Uklonio se iz ragastova da me propusti, a ja ustrčah gore.

Uleteo sam u svečarsku sobu, tresnuvši vratima za sobom.

Saloma se ukopa u svom brejkovanju. Zuzi i Prašina podigoše glave iz poljupca. Svo troje zagledaše se u mene.

– Tu je! – viknuh van sebe – Dole je! Bežimo! Smesta!

Onda se pogledaše međusobno.

Saloma vrati začuđeni pogled na mene.

– Ko je dole? Zašto da bežimo?

– On je lud – začuh Zumretin glas – Pusti ga, molim te!

Tada priskočih sofi i povukoh Zuzi za ruku.

– Bežimo, ljudi, dok još možemo!

Vikao sam. Zuzi slete sa Prašininih krila i bupnu na pod.

– Jaoj! – vrisnu – Šta ti je, moronu jedan? Jebi se!

Okrenuh se Salomi i nju povukoh za ruku.

– Šćepo, kidaj! Pobiće nas sve!

Međutim, Saloma otrže ruku i zagleda se u mene, ovaj put prekorno.

– Ne znam šta si našao dole. Matori je sve to lepo sakrio ili barem misli da je lepo sakrio. Izgleda da nije…

– Šćepo! – povikah – Nisam našao nikakav alkohol! Ništa nisam okusio!

– A rekao si da nećeš da mi praviš sranja – prekide me grubim, ravnodušnim tonom.

Međutim, nečije snažne ruke gurnuše me ka vratima.

Bio je to Prašinović.

Da, Prašina je skočio čim mu je Zuzi sletela sa krila.

Sada me gurnuo prema vratima i ispravio se ispred mene, bez ikakvog garda, sa kapitalom prezira prema čeličnim bodljama na mojim rukavicama.

Uh! Kako sam mrzeo te robusne tipove sa bejbi fejsom, te siledžije dečjeg lica, kakav beše Gordan Prašinović.

Stajao je na nedopustivo kratkom rastojanju ispred mene, pucajući od svesti da može da me sredi jednom i to levom rukom.

– Ajde, krele, gubi se! Isparavaj!

Pogedah Zuzi, koja je ustala sa poda i prezrivo me odmeravala.

Ma, šta prezrivo? Sa čistim gađenjem.

– Sada će da dođe njegov rođak vukodlak i da nas rastrgne – reče i prasnu u odvratan, ali zaista odvratan smeh. Zatresla se prvo od nekog kikotavog štucanja, onda okrenula prema Salomi i razvukla jak grleni zacen, kakav se, možda, čuje u noći veštičijeg sabata.

Sećam se dobro da se Saloma nije smejala. Gledala je Zuzi, kao da je ne poznaje, onda se sa izrazom ledenog prekora okrenula prema meni.

Tada me puče o levu stranu glave, više slepoočnice, ćuška.

Bar da je bila ćuška. Prašina mi je opalio čvrgu, običnu čvrgu, na šta se Zuzi još jače zaceni.

– Magla, bre, majmune! – dreknu Prašina glasom koji je nagoveštavao nastupajuću histeriju, a bilo nam je svima poznato kako ume da bude nezgodan kada ga obuzme ta iznagljena histerija na košarkaškom terenu, ali ne daj Bože i izvan njega i on je to dobro znao…

Vrelina mi jurnu u oči i bez reči izjurih iz Salomine, ako hoćete ujka Milutinove kuće, na zaleđenu, suvu ulicu.

Hteo sam da bežim, da ne stanem sve do Erdoglije, da ostavim sve ovo iza sebe zauvek. Besna nemoć ščepala me za grlo. Ni glasa da vičem više nisam dovoljno imao i u jedan mah pomislih, ma šta me se tiče, neka ih unutra, ali samo što sam istrčao na ulicu, začuh iza sebe proloman, neljudski krik iz suterena kuće.

Urlik, nalik grmljavini, sjedinjen sa sopstvenim ponornim odjekom.

Ukopao sam se i okrenuo prema kući.

Kroz okićene prozore ništa se jasno nije videlo, ali se doznavalo nekakvo promicanje i gužvanje. Tada se oglasiše i drugačiji krici. Urlici, vrištanje, zapomaganje ženskih glasova, cepanje ženskih grla. Potom i jedan preneraženi, prestravljeni dečački urlik, jadno očajničko cepanje dečačkog piskutavog glasića, koji je netom odzvanjao samouverenim muževnim mutiranjem. Potom se začuše tupi udarci, nekakvo komatanje, nejasna lomljava, a o prozor šiknu tamni mlaz i slinu se niz svetlucavo staklo.

Krv je šikljala u okna, po ukrasima, udarajući o staklo, koje se potresalo i nije to bila samo krv. Stajao sam prekoputa, na suprotnoj bankini ulice i toga se lepo sećam: neodređeni, bezoblični parčići udarali su sa raspljusnutom krvlju o prozore. Jedino je onaj Pinokio nekim čudom ostajao netaknut, njega je pljuštanje krvi nekako zaobilazilo.

 

-Jebote! – oglasi se Anamarija i poskoči na kauču.

– Daj, ne seri više! – oglasi se i Voldemar.

– Dobro, hoćete li da čujete do kraja?

Nisu odgovorili. Ja, jednostavno, nastavih:

 

Najednom je sve prestalo. Utihnulo. Niz zapljusnuta, iskićena okna, slivala se krv, tamnocrvena, smeđa ili skoro crna, gledano sa mesta na kom sam stajao, krv sa amorfnim komadima, a čega drugog, ako ne pokidanog mesa, droba, opiljcima raskršenih, počupanih kostiju. Međutim, unutra se više ništa nije pomicalo, niti se odande išta čulo, pored ugluvelog brejkdensa sa sterea.

Grad je u daljini, u svom centru, tamo preko reke, osvitao vatrometom, koji se rasprskavajuće prolamao nad usivelim vertikalama solitera i siluteama antenske prašume na krovnim pločama zgrada, u rubinskim bojama, problesnut blještavobelim eksplozijama i trenutnim svetlosnozelenim galaksijama. Rafali petardi, a možda i pravi rafali iz automatskog oružja, raznosili su se nad avetnim konturama gradskih naselja, utonulim u nekakvu iskričavu glacijalnu izmaglicu, brisali kroz nju s kraja na kraj punom mesečinom obiserene noći, kao da je rat, kao da se u tom od pijanstva i ždranja pobesnelom gradu, sa hiljadama svojih popaljenih stanova u vidu svetlosnih kvadrata posejanih vodoravnom geometrijom zgrada i uz repre solitera, zbrkanim gomilama kuća i čatmara niz valovite padine okolja, bije neka bitka, poput one iz oktobra `44.

Stajao sam oduzet, skamenjen, ne na sopstvenim nogama, pogleda ukočenog na zapljusnutim oknima ujka Milutinove rodne kuće. Vesele lampice, razvedene pri njihovim gornjim krajevima i dalje su svićkale, rubinizirajući slivanje krvi na čas, čineći da se rastače staklom poput nekog gušćeg rubinskog svetla, ali i dalje svetla, a ne tvari. Ti slivovi, birajući putanje po sopstvenoj ćudi, ometani su zgrušanim tamnijim zalepinama, koje su objahivali i nadlivali mestimično. Napokon, nekoliko paralelnih tokova zasvelo je i samog Pinokija, nastalih od rasprskavanja o okno iznad njega.

Podigoh pogled na krov kuće. Gore se ukaza silueta koju nisam, uočivši je, mogao sebi odmah da objasnim. Izgledala je kao neki ogroman vuk, ali vuk u ljudskom, muškom odelu, čiji su štepovi popucali, te u vidu sopstvenih pokidanih peševa, rita i froncli postave, visi odasvud sa njegovog trupa. To stvorenje imalo je jake vučje noge, sa šapama i kandžama, kao i čeljust i glavu špicastih ušiju, njušku i sve drugo vučje, obraslo tamnim krznom. U jednom trenutku podiže glavu na bisernosjajni uštap nad Metinim brdom i usuka otegnuti, jezivi krik.

Pogledah na tu stranu, nesposoban da svom razumu i svesti položim račun o ovome što vidim, ali tek tada ozbiljno posumnjah u svoje mentalno zdravlje.

Gore se, na skveru, kao da šišti iz kotla, besno oko sebe okretala vazdušna prikaza, kovitlajući se tako mahnito, da se od artikulisanog oblika razaznavala tek glava pod nekakvom dronjavom kapuljačom i kandže koje izrastahu iz muljavog šištećeg dima, koji se na mahove doznavao, možda, kao poderani plašt, ili, na tren jasnije, kao kožasta krila srasla sa tim kandžama kao sopstvenim rukama i delom svoje bezbožne anatomije. Ali ta utvara namah i nestade, otšištavši besno, baš kao iz pregrejanog nekog kotla na granici eksplozije, nekud uvis, gde se razveja bez traga. Međutim, odozgo, od Briona, niz ulicu poteče povorka nekakvih senovitih prilika. Izgledali su kao ljudi, u muškim odelima kakva su se nosila pre gotovo pola veka. Ali, to nisu bila bića od tvari, od uobičajene materije, a ni njihova odeća. Svaka od tih prikaza izgledala je satvorena od kondezovane pare. Međutim, kretali su se niz ulicu kao da imaju normalnu težinu. Zapravo, delovali su poput pravih i potpunih ljudi, u nekom svom vazdušastom odlivku.

Došavši do kuće, pogledaše na zver na njenom krovu. Vuk u pocepanom odelu tada veštim, snažnim skokom prileže na ulicu i krenu pred njima, vučjim svojim hodom, dakle četvoronoške, režeći, zavijajući, a oni za njim, kao za svojim liderom, rasuše srebrnastom iluminacijom uštapom obmivene ulice hor glasova, vazdušastih, baš kakve su bile i njihove pojave.

Povukoh se dublje u senku kuće prekoputa, mada na mene niko od ovih nikakvu pažnju nije obraćao, kao ni vuk u pocepanom odelu, njihov predvodnik.

Pomislih tada da su ove vazdušne aveti, zapravo, stradalnici iz laguma kapislane, mučenici iz Gromovićevog ulaza, seni neopojanih pokojnika. U pogledu toga ko ih predvodi, za kim idu, ni na trenutak se nisam nalazio u nedoumici. Životinja se lako uspentra uz stepenište pešačkog mosta nad prugom. Aveti su neke pošle za njom, neke, pak, zađoše kroz vrzinu prema nasipu. Izgledalo je da ništa iz materijalnog sveta za njih ne predstavlja ozbiljnu prepreku, kao ni za zver koja ih predvodi. Ova je već silazila niz suprotno stepenište mosta i grabila mračnom pivarskom ulicom, dok se za njom povorka utvara formirala nekim svojim prirodnim redom od onih što su za vukom silazili s mosta i od drugih, koji pregaziše pružni nasip i vrzinu suprotne obale.

Odlazili su prema centru grada. Kuda ili kome? Bog će znati. A centar je grmeo u veselom besu, slavio, praskajući vatrometom u glacijalno nebo, uz odjeke rafala i pojedinačne detonacije.

11.

Povratio sam se i utrčao u kuću. Bolje da nisam, jer to što sam unutra, u svečarskoj sobi, zatekao, teško je ispričati. Mogu se, zapravo, poređati svi detalji, po njihovim tačnim opisima, sa kojima su se uglavili u moje sećanje, ali utisak sa kakvim su sebi iskopali u tom istom sećanju svoje večne rake, gotovo je nemoguće izraziti.

Ipak, reći ću vam, barem to, kako je izgledalo, šta sam tačno video.

Prvo me na podu dočekala Salomina otkinuta glava, iskolačenih očiju, položena uspravno, kao neki trofej na sred sobe, tačno ispod one ukrasne zvezde što je visila sa lustera i pored nje prizor njene iz samih karlica iščupane noge. Ostatak njenog tela ležao je nešto dalje prema komodi sa stereom, rasečenog grudnog koša. Krv i tkivo natapali su bodi sa šljokicama, a zjapina iščupane noge zevala je pod abdomenom, čineći besmislenom darovanu joj bogatu privlačnost karličnog dela i sada samo jedne butine. Izlomljene ruke bile su sastavljene sa trupom, zauvek zaustavljene u deformisanim pokretima, iščašeno su ležale razmaknute na podu natopljenom krvlju sa sunđerastim knedlama njenih pokidanih pluća. Čini se da sam mogao da vidim i žitki zalizak srčanog mišića u grudnoj procepini, nepomičan i sada sasvim beskorisan.

Pogledah na sofu. Prašinović je ležao potrbuške, istrgnutog kičmenog stuba sa sve rebrima, vrata polomljenog, glave smrskane o metalni rukonaslon sofe. Sa nje se cedila krv u baru po kojoj su se gnjecali parčići njegovog mozga. Metalna ručka naslona bila mu je zarivena u glavu kroz smrskanu čeonu kost, duboko, tako da su se nos i rasprsle oči iz kojih je tekla crna sluz, kao i ukočeno razjapljena usta sa celim ispalim jezikom nalazili ispod ručke, oblepljene penastom masom njegovog rozikastog mozga, dok je teme sa kosom naleglo zaglavljeno na nju. Košulja mu beše sva u natopljenim fronclama duž procepljenih leđa i istrganog niza pršljenova s rebrima sve do pojasa. Beskorisne ruke padale su, izgrebane, ali ne i polomljene, izgubljenim šakama u lokvu krvi pod sofom, kao da vrhovima beživotnih prstiju povlače po njoj. Po prozoru više njega, po zidovima, po ukrasima i razapetoj srmi, cedile su se grudvaste zalepine njegovog raskomadanog tkiva. Svićkanjem lampica duž prozora, njegova istrgnuta kičma izranjala je iz razjapljenih leđa po idiotskom ritmu brejkdensa, koji je još uvek bupao u kutijama zvučnika, podrhtavajući njihovim membranama.

Potražih pogledom Zuzi. Bačena na zid suprotno od sofe, na kom je ostavila slivajući trag, ležala je strovaljena ispred komode, odbačena padom sa njene ravni, pokršivši stalak sa tortom i zdele sa grickalicama, koje su se na podu natapale u njenoj krvi, u kojoj se osnova sa parčića doboš – torte razgvažala, pretvarajući se u nešto nalik na rozikasti koh. Zuzi je ležala na boku, glave neprirodno izokrenute, tako da joj je donja vilica stajala normalno u odnosu na vrat, dok gornja sa nosem i ostatkom lica beše okrenuta na gore, prema komodi, kao da ima težak facijalis. Jedno oko stajalo je normalno, mada zamrlo, bez sjaja. Drugo nije imalo zenicu. Jednostavno, nestala je negde pod čelom ili slepoočnicom. Ali, ono što u njenom slučaju beše najgore, to je prosuta drob iz rasporenog stomaka, od podgrudi, pa sve do stidnog dela. Njen smeđi bodi ponajmanje od sve odeće na njima beše natopljen krvlju, raspor je zjapio tako precizan, kao da je delo hirurga. Iz njega su na pod kuljala njena creva, žitka, krvava i puna govana, tako da se podizao nemoguć smrad. Izgleda da se Zuzi pre nego što je zver dohvatila, uneredila, jer su vrlo malo okrvavljene grilonke niz butine zahvatile natopine drugačije boje i prirode.

– I nemojte da vas sada šokiram, zaprepastim i ne sudite mi preko, ali ću vama, kao prijateljima, reći šta sam u tom trenutku, sagledavši rasporenu Zuzi, pomislio: Kako je moguće da se čovek uopšte zaljubi? Evo, recimo, ovo stvorenje, za kojim sam žudeo sa svim nemirnim laticama u abdomenu, isto tako govnjavom, iznutra je sam smrad i fabrika govana. Nemoj tako da me gledaš, Anamarijo, a ni ti Voldemare! Bila je to samo trenutna, samonikla pomisao. Naravno da sam bio zgrožen, užasnut i da mi je bilo, malo je reći žao ili tome slično. To je bio sveprožimajući, skrozirajući šok. Viknuo sam što sam grla, daha i pluća imao:

– Ujka Milutine, strvino prokleta!

I istrčao, izjurio iz uklete kućerine.

Trčao sam, pomahnitao, sve do Erdoglije. Moji nisu bili u kući, nego negde na dočeku. Imao sam prisebnosti da se skinem, da bacim odelo sa sebe i pobegnem u krevet.

 

– Sereš! – odseče Voldemar – Kako si mogao da zaspiš?

– Vidi, ovako – rekoh – Moj matori je bolovao od hipertenzije i uzimao gomilu lekova, među kojima je bilo i jakih sedativa. Znao sam koji su lekovi sedativi, mislim da se taj koji sam popio zvao apaurin, nisam siguran. Svejedno, šinuo sam trostruku dozu i onesvestio se, drhteći pod jorganom, u roku od desetak minuta.

– Za to vreme si mogao da pozoveš miliciju – primeti Voldemar.

– I šta da im kaže? – ulete Anamarija vatreno – Došao moj rođak, likantrop, pardon, po srpski vukodlak, i sve ih iskasapio?

– Baš tako – završih mirno, a Anamarija se, zadihana, zagleda u mene.

– I? – podstače me nestrpljivo.

– Ne znam koliko sam dugo bio u toj nesvesti, dubokom snu, katalepsiji, kroz šta sam već prošao, međutim, tokom toga dobio sam, ne znam kako, takvu gripčinu, da sam ležao naredna dva meseca. Kako su me matori pred zoru, kada su se vratili sa dočeka, zatekli tu, a već sam, kažu, bio vreo kao TA peć koja nije izduvala akumulirano, zaključili su da nikuda nisam ni odlazio, da mi je još iste večeri bilo toliko zlo, te da sam, uzevši pogrešne lekove, na koje sam u bunilu nabasao, bacio sebe u takvu hibernaciju, što su lekari dijagnozom formalizovali, a ja prvom samosvesnom prilikom potvrdio. Dakle, na dočeku kod Salome nisam ni bio, uostalom, na moju sreću, prethodnih dana nisam ni pominjao taj doček, niti su me oni, mislim roditelji, pitali kod koga idem i idem li gde. Rekoh vam da rukavice, one sa bodljama, nisam skidao cele večeri, te tako nikakve otiske tamo nisam ostavio. Izgleda da ni martinkama nisam ni u jedan trag krvi ugazio, a kako je napolju bilo suvo, nisam đonovima ni blato u kuću uneo, po onako niskoj temperaturi ni prašinu, naravno, a kako ni snega nije bilo, nisam nigde ni oko kuće, niti, pak, niz ulicu tragove koraka ostavio. Jastuk, koji sam izmazao umuljanom maskarom, nije na sebe nikakvu pažnju obratio, pa time ni ma kakvu zapitanost. I, eto. Verzija koju sam naknadno čuo, adresirana je na tragediju izazvanu detonacijom ručne granate, koji je neko, najverovatnije mladić prisutan na žurci, prokrijumčario iz nekog od vojnih magacina, o čemu će povesti istragu.

Kakva, crna, istraga? Jasno je da tu nikakve eksplozije nije bilo, čak ni obične petarde. Pa, kuća bi morala u tom slučaju da plane, da izgori do temelja! Slučaj je zataškan, nije jedini u ono doba i to je to.

– A njeni? – upita Voldemar, zavirivši u praznu kristalnu kocku, na čijem se dnu crveneo suvi trag konjaka – Mislim Salomini roditelji, naravno i Zuzini?

– Da? – podrža ga Anamarija.

– Sve što znam – rekoh – čuo sam kasnije. Po povratku u školu promenio sam smer. U drugoj godini to se još moglo. Prešao sam na društvenoekonomski, što je bila sjajna solucija da u trećoj trajno pobegnem od matematike. Odeljenje društvenoekonomskog predusmerenja išlo je u suprotnu smenu, tako da ovu pređašnju ekipu više nisam ni viđao. A čuo sam da su se Šćepan i Alma odselili još te zime. Kuda? Niko nije znao. Smajl je poludeo, smešten je, valjda, u Kovin, gde se i sada nalazi, ukoliko je još uvek živ. Amina se vratila u Crnu Goru i dole, valjda, preudala, šta znam.

– Jebem li ti! – oglasi se Voldemar, posle kraće stanke – Majke ti, kako da u gradu niko ne sazna za to? Evo, ja prvi put sada to čujem?

Pogled mu je svetlucao napola ili načetvrt šeretski, kao da emituje dvojnu poruku, u smislu da sam sve ovo nalagao. Međutim, Anamarija me gledala iskreno potresena. Ona je bila ubedljivo mlađa od nas, uz to Kruševljanka, od skora u Kragujevcu, tačnije od kada se udala za Voldemara, te svedok doba u kom se dešava ovo što sam ispričao nije ni mogla da bude.

– E, jebi ga, Voldemare! Rekoh ti da je slučaj zataškan i to, po svoj prilici, brižljivo. Nije se radilo o makar kome… Pazili su da slučaj ne dospe u novine ili na televiziju, da se što pre zaboravi. Nije to bilo kao danas, kada ne možeš da izbrojiš elektronske i pisane medije, kada ne uspevaš da pohvataš sve moguće informativne agencije, kablovske i satelitske programe, da ne govorim o netu, bežičnom na prvom mestu, nego dva programa državne televizije, isto toliko radijskog programa, desetak dnevnih listova i nekoliko nedeljnih revija. Uostalom, seti se tih vremena. Erozija sistema na svim nivoima, svestrano i odasvud, nezadrživa. Ekonomska kriza koja galopira, lavina nacionalizma već grmi na utakmicama i tutnji, mrveći sve pred sobom, a para sve manje. Sve je to išlo tada u pizdu lepu materinu i to sprintom. A oni su, ipak, bili deca establišmenta, ne zaboravi…

– Ma, daj! Ipak, takav slučaj – nasmeja se Voldemar, mada se videlo da mu nije smešno, kao da se tim smehom veštački bodrio – Šta kažeš? Ujka Milutin vukodlak? Pozdravio te Glen Dankan…

Utom nečija stisnuta šaka snažno zalupa na prozor do ulice. Ja sam sedeo u fotelji leđima okrenut prozoru, Voldemar s onu stranu stočića, naspram mene, a Anamarija, rekoh, na kauču, između nas, levo od mene, pri zidu. Svi se trgosmo, Anamarija vrisnu i skoči s kauča.

Voldemar je umiri pokretom ruke, ustade, obiđe me i pomerivši krilo zavese, pogleda na ulicu.

– Nema nikog – reče.

– Jaoj! – ponovi Anamarija i potrča iz salona.

Izjurila je na bočnu terasu vagonske kuće, mi za njom. Iako je padala kiša, nikome od nas ne pade na pamet da dohvati jedan od kišobrana u kišobranskoj korpi pored vrata.

Anamarija siđe stepenicama do ulazne kapije, u ravni sa pročeljem kuće i zagleda se niz ulicu. Voldemar i ja uramismo je na kapiji.

Voldemarova kuća je na sredini ulice Cara Lazara, sa donje strane, prema centru grada. Levo od nas, dakle prema glavnoj ulici, iliti Bulevaru kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, na mokrim trotoarima nije bilo nikog. Međutim, desno, niz perspektivu ulice prema Karađorđevoj, našom stranom koračao je trotoarom, leđima okrenut, bez kišobrana, u staroskrojenom odelu okraćalih nogavica i rukava, sa šeširom na glavi, čovek u odmaklim godinama, mršave figure, krakat. Podsećao je na ujka Milutina.

Da li je to bio ujka Milutin?

Nisam siguran…

 

Aleksandar Stamenković

(autor je književnik iz Kragujevca)

Foto: POP Forum arhiva