(Istorija popularne kulture Kragujevca 1990 – 2000…+, drugi deo, priča 3.)

Sedeli smo kod Steve, u njegovoj “devojačkoj” sobici (kako smo je iz zezanja zvali) u soliteru u centru, u Borisa Kidriča, pred izlazak u grad. I dok smo zadimili pljuge kao klinci iz Felinijevih filmova, prevrtali smo mu po gomili časopisa na stolu, dok je sa deka mini – linije odzvanjao “Joy Division”. Tad je navodno bio u “gotik fazi”, zbog neke propale ljubavi. Slučajno iz gomile izvukoh nešto što je ličilo na strip po formatu, zapravo fotokopirane i uredno složene ispisane listove formata A4 “na pola”, uredno zaheftane nekom monstruoznom spajalicom, sa naslovnom stranom na kojoj je bio nacrtan logo sastavljen od natpisa “Jatagan” i crteža istog ispod, dok je dole bila crno – bela fotografija neke školske ekipe, koja je uz pomoć raznih priručnih predmeta koji su imitirali muzičke instrumente, glumila bend.

• “Šta ti je ovo?” – upitah ga.
• “Naš fanzin iz “Svetozara.” – odgovori i poče da se smeje.

Kao i Glava, koji je sedeo do mene na trosedu i zajedno počeo sa mnom da prelistava ovu “nezavisnu školsku štampu”. I stvarno, smejali smo se sve vreme čitajući “Jatagan” koji je uglavnom pratio pustolovine istoimenog školskog benda, zapravo Stevine ekipe koja je pokušavala da napravi bend. Najsmešniji su nam bili komentari na fotografijama, ispisani u “strip – oblačićima”.

• “Hajde da mi napravimo naš fanzin!” – izlete iz mene proročki, kao da sam pretpostavljao da će mi prvi poslovi biti vezani za medije.
• “Obavezno!!!” – viknu Glava i dodade – “Underground!”. Generalno je bio u pravu, jer nam je kao drugarima bilo zajedničko slušanje alternative, čitanje Bukovskog, Majlera i magazina, kao i beskrajno filozofiranje, od muško – ženskih odnosa do politike.
• “Treba nam zvučno ime.” – rekoh marketinški, preskačući lakonski stvari poput koncepta, saradnika, rubrika…
• “Ex Lex” – mirno će Steva, nastavljajući – “Van zakona!”.
• “Zar ne bi onda trebalo – “Ex Legis”! – uključi se Glava kao filološki stručnjak.
• “Ma, bre – “Ex Lex”! I spremajte rubrike lagano, ja radim fotografije, kopije i spajanje.” – zaključi Steva, dok smo mi već uveliko razmišljali o našem, budućem fanzinu.

Ja sam nacrtao strip na prvoj strani, uzor mi je bio Džigi u studentskim “Pogledima”, samo što je moja tematika bila više socijalno – politička, sve se dešavalo u nekoj kafani, a likovi su crtani po uzoru na Aliju Sirotanovića, Sida Višouza i Lepu Brenu. Napisao sam i par tekstova, najpopularniji se bavio pravljenjem koktela u domaćoj radinosti u najboljem maniru američkih bitnika. Glava je imao kolumnu, u kojoj se podsećao na studijski boravak “preko Bare”, a mladi saradnici, naši drugari Mauro i Ceja su zablistali, prvi sa tekstom nazvanim po aktuelnom filmu “Moja Afrika” gde je dečijim jezikom opisao turističku posetu “crnom kontinentu” i kako se uplašio kad je video lava u safariju, dok je Ceja preko kombinacije poruka i crteža opisao svoje “pank detinjstvo”.

Tiraž “Ex Lex”-a je bio pet primeraka, a cena – pet piva, koje je uglavnom popio Steva kao glavni kolporter. Naš fanzin je razgrabljen u roku od par dana, a jedan primerak je završio čak u Evropi kod nekog drugara. Posle nas je mrzelo da radimo dodatni tiraž i druge brojeve, jer smo se već zanimali sa nečim drugim…

Foto 01: Stari, dobri, fanzini prošlog vremena.

Nezavisno izdavaštvo u novijem dobu grada, imalo je pozitivnih primera, jer su uz neizbežne fanzine, kao opštu pojavu na širim prostorima, koja sigurno nije mogla mimoići Kragujevac, postojala i dva, u pravom smislu reči – izdavačka ekcesa: jedan od prvih privatnih izdavača u Jugoslaviji i nezavisni muzički magazin proglašen kao najbolji jedne godine u “južnoj Evropi”.

Nekada poznat po državi i regionu, ne samo gradu kao ugledni ugostitelj, osnivač prve italijanske poslastičarnice “Srce” u gradu, Vlada Avramović, bio je je jedan od prvih privatnih izdavača u vreme bivše države. Jedan od njegovih prvih privatnih poslova, prodaja domaće radinosti, rezultirala je samizdat izdavaštvom publikacija te tematike koje su se prodavale, po njegovim rečima u tiražima do 30.000 primeraka, pa je jedne godine odlučio da obilazi sajmove knjiga po svetu, poput „izdavačke Meke“ u Frankfurtu, posebno se interesujući za tzv. specijalistička izdanja. Tako nailazi na ediciju „The World Greatest…“ („Najveći svetski“), engleske izdavačke kuće „Octopussy Books„.

Razgledajući, po povratku, njihov katalog, shvatio je da tu ima i knjiga za naše tržište, poput naslova „Najveće svetske ubice“, „Najveći svetski prevaranti“, „Najveće svetske tragedije“ i slično i odlučio je da otkupi copyright za čitavo tržište stare Jugoslavije, što je iznosilo oko 1.000 engleskih funti po naslovu, za koliko je imao pravo da objavi, kako je stajalo u ugovoru, tačno – 5.556 knjiga. Od prijatelja iz Nemačke je pozajmio za deset naslova, međutim kako nije imao pravo da objavi istovremeno svih deset naslova, što je u skladu sa tržišnom logikom, morao je da štampa jednu po jednu knjigu i da profit od jedne prodate knjige ulaže da bi štampao drugu, što je trajalo oko godinu i po dana.

U to vreme, početkom osamdesetih, izdavaštvo je bilo zaštićeno kao delatnost od posebnog društvenog značaja i mada nije bilo zvanično zabranjeno, nije bilo ni dozvoljeno, osim tzv. autorskog izdanja ili samizdata. Avramović je sa svojom izdavačkom kućom „Druga strana sveta“ (naziv je nastao po naslovu edicije, prepravljenom u odnosu na  engleski original „Najveći svetski“) pronašao „rupu u zakonu“ jer je i prevod smatran autorskim delom, pa je tako i pored mnogobrojnih polemika sa državnom administracijom, ipak uspeo da bude među prvima, jer osim „Druge strane sveta“ i kuće beogradskog izdavača Slobodana Mašića, drugih privatnih izdavača 1984. u staroj Jugoslaviji nije bilo.

O svom pionirskom izdavačkom poslu Vlada Avramović je govorio:

„Mi nismo uspevali da naštampamo, koliko se to prodavalo. Imali smo kartoteku sa 45.000 registrovanih kupaca, od kojih je 6.000 putem pisama unapred rezervisalo sva buduća izdanja. Kada smo završili sa prvim kolom, ispostavilo se da Englezi nisu imali dovoljno naslova, pa smo prešli na naše autore poput novinara Ognjena Janevskog iz „Politike“ i knjiga – „Najveći svetski atentati“, „Misterije mora“…

Pošto su se prvo i drugo kolo samim naslovom odnosile na svetske fenomene, došli smo na ideju da u trećem kolu radimo temu – „Najveći jugoslovenski…“ i tu nam je novinar „Duge“, Marko Lopušina, ponudio knjigu „Najzagonetnije jugoslovenske ubice“. Nažalost, to je bila prva i poslednja knjiga, jer je nastupila strašna inflacija, došlo je do raspada zemlje i jednostavno, knjige se nisu više toliko čitale. Za par meseci smo rasprodali ostatak knjiga i završili sa izdavačkim poslom.“ – pričao je Avramović.

Foto 02: Knjige iz edicije “Druga strana sveta” Avramovića.

Deo naslova iz pomenute edicije, prvog lokalnog nezavisnog izdavača možemo šire klasifikovati u domen pop – kulture koji spada u magazinsku oblast, međutim, u narednom delu ćemo se fokusirati na oblast “zina”, odnosno fanzina, koji su prerasli u nezavisne magazine i imali znatno širu čitanost od lokalne u pra – digitalnom dobu.

Zato ćemo se osvrnuti i na teoretsku predstavu značaja “zinova”.

Kako stoji u tekstu Stivena Dankomba u “Sent Džejms Enciklopediji popularne kulture” Pendergastovih iz 2000. godine, po njegovoj definiciji, “zinovi” (zines) predstavljaju neprofesionalne, antikomercijalne i malotiražne časopise “koje njihovi kreatori sami proizvode, objavljuju i distribuiraju”. Dankomb opisuje i njihovu proizvodnju na sledeći način: “Otkucani i položeni na kućnim računarima, zinovi se reprodukuju na mašinama za fotokopiranje, sklapaju na kuhinjskim stolovima i prodaju ili razmenjuju poštom ili nalaze u malim prodavnicama knjiga ili muzike.”

Po Dankombu, prvim fanzinom se smatra “The Comet”, koji je objavio Naučni dopisnički klub u maju 1930 u SAD. On navodi da je, sredinom 1970 – ih, drugi odlučujući uticaj na moderne zine nastao kada su ljubitelji pank – rok muzike, “ignorisani i kritični prema mejnstrim muzičkoj štampi”, počeli da štampaju fanzine o njihovoj sceni. Tako je prvi “pank – zin”, adekvatnog imena – Punk, objavljen u Njujorku u januaru 1976.

Autor navodi da je glavni deo priče o zinovima – “Factsheet Five” i njegov autor Mike Gunderloi iz 1982. On je povezao “zin zajednicu” štampajući recenzije i kontakt adrese za sve zinove koji su mu poslati, a “rezultat je bila konsolidacija i unakrsna oplodnja dva glavna zin – pritoka: SF-a i panka, spojena manjim tokovima publikacija koje su kreirali ljubitelji drugih kulturnih žanrova, nezadovoljni samoizdavači i ostaci štampanog političkog neslaganja iz 1960 -ih.” Dankomb navodi da se prava subkultura zinova razvila tokom sledeće decenije pošto je „fan“ u velikoj meri napustio „zine“, a njihov broj se eksponencijalno povećao. O tome kaže: “Iako njihova tematika varira od pank muzike preko pez – bombona do anarhističke politike, to su autori i njihova lična perspektiva tema koja definiše uređivačke “tirade“, eseje, stripove, ilustracije, pesme i kritike koje čine standardnu scenu zines.”

Dankomb smatra da su zinovi “način da se podeli, definiše i drži zajedno kultura nezadovoljstva”, po njemu “fanovi koriste svoje zinove da bi uspostavili ličnu vezu sa onim što je u suštini proizvod masovne proizvodnje”, a istovremeno “predstavljaju drugu vrstu reakcije na život u potrošačkom društvu: objavljivanje zina je čin stvaranja sopstvene kulture”, sa glavnom medijskom porukom – “svako može da uradi sam”.

Foto 03: “Butcherian Vibe” – metal zin iz Kragujevca, drugi broj iz 1998.

Šta bi spadalo u kragujevačku oblast “zinova”, koji su “nešto između” fanzina i nezavisnih magazina i po očekivanju svakako su vezani za muzičku oblast? Definitvno rad Miloša Matića, alias Maksa Bučera (Max Butcher), nezavisnog novinara, muzičara i izdavača, koji je definitivno prešao lokalne i šire granice uobičajenog srpskog centralizma u kulturi.

Foto 04: Max Butcher, jedan od prvih metal – zinovaca ovih prostora.

Maks je jedan od prvih i najuticajnijih “metal promotera” regiona. Njegovi “rani radovi” su vezani za distribuciju i u jednom intervjuu (https://www.serbian-metal.org/intervjui/1082/max-butcher-supporting-metal-for-ever/) je o tome govorio sledeće:

“Mnogo je bilo teško doći do muzike u 80 – im godinama. Sećam se da sam moju omiljenu ploču iz tog perioda, Destruction – Release from agony, poručio preko neke rodbine iz Nemačke i dobio je tek sledeće godine. Znači bio sam prisiljen da iznalazim načine za nabavljanje muzike. Neki moji drugari su bili u to vreme veoma lenji, pa su mene maltretirali da im nabavljam ploče i sl. I tako je sve to počelo, zvanično pod imenom Butcher Sound avgusta 1990. godine.”

Međutim, uz distribuciju metal muzike, Maks istovremeno, ali i logično ulazi u svet fanzina i o tome, u prethodno navedenom tekstu priča:

“Krajem 80 – ih radio sam fanzin Defenders of the Faith, sa mojim velikim prijateljem Bobom Markulinčićem, koji je sada veliki metal – menadžer i promoter u Hrvatskoj. Recimo samo da smo onda radili intervjue sa demo bendovima kao što su Dark Tranquillity, Aggressor, Mayhem…

Pre fanzina/newsletter – a Butcherian Vibe, radio sam i magazin naziva “Vilajet”. Hiljadu primeraka, koji su rasprodati za svega par meseci!!! Pošto nisam mogao da nađem ljude koji bi radili magazin sa mnom, započeo sam rad na Butcherian Vibe-u. Izašlo je do sada tri broja, ukupnog tiraža 1.500 primeraka. Ovde, kao i sve što je domaće, bude prihvaćeno tek nakon što te prihvate napolju. Reći ću samo da je elitni američki časopis “Metal Maniacs” celu stranu posvetio upravo mom fanzinu i evo dela onoga što su rekli: “…From the glossy cover and attractively designed layout within, Butcherian Vibe is yet another high quality medium of Metal journalism born in Europe for the whole world to enjoy…“.

Foto 05: Maga – zin “Vilajet”.

Kragujevački nezavisni maga – zin “Vilajet” u zaglavlju je imao maksimu “Prvi underground magazin u južnoj Evropi”, što po prethodnom teorijskom delu nije bilo daleko od istine jer se bavio, kako je istaknuto “progresivnom metal muzikom” – black, death, experimental… i slično. Podatak, da je osamdeset posto tiraža magazina prodato u inostranstvu (Evropa, Amerika, Australija) potvrđuje ozbiljnost ovog nezavisnog izdavaštva, a poenta je da je isti magazin izabran za najbolji nezavisni muzički magazin u Evropi, od strane žirija koji su činili predstavnici međunarodne stručne javnosti ovog muzičkog pravca – magazina “Major”, “Rock Hard” i “Metal Hammer”, diskografskih kuća i metal muzičara. Presudna stvar po ovakvu odluku žirija, bila je činjenica da kompletan magazin radi jedna osoba.

Za “Vilajet”, koji je bio sastavljen od recenzija i promo tekstova Maksa, pisao je i kragujevački književnik Aleksandar Stamenković, koji je posle prvobitne underground faze u “Gromovnicima” napravio uspešan tematki okret ka istoriji i mitologiji. Stamenković je u “Vilajetu” objavio esej “Srbi – vučji narod”, koji se odnosio na legendu iz paganskog doba, o Dabogu, Svarogovom sinu, zaštitniku mrtvih duša i vukova. Po toj legendi, kada Srbi umiru njihove duše idu u kristalnu palatu Daboga na dnu mora, a kada po verovanju poslednji Srbin bude iščezao sa lica zemlje, svi će vaskrsnuti i u vučjem obliku izaći na površinu zemlje u poslednjem kosmičkom obračunu sa zlom.

Možda je i ova “nordijski” koloritna priča dodala koji plus recenzentima pomenutog muzičkog pravca, koji je inače i sada sa jakim uporištem upravo u tom evropskom kraju.

Foto 06: Maks na jednom od svojih mnogobrojnih poslova, ovde kao radio voditelj i aktivista NVO “MillenniuM”.

Pored promoterskih i zin poslova, Maks se aktivno bavio i muzikom, normalno u njegovoj oblasti. Njegov prvi bend sa kraja devedesetih je Mortuary, a osim pevanja u Amon Din, Dismissed, zanimljiv je i muzički projekat, istoimenog naziva kao fanzin – Vilajet. Nikola Zornić (Slovenska Nekropola, Satan Ćavanski…) i Aleksandar Rakonjac su radili muziku za pozorišnu predstavu, gde je Maks otpevao vokale i to na izmišljenom jeziku “zlih gnoma”.

Foto 07: Vilajet bend – promo slika.

Trebalo je ispred “Otvorenog kluba” da pošaljemo neke saradnike na seminar u Petnicu, vezan za nove tehnologije. Bilo je to vreme pra – interneta. Idealni su bili Maks i Daba, tako da nisam mnogo razmišljao:

• “Jel’ hoćete u Petnicu, da učite o veb – masteringu?” – upitah Maksa.
• “Još pitaš!” – odgovori kratko i ode u svoju radioničarsku sobu da pakuje diskove.

Posle nedelju dana, stigao sam i ja sa ostalim koordinatorima. Upravnik valjevske Petnice, tadašnjeg elitnog centra za edukaciju talentovanih učenika i studenata, Mile Perić, poznat i kao autor zabranjenog političkog sajta “valjevskipederi.com”, prek, ali i sposoban čovek, upitao me je po upoznavanju:

• “Jesi li ti duhovni otac ona dva ludaka?” – upita me.
• “Više sam mentor i drugar. Da li su bili dobri?” – upitah sad ja.
• “Zlatni su, bilo im je dosadno posle dva predavanja, jer pola znaju o sajtovima, pa su me pitali da sređuju i “čiste” računare od “virusa” jer im je bilo dosadno.” – odgovori on sa smehom.

Utom se pojaviše i Maks i Daba, pozdravismo se i pitah ih kako im se svidelo.

• “Ovi kompjuteraši iz klubova me svi znaju.” – reče Maks dodajući – “Kada sam rekao ko sam, kazali su “Pa ti si taj čuveni Maks Bučer, ima te svuda po internetu!”…

dr Vladimir Paunović

 

Foto: Naslovna (Max Butcher, izvor: https://www.serbian-metal.org/intervjui/1082/max-butcher-supporting-metal-for-ever/); Foto 01. (Izvor: https://www.limundo.com/kupovina/Casopisi-stripovi-i-igre/Stripovi/Kompleti-stripova/fanzin-Krpelj-LOT-33-kom-nikad-postavljanih/121772273); Foto 02. (Izvor: https://www.kupindo.com/Istorija/71160717_Biblioteka-Druga-strana-sveta-komplet-od-1-10); Foto 03: (izvor: https://www.serbian-metal.org/Butcherian Vibe/); Foto 04/06: (POP Forum arhiva); Foto 05: (izvor: https://www.serbian-metal.org/Vilajet magazin/); Foto 07: (izvor: FB Nikola Zornić).