantoma i Flaša Gordona u epizodama posebno pravljenim za stripske sveske.

Li Fok dobija najveće svetske nagrada: Žutog dečaka u Italiji (1971), nagradu Adamson u Švedskoj (1977), dok Mandrak nastavlja svoj pohod ne samo kroz stripove, nego i film, televiziju, operu i druge oblike — sve do danas.

***

Za razliku od međunarodnog odjeka kada je Filip Markiz Dejvis preminuo, Marta Dejvis je damski diskretno promenila svet 7. januara 1989. godine.

Samo znalci su se sećali reči njenog muža da bi „bez njene pomoći Mandrak verovatno zakovrnuo“.

Bila je osoba od smisla za detalj, estetizaciju, romantično i ljupko. I koliko god čovek njenog života smatrao da novinari bez osnova naglašavaju sličnosti između života i stripa, Martu su u dubini duše zasigurno grejale reči iz 1949. godine:

„Ne samo da Dejvis može da stavi svileni cilindar i plašt i prođe kao Mandrak, već i gospođa Dejvis može da uskoči u modirane haljine junakinje Narde i svi Mandrakovi fanovi bi odmah uvideli sličnost“. •

Foto 7: Fil i Marta Dejvis zajedno crtaju Mandraka.

KRAJ

Zoran Stefanović

Izvorno objavljeno u: Dejvis, Fil i Li Fok. Mandrak, Nedeljne table 21. 11. 1948. — 28. 10. 1951., „Beli put“ i „Makondo“, Beograd, 2015., str. 5-14.

Foto: arhiva Zorana Stefanovića