7.

Pomislih, tada, da je ovaj čovek lud, ništa drugo do ludak i to opasan.

– I ja sam tako mislio – trže me ujka Milutin – Da sam ludak. Opasan ludak ili da, u najmanjem, to mogu lako da postanem. Ali, bila to ludost ili ne, medicinsko ludilo ili koje mu drago, više nisam imao kud.

I tako sam jedne noći preskočio visoki zid koji odvaja zoo vrt od kalemegdanskog prednjeg šetališta, što sam u ono vreme i ondašnjim godinama svojim kao od šale učinio, a da me niko ne opazi. Mislim na čuvarsku službu, naravno, kao i na eventualne zgubidane koji gluvare po parku, parove koji se vaćare na klupama ili po okolnom žbunju. U parku nije bilo nikoga, ni parova, ni voajera, a ni pijanaca, skitnica i drugih noćnih ptičica, što je čudno, jer noć beše osvetljena mesečinom. Baš kakva mi je i trebala, prema mojim novim uverenjima. Pun mesec!

Naravno, životinje su se oglasile, zveri, ptice, kenguri, egzotična goveda i druga živina koja tu u kavezima obitava, svako svojim nemuštim jezikom, ali to oglašavanje ne diže uzbunu, jer unutra tokom noći i kvoca i zavija i laje i mjauče i riče i brunda i urla i muče i sve se to raznosi okolo, sve tamo do Beka i tramvajske okretnice, te niko na to ne obraća pažnju.

Lako sam pronašao kavez sa vukovima. Protnuh levu šaku kroz rešetku. Siva ženka, krupna kao tele, zarežala je, otkrivši očnjake. Sevala je žutim očima na mene. Onda je režala sve tiše. Spustila je njušku preko čeljusti. Zli pogled preli joj se razumevanjem. Shvatila je… Prišla je mojoj šaci, čiji rukav od sakoa beše povučen skoro do lakta. Lagano me ugrizla za meso ispod malog prsta, vrelim čeljustima, tiho zacvilevši kao da šapuće, samo koliko je bilo potrebno da očnjaci probiju kožu. Onda je otklopila čeljust, a ja sam povukao ka sebi svoju okrvavljenu ruku. Ovu ruku!

I kao da je krenuo da me odalami, ujka Milutin ukopa ispred mog nosa svoju levu, crnim maljama obraslu šaku, povukavši rukav sakoa više članka.

Zanimljivo, na toj ruci nosio je sat zlatne brzetle. Jedva uočivo na dlakavoj površini, tamnela su se dva ožiljka od vučjih zuba.

Ujka Milutin povuče ruku, srozavši rukav sakoa i manžetnu košulje ispod njega na zlatasti odsev ručnog sata.

Gledao me, suvišno je da stalno ponavljam prodorno i probadajuće, tačnije rečeno nabadajuće, ali ovog puta kao da je svojim oštrim zenicama rudario za nevericom, što i nije morao, jer mi se ona lako čitala sa lica. No, kao da je i nema, ujka Milutin je, gotovo ležerno, nastavio:

– Izvukao sam se iz zverinjaka jednako neopažen, kao i pri ulasku. Sada sam preskakao zid sa suprotne strane, duž tramvajske pruge. U to doba, rekoh ti, stanovao sam kod Botaničke bašte. Tvoj otac beše odmaglio iz Beograda još pre Kosarine pogibije. Posle Kosare, nisam hteo da dovodim drugu ženu. Jebavao sam kurve sa Štajge i brucoškinje bez para iz doma Vera Blagojević. U stanu sam živeo sam. U celom Beogradu bez bližih prijatelja, partijskih ili onih kafanskih, a rodbine nikakve. Uslovi, rekoh, pa idealni! Tako, samcijat, čekao sam na svoj prvi preobražaj, bez imalo sumnje da će se dogoditi, da se takve stvari, ipak, događaju, šta god da veli nauka koju sam učio, koju smo svi učili. I, šta misliš?

– Ne znam – skoro da sam procvokotao, a ujka Milutin mi se na čas unese u lice, tako da sam kroz ljuti zadah krdže osetio slatkastu apu crnog luka.

– Dogodilo se! – svetlucao je iglama očiju, najednom tako zacakljenim, kao da me, gledajući u mene, uopšte ne vidi.

Onda se, Bogu hvala, odmakao i najednom smirio, hoću da kažem, u njemu je napetost rasla i celo telo sa sve krakatim udovima postajalo grč neke, reklo bi se, električne neuroze, ali sada se naskroz opustilo, pri čemu to splašnjavanje iz grča ni po čemu spolja nije bilo vidljivo.

Zagledan pred svoje mokasine, nastavio je da poveda:

– Na sledeći uštap, dogodilo se… Osetio sam, još tog popodneva, grčeve u stomaku, kao da sam dobio upalu želuca ili stomačni grip. Temperatura mi je skočila na četrdeset sa osam. Preznojavao sam se, trljao komovicom, nazuvao sirćetom natopljene čarape napunjene projnim brašnom. Ništa. Još uvek sam verovao da sam negde pokupio nekakav virus. Bilo je proleće, doba idealno za zarazu. Samo, znaš šta?

Okrete mi se, a ja se instinktivno odmakoh od njega.

– I jesam pokupio virus! Samo, ne nekakav virus, nego vučji virus! To sam shvatio kada se uštap pojavio, svetleći punom kuglom, tako jasno, da su se njegovi kontinenti i krateri razgovetno raspoznavali kroz prozor mog stana. U tom času snašla me takva glavobolja, da sam pomislio kako će da mi prsne glava. U životu nisam imao napade migrene niti bolovao od ma čega u glavi, ni od trulog zuba. Onda kao da su nečiji čelični palci uzeli da mi rastežu lice, cepaju usta i nozdrve, čupaju kapke. Vid mi se mutio. Osetio sam kako mi pucaju kičmeni pršljenovi, kako mi se kičma kida. Nevidljivi lenger istezao me, poput vitla. Nokti su mi prokrvarili, prsti se iskrivili, deformisani, rasprskavali se u zglobovima.

Utroba mi je gorela, ako tog časa nisam imao, ne četrdeset i dva, nego celih pedeset Celzijusa. Nekontrolisano sam povratio, bacajući mlazeve na sve strane. Kada sam ispraznio želudac po zidovima, kauču i tepihu, nastavio sam da izbacujem mlazeve, prvo vode, zatim mlazeve… Krvi! Bljuvao sam krv na sve strane i jednom šiknuo u sam prozor, tako snažno, kao da su sa njegove roletne odozgo upravo zaklanu svinju skinuli. Onda počeh i sam da se bacam na sve strane, urličući kao besni đavo. Potreba da urlam nije prestala ni kada su bolovi i tegobe uminuli, te sam urlao i dalje. Uz to i režao. Na kraju počeh da zavijam, kroz krvavi prozor, pravo na mesec.

Kako me susedi nisu čuli ili ako jesu, zašto su ostali mirni, praveći se da ih se to ne tiče, ne znam, ali je svakako bolje što je tako bilo.

Kada sam stao pred veliko ogledalo u predsoblju, sagledah svoj novi lik…

Tu ujka Milutin ponovo zaćuta. Fiksirao je pogledom zemlju ispred kljunova mokasina, kao da je ogledalo u kom ovog časa ponovo vidi taj svoj novi lik.

Onda polako podiže glavu, sa dlanovima i dalje razuđenim iznad kolena, i uperi pogled nekud više Bubnja.

– Da – tiho reče – Postao sam likantrop. Vukodlak, u našem predanju. Vučica mi je ujedom prenela virus. Šta je taj virus, nije me zanimalo. Da odem na nekakav institut za virusologiju, da me smestena neko infektivno odeljenje, gde bi me ispitivali, pa nisam lud… A preobražaj je dolazio svakog uštapa. Odlazio bih u to vreme nekud u divljinu, dan dva ranije, na Rtanj, na Homolje ili Taru, Kopaonik, Durmitor, Jahorinu, Šaru. Išao sam i do Slovenije, sve do Ljubelja. Kao upravniku republičke pošte nije mi predstavljalo nikakav problem da nestanem iz ustanove na nekoliko dana, slobodnih ili službenih dana, ko me proverava? A tamo, u divljini, lovio sam zverčice, trgao ih. Bilo je i ovaca, jagnjadi, krava. Ljude nisam dirao, a njima stoku vuci u tim krajevima i onako kolju, kao i paščad što je čuva, dok za zverinje niko i ne pita. Uostalom, što se divljači tiče, tu je i krivolov…

– A jeste li se… Mislim, svetili? – namucah.

Ujka Milutin me preseče pogledom.

– Znam šta se po familiji o meni priča – reče – Znam i to da si već čuo o meni, ovo što sam ti upravo rekao. Za tebe biće dovoljno da znaš zašto ti sve ovo govorim. Na taj doček, u tu kuću tamo, moju rodnu kuću, gledaj da ne ideš…

Sada baš lepo uzdrhtah. Kad kažem lepo, velim odozdo, odozgo, unakrs i popreko, po svim pravcima prostiranja sebe, telesnog i mentalno sopstvenog. Klupa poda mnom postade ledenica.

– Vidite – rekoh tada Anamariji i Voldemaru – Nije stvar u tome, niti bi valjalo tako zaključiti, da ujka Milutin u stanju preobraženosti ne bi razlikovao ko je ko, te povredio, unakazio, možda i ubio mene, koji sam mu rođak. Ne! Ukoliko kaže da je boraveći u divljim planinama ljude izbegavao, loveći stoku i zverinje, onda itekako može sebe da kontroliše u tom stanju i da dobro zna šta radi. Ne! Hteo je da me poštedi onoga što je nameravao.

Anamarija zatrepta i šakama ustrlja gole nadlaktice. Voldemar spusti na sto ispražnjenu čašu i puneći je ponovo, pogleda me iskosa.

– Ne seri! Šta je nameravao?

– Pa – rekoh ležerno – Ono čemu sam, uprkos njegovoj želji da me poštedi, ipak prisustvovao…

8.

Ležerno, rekoh, da, tada u salonu Voldemarove kuće tako je zvučalo i tako sam, zaista, izgovorio, ali onog popodneva i potom, bio sam daleko od ležernosti. Čekalo me iskustvo, kakvo će, možda, ponovo postati deo moje svesti i pamćenja, ukoliko zaslužim da ugledam pakao.

– Još istog popodneva – nastavio sam – Otrčao sam do Zuzi, da je opomenem.

– Ali, kako si se izvukao, kako te pustio? – upita Anamarija u neverici, trljajući i dalje nadlaktice i ramena arome zapečenog šećernog preliva na doboš torti.

– Lako – odgovorih – Zapravo, on se digao i otišao, posle onih reči, opomene, gotovo pretnje da ne idem na doček. Ustao je, pokupio šešir sa ograde, ukočio na meni značajan pogled, pun neke suve sugestije, onda se okrenuo i izašao kroz kapiju.

Odjurio sam na Aerodrom, Zuzi je tamo stanovala, u jednoj od novih betonjerki. Ostalo beše dva dana do Nove godine, dovoljno vremena da se ceo plan promeni.

Zatekao sam Zuzi samu u stanu, njen otac Smajo, mi smo ga zvali Smajl, jer je vazda bio osmehnut, ali ne isceren, nego tako, dobroćudno osmehnut i majka Amina, zgodna brineta srednjih godina, poznavao sam ih preko kćerke i dobar stojim da su me gotivili, mislim da me Smajl, donekle, kaparisao za budućeg zeta, dobro, serem, uglavnom istog su popodneva otperjali na Kopaonik, u tek otvoreni Karavan, na doček. Imalo se kod njih u kući, Smajl je bio zubar – protetičar, privatnik, u ono vreme i za tadašnje prilike veleburžuj. Gospa Amina radila je kao pedijatar specijalista u Kliničkom centru. Odlikaš – vukovac, Zuzi je po završetku gimnazije trebala da upiše medicinu, mada je, cenim, više sklonosti pokazivala za druge stvari, recimo za srpski jezik i književnost, pisala je pesme i bila član literarne sekcije. Uz to i sportistkinja, igrala je odbojku u Radničkom. Imala je genetski potencijal da se razvije u rasnu devojku, a odbojka je njeno telo dodatno izvajala i podigla u visinu za koji santimetar.

Treba li da kažem da je Zuzi bila od mene gotovo za glavu viša, dakle skoro Prašinovićevog stasa. Ali, ja sam se u to doba ložio na nju kao mlad majmun.

Uh! Kako me tog popodneva dočekala! Njena ucoklana polukratka kosa, ono bucmasto lice sa dva crna okca, usne napućene, to milo lišce kao čokoladna puslica. U pregrejanom stanu, zgrada je imala sopstvenu podstanicu, te su radijatori besneli, kao da prkose krtoj suvomrazici napolju, Zuzi je na sebi imala smeđu pripijenu majčicu, taman u skladu sa tenom i tesan beli šorcić. Dugih, jakih, malo punijih i savršeno glatkih nogu, noktiju nalakiranih roze, bila je bosa u nekakvim kućnim sandalama. Uvela me u dnevnu sobu, sada kada matori nisu tu, poslužila limun – votkom sa ledom. Sama je uzela votku sa koka kolom, sećam se, u nekoj dopola punoj, visokoj čaši.

Da, u njihovom troiposobnom stanu, za svega tročlanu porodicu, od nameštaja do svakodnevnog posuđa, sve je bilo nekako čudno i neovdašnje. Smajl je sa ženom često putovao u inostranstvo i donosio odande, te čaše, te servise, vaze, piksle, grafike, stone lampe i druge takve stvari, pa je stan odisao nesvakidašnjim habitusom neke svetske emancipovanosti. Imali su videorikorder, kada ga je malo ko u Kragujevcu imao, takođe i veliku stereoliniju sa gramofonom, tjunerom i dekom. Sećam se i nekakvih uvrnutih barometara i termometara u tamnoj iščašenoj drvenariji po zidovima.

Utišani, zagasiti tonovi preovladavali su u stanu i Zuzi unutar na taj način artikulisane svakodnevice delovala je na mene kao kraljica iza sedam gora, koja se na čas umilostivila da obrati pažnju na moju mikrominimalnost, baš tu, u središtu svojih odaja. Naravno, ne da preterujem, nego baš serem. Zuzi je u osnovi bila jednostavna devojka, otvorena i donekle nedopustivo prostodušna, uz to nije mi bila nenaklonjena. Ne uobražavam kako sam joj se dopadao i da sam mogao da je smuvam, ali na neki način jeste me gotivila.

Saslušala je moju priču, a da bucmasta, loknama uokvirena caklooka puslica njenog lica nije emitovala ni strah, ni čuđenje, ni nevericu, čak ni zabrinutost. Mogla je i da se naljuti, ali nije. Sedela je preko savijenog božanstva svoje obnažene noge, ispruživši blizanačko prema podu, tako da se lakiranim noktima igrala sandalom, odižući je sa tepiha i namerno, potom, ispuštajući, sa čašom kola – votke u visini obraza i gledala me kao da ne razume šta joj govorim.

Ali, razumela je, što sam shvatio kada je napokon progovorila:

– Slušaj, briga me za vukodlake iz tvoje familije! Šta su moji deda i baba radili i kako su završili, ja sa tim nemam ništa. Ova žurka je jedinstvena prilika da se smuvam sa Prašinom i ti si, jednostano, ljubomoran. Nisi li?.

Tu se zasmejala, kliktavo, ciktavo, ali bez zlobe i najednom me gledala kao da sam joj užasno zabavan.

– Zuzi, molim te! – zavapio sam, na ivici suza – Tip je veoma opasan. Ne znam da li govori istinu, ne znam da li se preobražava u vukodlaka, ali može da upadne sa nekom kuhinjskom nožagom i sve nas masakrira…

– Ma, daj! – Zuzi prevrte očima – Kakva nožaga, kakvi vukodlaci! Nisi, valjda, tolika kukavica? Nemoj da me razočaravaš! Uostalom – uzdahnu, pogubivši pogled iznad čaše, koju umesti ispred lica – Tu će biti Prašina, da me brani…

I otpi poduži gutljaj.

– Daj, Zuzi, Prašina je govance, on bi prvi zbrisao, samo ako može. Ti pojma nemaš koji je to pokvarenjak, ja ga znam od prvog osnovne. Njemu je samo da te iskoristi, pa posle da priča okolo, da se hvali…

Zuzi se ponovo slatko zakikota.

– Pa, kažem ja da si ti ljubomoran! Hajde, dođi sedi ovde pored mene.

Sedeo sam na fotelji, ona na sofi. I jedno i drugo bilo je presvučeno somotom sa nekakvim indijskim motivima slonova, maharadža pod turbanima i egzotičnih lepotica otkrivenog pupka, sa zmijama oko golih ruku.

Ustadoh sa fotelje i posadih se pored Zuzi. Ona se udobnije namesti na savijenoj nozi i zagrli me onom rukom u kojoj nije držala čašu. Njena koža mirisala je kao premazana nekom smešom od kakaa i vanile, vrela i meka. Njene usne sjajile su roze karminom, a dah joj je mirisao na jagodu. Samo ih je ovlaš spustila na moje čelo.

– Evo ti pečat – reče slađušnim tonom – Pečatirala sam te.

Bio sam načisto s tim da treba da ostanem miran. Znao sam da ovo što me posadila pored sebe, ovako prisno, ne znači ono što bih ja želeo da znači, te da samim tim neće imati ni željene posledice, u pravcu kojih ukoliko bih krenuo, mogao bih jedino da je razjarim i otuđim od sebe za sva vremena.

– Vidiš – poče Zuzi ozbiljno, obešena rukom o moj vrat, zagledana u čašu, koju beše spustila do karličnog predela – Ja volim Prašinu i ti, dečko moj, ne možeš tu ništa da promeniš, koliko god da se trudiš.

– Zuzi! – prekinuh je nervozno.

– Šššš! – prinela je čašu mom licu, ne bi li mi položila ispruženi prstić na usne – Oladi! Ja sam Prašinina, ne tvoja, znaš? Izvini što ti to ovako kažem, ali neka druga bi te zavlačila, vozala okolo naokolo, ali ne i ova ovde, ne i Zuzi! Razumeš?

Iskobeljah se iz njenog zagrljaja, ustajući sa sofe.

– Zuzi, molim te! Shvati da ti govorim ozbiljno!

Bio je to poslednji pokušaj, beznadežan.

Zuzi se pružila prema stočiću da spusti čašu, onda i sama ustala.

Bez reči sam pošao prema vratima. Pre nego što ih je otključala, Zuzi mi položi dlan na grudi.

– Slušaj, ako ne možeš da podneseš, onda je bolje da na žurku ne dolaziš – gledala je niz mene, onda podiže pogled – Pogotovu ako… Saloma ti je poručila da ne dolaziš, ukoliko planiraš da se napiješ. Čula je da piješ i to joj se ne sviđa. Nemoj, ako ne budeš mogao da me vidiš u Prašininom naručju, da se naločeš i napraviš neko sranje.

– Neću, Zuzi – odgovorih bezvoljno – Poruči Šćepi da ono što čuje o meni nije uvek istina, barem ne cela. Utuvi da ti ovo nisam govorio iz ljubomore. Boli me uvo za Prašinu, kao i za to s kim ćeš ti da se smuvaš. Odakle si sigurna da bih te hteo, čak i da pristaneš?

Zuzi se prezrivo osmehnu i otključa vrata.

Ispratila me bez pozdrava.

9.

– I otišao si na doček? – upita Anamarija, zabezeknuta.

– A šta misliš? Naravno da jesam. Makar iz radoznalosti, mada, naravno, delovao je jači motiv. Uostalom, ujka Milutin ili ne, nisam hteo tek tako da se odreknem Zuzi i prepustim je Prašinoviću.

– Pa šta si radio u ta dva dana do dočeka? – nastavila je Anamarija raširenog pogleda.

Voldemar je pio jednu za drugom, a na mene u tom pogledu beše zaboravio. Ali, ne i na moju priču. I on me gledao ukočeno, ali nekako upalim pogledom, ne kao kod ljudi sa sitnim očima, nego iza neke preko zenica razlivene skrame.

– Šta sam radio? – rekoh – Pojma nemam. Više se ne sećam. Uglavnom, za to vreme, siguran sam, Zuzi, a ni Salomu, kao ni onog smrada Prašinovića, nisam video. A na doček sam, vidite, otišao.

(Nastaviće se…)

Aleksandar Stamenković

(autor je književnik iz Kragujevca)

Foto: POP Forum arhiva