Prelistavam dnevnu štampu uz jutarnju kafu i naletim na sjajan naslov – „Budžet za kulturu povećan na 5%, a svim samostalnim umetnicima i onima koji su u krizi, država dodelila bespovratnu pomoć koja nije mala“. Divna vest, posle onih da se u Kruševcu otvara dečije pozorište, u Kragujevcu biblioteka, da se u Nišu otvara Muzej džeza, da Čačak obnavlja nekadašnje gradsko pozorište, a da je grad Beograd doneo uredbu o obaveznom uključivanju civilnog sektora u kulturi u rad konkursnih komisija…Pa, biće ovo bogata kulturna godina… A onda me iz misli prenu zvono. Alarm na telefonu. I ja se probudih. Shvatim da je sve samo bio san. Lep, ali samo san… A realnost, daleko gora nego sam mislila. Jer, treba li Srbiji kultura?
Viralna karantinska izreka „Za ŠTA se onda borimo?“, koja je pripisivana engleskom ratnom premijeru Vinstonu Čerčilu kao odgovor na predlog da se usled ratne krize nedostatak sredstava dopuni i iz budžeta za kulturu, bila je odličan primer odgovora na sramotnu državnu politiku Srbije, koja je u nedavnom kriznom rebalansu budžeta kulturu jednostavno preskočila.
Po nekim izvorima, Čerčil navedeno nije rekao, ali je potvrđeno izjavio: „Umetnosti su neophodne za svaki celokupni život nacije. Država je DUŽNA da ih podrži i ohrabri!“. I ova misao je odličan odgovor na aktuelnu srpsku kulturnu politiku ukidanja konkursa za kulturu, diskriminacije nezavisne kulturne scene i ogromnog broja stvaralaca koji nemaju status slobodnih umetnika ili stalnu saradnju sa ustanovama kulture (što je bio uslov države, da bi na pritisak javnosti udelili tromesečne minimalce na nivou milostinje).
I dok je cela Evropa na koju se ugledamo, trenutno osmišljavala i realizovala krizne mere kulturne politike kojima su bili obuhvaćeni i javni sektor i vaninstitucionalni akteri, predstavnici srpske vlasti su delili kulturu na „svoju“ i „ostalu“, „podobnu“ i „nezavisnu“, praveći kvazi-kopije nastupa bez publike ispred beogradske skupštine.
Kulturni stvaraoci, u koje ubrajamo – umetnike kao „izvođače radova“, producente, organizatore, istraživače, promotere, tehničare i često i publiku, NISU – preduzetnici, „vanprivredni radnici“, „kreativci“, „trošak“, ONI SU – identitet, promocija, saradnja sa svetom, nasleđe.
Napravimo test. Ako nekog pitate kako je prolazio stres vanrednog stanja u doba Korone, obični odgovori su – čitanje knjige, slušanje muzike, gledanje filmova i serija, pokušaji umetničkog stvaranja. Sve je to kultura, koja je lek za dušu u ovakvim i sličnim situacijama. Niko nije čitao izveštaj Vlade Srbije nego knjige. Kao što i van krize, gostu koji dolazi u Beograd ne pokazujete „Beograd na vodi“ nego Kalemegdan ili Narodni muzej, u Kragujevcu ga ne vodite da vidi „Data centar“ nego prvi državni teatar, a u Kruševcu mu ne pokazujete kapiju subvencionisane nemačke fabrike nego Lazarevu kulu i spomenik kosovskim junacima.
Kultura Srbije, kao opšte dobro svih građanki i građana nije zaslužila sadašnji tretman. Najčešće predstavljen kao trošak od ovdašnje „neoliberalne politike u pokušaju“, a toliko različit od evropskih, američkih, ali i ovdašnjih učenja.
Francuska kulturna politika se recimo institucionalno formirala 1958. godine kada De Gol dobija poziv da formira vladu i kada dovodi svog starog saborca iz Drugog svetskog rata, književnika i teoretičara – Andre Malroa sa zadatkom da formira prvo Ministarstvo za kulturu francuske republike, na osnovu zajedničkog stava o Francuskoj kao vodećoj svetskoj “kulturnoj sili”. Socijalista Malro je shvatao kulturu kao strateški nacionalni cilj, baš kao i ovdašnji političari šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka koji su i napravili infrastrukturu u kulturi koja se i danas koristi.
Potpuno je necivilizovano da Srbija ima najniži budžet za kulturu u regionu sa kojim se realno i trebamo porediti, a kamoli u odnosu na evropske zemlje ka kojima se teži. Nepravedno je da se velikom broju ljudi koji ne pripadaju partijskim institucijama uskrati pravo na rad, odnosno egzistencija. Sramotno je da kulturna politika ove države gotovo četiri decenije nema status prioriteta. Ali, sve se može promeniti u kulturi, ako napravimo nacionalni dogovor da je KULTURA VAŽNA. Da je kultura sve i da je kultura svuda oko nas.
Jer, za šta se mi zaista borimo, ako ne esencijalno za kulturu? Jer, kultura je identitet jedne nacije. Ako nju ne odbranimo, šta će nam ostati da branimo…
POP Forum tim
Foto (Kristina G./www.unsplash.com): Winston Churchill statue.
Ključne reči: Kulturna politika, samostalni umetnici, budžet za kulturu.