Ta kuća i danas, oronula, stoji pri dnu jedne od pivarskih radijala, one koja se od kružnog skvera Nove Kolonije spušta ravno na prugu, izbijajući na jarak ispred pružnog nasipa, odakle se nastavlja pešačkim mostom preko koloseka i paralelnog jarka, prema široj vodoravnoj ulici, pruženoj između razmeštenih kuća i taraba, sve dok ne izbije na stari jagodinski drum. U letnje dane ova se perspektiva gubi u hladu lipovih krošnji, preobilnih jarkim i prašnjavim zelenilom nad krivudanjem asvaltne ravni za ojedene uglove kućerina.

Sa ove strane pruge, poslednja na radijali, na samom uglu sa uspružnom ulicom, koja Pivaru preseca linijom istok – zapad, stoji, velim, na svom visokom temelju, jer ga ovde sve imaju usled ranijih, ali i potonjih poplava i klizišta, jednospratna, tačnije bespratna vagon – kuća, isprane boje gnjilih mušmula. U njoj više od tri decenije niko ne boravi, po svoj prilici da niko tu i ne ulazi.

Napukli prozori zjape na iskrzanom zidu, krezubim oknima u ispucalom ramu. Sitna kiša sada uporno dobuje po njima, a u uglu jednog od njih, na ispustu rama sa unutrašnje strane, stoji gumeni Pinokio u živim bojama plavog šeširića i špilhozni, žute košulje i mesnate boje lica, podlaktica i cevanica, kojom poručuje da je ranije tkivo cepanice nepreložno ontološki unapređeno u inervirani složaj ljudskog plemenitog mesa.

O čemu bi ova igračka u prozoru mogla da svedoči? Prizor je poslužio kao rečita skeri – lokacija, čiji ploter na izložbi treba da dočara mizanscen književne večeri u Domu omladine za Noć muzeja. Otuda ga je Anamarija, supruga mog prijatelja Voldemara, odmah i uslikala androidom, živnuvši kada ga je ugledala. Ta žena ima tanani nerv i gotovo ciknuvši, naredila mi da zaustavim nivu pred kućom, što je nagib ulice činio nelakim porabotanjem, ali pod sigurnom ruskom kočnicom mi se umestismo. Voldemar, daroviti TV voditelj, sredovečna novinarska zverka, koji je ovo organizovao, podelio je odmah raspoloženje sa suprugom.

Da je znao koliko je u pravu!

Pored Pinokija, o onome što se iza napuklih prozora ove kuće zbilo, tokom noći koja je predvojila 83. i 84. godinu prošlog veka, mogu da svedočim lično…

Tog namrštenog kasnoprolećnog popodneva, nadobovanog upornom i još upornijom kišom, obavivši fotografisanje skeri – lokacija na desnoj obali Lepenice, koje će osvanuti na izložbi u svom toniranom liku na ploterima, završili smo u Voldemarovoj kući, u ulici Cara Lazara.

Tu, u njenom smirenom starovaroškom salonu, Anamariji i Voldemaru sam, uz crveni konjak i cigarilose, pripovedao zbitija u pivarskoj kući sa igračkom Pinokija u prozoru, poslednje noći 1983. i prvog jutra 1984. godine.

1.

– Dakle, te jeseni 1983, pošao sam u drugu godinu gimnazije. Pohađao sam prirodnonaučni smer, preciznije našao sam se u odeljenju prirodnonaučnog predusmerenja zajedničkih osnova srednjeg usmerenog obrazovanja, što će reći da moj intelektualni razvoj nije išao u smeru misticizma, natprirodnog, parapsihološkog, još manje prema onome što označavamo pojmovima magije, sujeverja, misterije… Iz toga, naravno, ne sledi da moja priroda nije bila na podobit, možda i sklona zaumlju, kako god, zahtevan program nastave, sa dodatnim predmetima teorije evolucije, pored osnovnog programa opšte biologije, organske hemije uz opštu neorgansku i astrofizike preko obavezne mehanike, kao i iskaznog računa formalne logike podruku sa svim nevoljama logaritma i trigonometrije, klesao je granitni lik pozitivizma.

Zaista, ni u kakve natprirodne pojave nisam verovao, ni puku logičku mogućnost njihovu nisam uzimao u obzir. Bilo je to razdoblje moje rane mladosti kada ni u Boga nisam verovao, barem na rečima, deklarativno, dakle, kao i toliki drugi nezreli ateisti. Moj svetonazor sklepala su učenja francuskih enciklopedista, mehanički materijalizam La Metrija i Pola Holbaha.

No, da skratim priču, sa podsmehom sam slušao o navodnim slučajevima likantropije u porodičnoj istoriji. Pričali su, gotovo polušapatom, o izvesnom ujka Milutinu, koji se davno odselio, a koji je navodno bio likantrop. Govorili su da je njegovu ženu ubila žena Aleksandra Rankovića, tamo negde šezdesetih, dok je ujka Milutin bio načelnik pošte, valjda generalni direktor ili upravnik celokupnog PTT sistema, kako se to već zvalo.

Vidite, ja sam tog ujka Milutina upoznao, baš tada, pred sam kraj 1983.

Anamarija uzdahnu, gledajući me iskosa. Oči joj sevnuše tamnosmeđom nevericom. Voldemar me naciljavao sivoplavim dekoncentrisanim pogledom preko cigarilosa, napola podsmešljivo.

– Da – produžih – baš tako! Uostalom, ne rekoh vam, ujka Milutin rođen je, pa upravo u onoj kući na Pivari, onoj sa Pinokijem na prozoru…

– Daj, ložiš nas! – oglasi se Anamarija tremolom.

– Stivene Kinže – nasmeja se Voldemar grubim i čistim slogovima – Prizemi ga malo! Hodaš ulicama Kragujevca…

– O tome se i radi – rekoh – Šta mislite? Pa ovaj je grad svoju prljavu i da kažem podzemnu istoriju nagurao ispod svojih pločnika, ćušnuo je pod asvaltne tepihe…

Eto, recimo, Kapislana! Šta drugo znate, osim da su od oktobra 44. do janura 45. komunisti likvidirali nekoliko hiljada ljudi? Naravno, ništa, niti pravu, da ne kažem plastičnu sliku o tome imate.

2.

Nego, da se vratim ujka Milutinu. Evo kako smo se sreli. Sada ćete da se smejete i dajete jedno drugom očima znake kako lažem i izmišljam, ali se, verovali vi meni ili ne, taj naš susret dogodio na groblju. Da, na groblju! Našem, varoškom…

Ne znam tačno šta sam tog dana tamo tražio, bilo je hladno, sivi dan bez snega, pred samu Novu godinu. Sedeo sam na klupici zavarenoj za unutrašnju stranu ograde porodičnog grobnog mesta. To vam je od pročelja kapele levo, onom stazom prema Bubnju, pa tamo, skoro do same ograde stadiona Šumadije. Tu se mi, Simeunovići, sahranjujemo. Tamo leže moji preci, tada ih je pod parcelom te zemlje bilo manje nego danas. Niko ne beše skorije ukopan, čak ni nečija godišnjica ili kakav poseban datum. Tako sam, bez uočljivog razloga, sedeo tu i pušio, gledajući beli porodični spomenik sa uklesanim ovalnim foto-portretima upokojenih predaka i crnim slovima njihovih imena i godina rođenja i smrti. Mala kapija na ogradi parcele škripnula je i okrenuvši se, ugledah postarijeg čoveka u iznošenom smeđem odelu čudnog, starinskog kroja. Na omalenoj glavi podštucanih brkova, nosio je šešir iz nekog pređašnjeg doba. Iz džepa pod reverom sakoa virio mu je trugao ispeglane maramice. Čekinjavi obrazi behu mu upali, jagodične kosti naglašene, vilične tanke, sastavljene u zaobljeni špic brade. Bio je mršav, gotovo sama koža preko skeleta. Posan vrat uoštrene Adamove jabučice izvijao se kao opruga iz krute kragne bele košulje ispod sakoa. Usled krakatosti, smeđe odelo izgledalo je na njemu za broj-dva manje, okraćalih rukava i nogavica, a preduga stopala u tamnim muškim čarapama, kakve odavno više nisu pravili, u razgaženim, projedenim mokasinama, sa izbočenim kurjim očima.

Da, išao je tako oskudno odeven za trenutnu temperaturu vazduha i godišnje doba, što je zahtevalo jakne i kapute, te sam sedeo tu u tek nabavljenoj, po nimalo povoljnoj ceni, perjanoj jakni, kakve su tek ulazile u modu.

Pomerio sam se prema ivici klupe, ne bih li mu napravio mesto da sedne. Ćutke, zagledan u spomenik, seo je pored mene. Ne prateći pogledom svoje pokrete, izvadio je iz džepa sakoa kartonsku kutiju cigareta, kakvu još od detinjstva nisam video, onu svetlozelenu kutiju niške Morave, bez filtera. Izvukao je kratku cigaretu i vratio kutiju u džep, odakle izvuče starinski benzinac i kresnu ga, pripalivši cigaretu, na trenutak umirenu u plesanju između tankih, modrih usana pod štucanim brkovima. Zapahnu ljuti dim oko njega, a onda spusti sa spomenika sive oči tačkastog crnog jezgra zenice pravo na mene.

– Simeunović, dakle?

Klimnuo sam glavom, tražeći žute vučje zeni u njegovom pogledu, oštro usmerenom u šta god da je gledao.

Naravno da nisam verovao u to kako je on nekakav vukodlak, ali odnekud sam znao, još u času kada je banuo, da je to upravo ujka Milutin.

Anamarija i Voldemar se nasmejaše, jednovremeno, kao da su to uvežbali. Voldemar natoči crveni konjak iz četvrtaste niske flaše od debelog stakla u vitke duguljaste decilitarke ispred mene i sebe, onda se zavali u fotelju. Anamarija zaklopi laptop na svojim krilima i sada je, zavaljena na trosedu, sa suprotne strane stola od Voldemara, gledala u mene potpuno sabranim pogledom.

A ja produžih:

– Šta je smešno? Mislite kako nevešto lažem? Pa, ne lažem, zaista, znao sam odmah da je to ujka Milutin, a to sam mogao na osnovu opisa iz porodičnih priča, pri čemu nije isključeno da sam ga ranije video na nekoj fotografiji, a možda, kao mali i upoznao. Uostalom, odmah se i predstavio, ne baš uobičajenim načinom. Pitao me, nekako sugestivno, znam li ko je on. Umalo da odvalim: znam, vukodlak. Međutim, ne, naravno, samo sam skromno izustio ujka Milutin i to je bilo sve. On se nasmejao, povukao dim, pogledavši me iskosa, onda se okrenuo prema spomeniku i izduvavši, klimnuo na njega:

– Simeunovići – reče – Stradalnici. Ovi tvoji. Bogomoljci. Njemu – tu pokaza na mog dedu u ovalnom ramu – bio sam šurak, a njoj – na nanu – brat. Tvome sam ocu ujak. Njegova je majka od Vitkovića, prema tome ja sam Vitković. Milutin Vitković, penzionisani upravnik pošte i telekomunikacija.

I vukodlak, kažu neki, htedoh da dodam, ali suzdržah se. Onda me upita kako mi ono beše ime.

Rekoh mu. Da, odgovorio je na to, po dedi, nema šta. Dobar ti je, reče, deda čovek bio, domaćin, kuću kućio, u crkvu išao, postove držao, sa ženom je u eparhijskom horu pevao, a i ona, sestra njegova, moja nana, žena kućanica. Zajedno su bili u Bogomoljačkom pokretu vladike Nikolaja i dole se, kod brata Stanka, u zgradi crkvene opštine okupljali.

– A otac ti je – reče mi potom – kod mene u Beogradu stanovao, dok je bio na studijama. Živeli smo tada, Kosara i ja, kod Botaničke bašte. Primio sam ga kad je bio brucoš na Pravnom fakultetu. Posle je sam otišao. Iz nekog razloga nije me podnosio. Neće, kaže, da živi kod ujka Milutina, neće, pa Bog! Ode od mene, gde, samo on zna, a nije fakultet ni završio. Vratio se ovamo i zaposlio. Otvoriše posle i ovde Pravni fakultet, čuo sam da je hteo da nastavi studiranje iz radnog odnosa, vanredno, ali da nije stigao dalje od ispitne prijave.

3.

– A ti? – preseče me pogledom – Gimnazijalac?

– Aha – odgovorih – Druga godina, prirodnonaučno odeljenje.

– Zar? Ona mala, što je od Šćepanovića, dobra ti je prilika…

– Šta? – zapanjih se – odakle znate moju drugaricu Šćepu?

Ujka Milutin se nasmeja uglom usne i krilom brka, ne i očima.

– Saloma Šćepanović, je li tako? Ideš li kod nje na doček?

– I to znate? Ne shvatam! Da, idem na doček…

Probadao me jezgrovitim zenicama kao čiodama, činilo mi se, kroz same sinuse.

– Ali, ne ideš zbog nje, nego zbog njene sestre Zumrete Burdžović…

Ljuta sluz skupi mi se u grlu.

– Čak i to pogađate – rekoh – Tačno je, sviđa mi se Zuzi, Šćepa je samo pokrivač, odskočna daska, ako hoćete. Ali, šta je vama do toga?

Ujka Milutin poćuta oborene glave. Skinuo beše šešir, te ga okačio na kovani krin stuba kapije. Prosenjeno teme lobanje promera rukometne lopte ružno je izbijalo na studenu obdanicu, neprijatno jasno u svakom, pa i ovlašnom, rubnom i usputnom pogledu na njega. Pocrnelim noktom iščačka žar sa vrha opuška, a ovaj hitnu precizno u grobljansku kantu pored ograde. Onda me ponovo nabode na čiode pogleda.

– Pogađam, veliš? – nasmeja se, ponovo samo uglom usne i narogljenim brkom – Ja! Da pogodim i ovo: Salomina majka, Alma, od Burdžovića je, kćerka Saladina i Sanele Burdžović. Njen rođeni brat Ismail, Smajo Burdžović, Zumretin je otac. Almin muž je Šćepan Šćepanović, otac tvoje drugarice Salome…

Shvatih, napokon, da ujka Milutin ništa ne pogađa, još manje nagađa. Odnekud je upućen u rodoslov i rodbinske odnose ove dve zetske vile.

A njih dve bile su nedosežna uobličenja tinejdžerske anime, na slatku muku moje malodobne duše obe u mom odeljenju. Saloma Šćepanović, u taj mah moja najbolja drugarica i njena sestra Zuzi. U obe kosa beše kudrava, boje kestena, s tim da je Saloma imala na ramena oborenu lavlju grivu, dok se oko Zuzine nasmejane glave ne manje gusta kudelja posvuda ravnomerno loknala, a iz tog šašavog klupka svetlucala su dva crna oka sa lica koje bi moglo pripadati pre Crnkinji nego Crnogorki.

Ali, sva moja nastojanja u pravcu Zuzi cvikao je neodoljivi mačoizam mog odeljenjskog druga Gordana Prašinovića, koga smo zvali Prašina. Ta gorda prašina mladićke oholosti, visoka u svom kovitlanju još tada preko dva metra, bila je košarkaški as generacije, prvotimac kadetske ekipe kragujevačkog drugoligaša, kojem se smešila čarobna karijera u beogradskom Partizanu ili zagrebačkoj Ciboni. Taj je bio takav kuler, kao da je permanentno na sedativu. Beše dovoljno da kaže samo:

– Zuzi! – svojim melodičnim, muževnim mutiranjem, pa da se slatka mala mlađa sestra Lole Falane nađe nasmejana u njegovom krilu, iskričajući besmislenom srećom, dok ja u njenim očima prestajem da postojim.

4.

– Vi njih poznajete?

Ujka Milutin se na čas nemo zagleda u mene, onda okrete pogled prema spomeniku.

– Ti si potomak ovih mučenika – klimnu glavom na spomenik – i ne bi trebalo da se družiš sa njihovom decom…

– Njihovom?

Ujka Milutin se naglo okrete i ponovo me probode sjezgrenim pogledom.

– Ti, naravno, ne znaš ko su oni koje sam pomenuo.

Baš tako, sa interpunkcijom tačke, jer ovo nije bilo pitanje, nego konstatacija.

– Šta bi trebalo da znam?

Pomalo je počinjalo da mi bude jezno od ovog razgovora.

Svest da se o ujka Milutinu šapuće kao o vukodlaku, neugodno se kristalizovala. Nekontrolisano sam uzdrhtao, što on nije mogao da ne opazi, te se ponovo nasmejulji, ovog puta gotovo prezrivo.

Međutim, odmah je povratio ustaljeni izraz lica, izraz, rekao bih, mrgodne ozbiljnosti, sa nečim suvoparnim u sebi.

– Da – reče, napokon – Ovo bi, zaista, trebalo da znaš. Na prvom mestu to, da je kuća u koju odlaziš na doček moja kuća. Ona u kojoj sam rođen.

– Na Pivari? Salomina kuća?

– Njena je po pravu, na osnovu kojeg bi mogla da bude i tvoja ili ma čija. Moguće da se i ona rodila u toj kući, jer mi je nju oduzeo njen deda po ocu, Miraš Šćepanović.

Čuo si za ono što u tvojoj školi zovu oslobođenjem, da se dogodilo u oktobru 1944, na dan streljanja baš. Pa, jeste, upravo tako, ali ja bih to malo drugačije nazvao. Oslobodioci me ščepaše. Zašto? Oni su znali, ja nisam. Znaš li gde je kapislana, tamo u Vojnoj fabrici? Verujem da nisi ni čuo. To je odmah ispod Pivarskog brda, u njegovom podnožju, iza Gromovićevog ulaza. Tu me strpaše, u nekakav podzemni hodnik, što su ga još Nemci iskopali i betonirali. U ćeliju sa rešetkama. Bilo je tih ćelija duž celog hodnika, sa obe strane. U svakoj po nas dvoje – troje, u ponekoj možda i više. Ja sam bio zatvoren sa Rankom advokatom i Gidrom Koloncem. Prekoputa nas bili su Toške Glavonja, Micinac i Ljuba Grgeč. Do nas Panta mlekadžija, Barlov i trgovac Matić. Dijagonalno, sećam se, Vule Carić, fudbaler, Dragi Marić, sodadžija i Laza Prase, pečenjar. Dole, ispod njih, Lolinac, Duško rabadžija i berberin Kosta Crnoglavac. Uostalom, tebi ova imena ništa ne govore. Upamti samo da su to bili čestiti ljudi, od svog rada tekli i od svoje muke živeli. Ponekom se i zaimalo, Bogu hvala! A ovi nas proglasiše nekakvom buržoazijom i strpaše u te tamnice, u ime naroda. Rekoše još i to, da smo izdajnici, narodni neprijatelji i saradnici okupatora. Pa, i jesmo bili, ukoliko je izbegavanje nemačkih vojnika i patrola na svaki mogući način saradnja sa okupatorom.

Dobro znam čemu vas uče u školi. Ali, ti sada slušaš nekog ko je to doživeo, živeo tada i preživeo. Za vreme okupacije, ja te šumce nisam vermao, bili četnici, bili partizani. U Nedićevu stražu ode puka sirotinja, ubogi, seljaci – nadničari, varoški šljam bez hleba i sa hleba, oni što su i Bogu teški. Ja nisam morao. U ljotićevcima predratni zboraši, a onda i najcrnja fukara, na čelu sa onim Marisavom, čuo si za njega. Nisu to bili ljudi sa kojima bih ja bilo gde skupa išao, ukoliko ne moram, a kako nisam morao, ni njih nisam vermao. Za vreme okupacije, ja sam gledao svoja posla.

Ujka Milutin zastade s pričom, ne bi li pripalio novu cigaretu. Sada se uspravio, kao da ima kolac u leđima i snažno povlačeći duge i duboke dimove, zagledao preko klesane perspektive nadgrobnih spomenika prema bubanjskim zgradama.

– Ali, za njih, za ove što dođoše da nas oslobađaju, ispadoh ja neprijatelj i okupatorski sluga. I pravo dole, u podrum, iza rešetaka. Prođe dan. Prođoše dva, tri, četiri, nit nas rane, nit poje, nit ko da proviri dole. Nas trojica seremo svi u jednu kofu, kao i ostali oko nas, tu i pišamo, a ne prazni je niko. Nema vode makar da ruke operemo. A i šta će voda i higijena onome koji samo čeka na svoj red… Svake su noći nekog odvodili, po jednu ćeliju praznili, ponekad i dve i to ne redom, nego kako im se ćevne. To je počelo pete noći. Odvedoše Lolinca, Duška rabadžiju i Kostu Crnoglavca. Naredne noći Vuleta Carića, Dragog sodadžiju i Lazu pečenjara. Onda ove pekoputa nas, Tošketa, Grgeča i Micinca. Čuješ štekće mitraljez negde iza zida, da li gore, da li u ravni sa hodnikom, ne možeš da odrediš. Međutim, sporo im je to išlo, izgleda. Nije teklo po planu.

Ujka Milutin savi se i nasloni laktove na goleni, i dalje oštro zagledan prema Bubnju.

– Kad ti jedne noći banuše njih dvoje, u pratnji nekoliko stražara. Sanela Burdžović napred, u kožnom šinjelu, sa lugerom u šaci. Saladin iza nje, isto u kožnom šinjelu, sa maljem u naručju. Stražari sa mašinkama na gotovs.

Ujka Milutin iščačka žar sa opuška, na isti način kao i prošli put i jednako precizno pronađe opuškom kantu pored ograde. Nasloni se na klupu, trljajući dlanovima natkolenice.

– To što je Saladin Burdžović držao ispred sebe, nije bio malj, nego macola. Sanela maje onim lugerom i viče „Vamo, bandu! Na hodnik!“ Žarko ključar, koji je išao sa njima, uze da otvara ćelije. Stražari nas drže na nišanu i naređuju da se postrojimo niz hodnik ispred ćelija. Tako i uradimo, šta možeš drugo? Nije nas mnogo ni ostalo, ali dovoljno da Sanela krene odozdo, uz moj red, pa jednog po jednog, lugerom u glavu. Cev na slepoočnicu i bam! Saladin je u stopu prati, za njim dva stražara, suprotnim redom. Ovi automate o rame, dohvate nesretnika, saviju ga, a Saladin onom macolom po temenu, tras! Ili odozdo, po čelu, isto tako. Prsne glava kao zrela lubenica. Ovaj ne stigne ni da pisne, odapne bez glasa. A Saladin urla: „Brata ste mi ubili, majku vam četničku!“.

(Nastaviće se…)

Aleksandar Stamenković

(autor je književnik iz Kragujevca)

Foto: POP Forum arhiva