Ujka Milutin ponovo zastade i sada smiri ruke. Poćutavši, okrete mi se i nabode na svoj jezgroviti pogled.

– Stade Sanela ispred mene i nasloni mi cev na čelo. Kada smo shvatili šta rade, neki su od ljudi počeli da plaču, da cmizdre, kao žene, neki da mole, cvile, preklinju… Šta ćeš? Ko ne bi? Ali, vidiš, ja nisam. Dvojica poleteše da beže, ali stražari ih pokosiše rafalom. Nisam, međutim, pokušao ni da bežim. Jedan, čini mi se Barlov, da, baš on, skoči na Saladina. Jak je bio, bokser pre rata, smače onu dvojicu sa ruku, pa Saladina drž za šiju, pre nego što ovaj stiže da ga mlatne macolom. Ali, stražari smakoše automate sa ramena i s leđa ga izrešetaše, sve kroz bubrege i karlice, da ne probije metak, kojim slučajem, na Saladina.

Kažem, dođe Sanela do mene i uperi mi luger u glavu. „A, ne! – reče – Ovoga ćemo u govna!“ Zašto? Ni posle toliko godina ne zam. Uglavnom, stražari me ščepaše, uvukoše u ćeliju i nabiše glavu u kiblu, onu govnjavu kofu gde smo vršili nuždu. Šta su hteli? Da me udave u govnima i pišaći, pojma nemam. Izgubio sam svest, a kada sam došao sebi, ležao sam na podu ćelije, sam samcit, umusan od govana. Ćelija otvorena, kao i sve ostale. Nigde nikog. One pobijene već su bili odvukli nekud, ostala samo krv na hodniku i parčad mozga okolo po zidovima i rešetkama. Kako sam došao sebi, ispovratim, a šta, Bog Sveti zna, jer nisam jeo danima. Negde petog dana popodne, kada su počeli da odvode, počeše da nam donose vodu, tek da ne pocrkamo pre egzekucije, baštenska kanta, ključar Žarko u pratnji stražara protne cev kante kroz rešetke, a mi na cev pa lapći, koliko stigneš. Ali, za jelo, ništa. Još bolje, jer tako ni govana u onoj kofi nije bilo dovoljno da me udave.

Provirim napolje, vidim nigde nikog. Krenem hodnikom, klecam, ali idem, jedva, ali guram, nemam kud, šta ću? Popnem se stepenicama, kuda su me onomad sproveli. Gore, na ulazu, opet nikog, a ulaz otključan. Izađem, hladno napolju, sneg napadao, celac, čist, ne vidim tragove da je neko skorije tuda prolazio. Okrenem se, a onamo, na suprotnu stranu, sve krvav trag u snegu, ali već bledunjav, nije od malopre. Dakle, ležao sam dole onesvešćen ko zna koliko dugo. Sad, kuda ću, ja prema Gromovićevoj kapiji. Tu zastanem i zaronim njušku u sneg. Istrljam snegom lice i odelo, da kojekako sperem smrad sa sebe.

Da li sanjam, pitam se. Ili sam, možda, već odapeo, pa vidim onaj drugi svet? Na Gromovićevom ulazu nema nikoga, kapija zeva pusta. Izađem, nikoga da me zaustavi.

Pritajim se gore u pivarskom parku, da sačekam noć, uskoro će, zimsko je doba. Noć uskoro i pade, a ja pođem do Toše Saračevića, mog pobratima, da se okupam i presvučem. Njega nisu privodili, kako im je pretekao, ne znam, ali nije mu falila dlaka s glave. On je sedeo u Staroj Koloniji, dugačka baraka više Sokolane. Odem njemu, tada mu žena Savka još bila u životu. Spremi mi banju, kadu s vrelom vodom i sunđer s praškom. Bacim ono govnjavo odelo, istrljam se praškom, okupam. Da jedem, nisam mogao baš ništa, jedva i vodu da pijem. Nozdrve mi još uvek pune govana, kao da sam tek izronio glavu iz one kofe. Krenem iste noći, u Tošinom nekom odelu meni ni na pola, natrag na Pivaru, kući svojoj. Nisam hteo da me Kosara i kćerka Živana vide onako govnjavog. Zato sam prvo pobratimu išao.

Kad ja na kuću, a ono na vratima, šta misliš ko?

– Ne mogu ni da pretpostavim – rekoh.

Ujka Milutin se nasmejulji, samo na čas, onda vrati izraz lica u suvoparnu strogost.

– Naravno, odakle bi i mogao? Pa, ko? Miraš Šćepanović, deda tvoje drugarice Salome, on glavom. I kaže: „Ovo je sada moja kuća, a ti budi sretan što si dole samo govna jeo!“ Gde su mi, pitam ga, žena i kćerka. Šta, kaže, ja znam gde su tebi žena i kćerka. I zalupi vrata.

Ujka Milutin zaćuta.

5.

Nova struja zebnje probi me, a potuljena drhtavica za njom, ovoga puta sa mutnim, ali zlokobnim osećanjem da ujka Milutinova ispovest baca sve koherentniju senku opasnosti na Zuzi i Salomu, možda sve nas planirane za novogodišnju žurku u njegovoj rodnoj kući… Senku čiji se tavni plašt nad nama vihori svojom napredujućom gustinom…

– Pa, šta je bilo sa njima? – usudih se da otanjenim glasom prekinem njegovo ćutanje.

Ujka Milutin me pogleda, gotovo grozničavo, jer mu se čiode zenica ukočiše kao usijane.

– Živana je, kao buržujsko dete, odvedena na prinudni rad. Seča šume, u sred januara, nek oseti buržujče kako izgledaju guke i potkožna zadebljanja na dlanovima, neka spozna pucanje donjih kičmenih pršljenova, valja da stekne ta vazdašnja proleterska iskustva. Samo, Živana je bila dete slabih pluća, tek zadevojčena, a već grudobolna. Nije dugo potrajala iskušavajući trudbeničku svakodnevicu. Još pre proleća dopremiše je natrag u sanduku. Kosara i ja, Toša i Savka i njihov maloletni sin Zoran, sahranismo je ovde na varoškom, eno dole, na onoj strani, ispod kapele – ujka Milutin na kratko mahnu glavom u smeru svog pripovedanja – bez popa, bez opela. A znaš li zašto? Naravno da ne znaš, jer ti, kladim se, ni tvoji kod kuće nisu pričali. Pa, ni jednog sveštenika u taj mah nije bilo na službi. Neki su čamili u njihovim podrumima, zajedno sa tvojim dedom i drugima koji se nisu odricali crkve. Toša je znao neke od tropara koji se pevaju tokom zaupokojenih molitava, te je on kojekako opoja. Ali, ko je rukopoložio Tošu Saračevića?

A, da! – trže se ujka Milutim, kao da se nečeg naglo prisetio – Pitaš me gde su njih dve bile one noći? Pa, tu, nedaleko, s druge strane Metinog brda, u Beloševcu, sedela je baba Pelagija, Kosarina tetka po ocu. Kada ih je kabadahija isterao iz kuće, kod nje su se sklonile. Tamo sam ih pronašao.

A, onda – ujka Milutin zapali novu cigaretu i kroz dim nabode na pogled naš porodični spomenik – Mobilizacija! Front otvorili, gore u Sremu. Digoše Zorana Tošinog, džaba što je maloletan, ima sedamnaest, a to je bilo dovoljno staro i zrelo i sasvim se lepo naživelo, da se njime nahrane švapske haubice. Kumi me Toša, prijavi se Milutine, idi s njim, zbog njega, čuvaj mi ga, jedinac je! Kao da ne znam da je jedinac! Toša za vojnu službu nesposoban, dustabanaš i poluslep. Doduše, slali su oni tada i grđe od njega, ali eto, zaobiđoše ga, a kada im je sam zakucao na vrata, mal te ga ne streljaše kao provokatora.

No, da skratim, prijavim se ja i odem, ispade u istoj jedinici sa Zoranom Tošinim. Mali isprepadan, ne zna pušku ni da drži, nekmoli da zaleže, nišani i puca. Deran, sve što je od rata video, bile su nemačke i zboraške patrole po Kragujevcu, onda komunce i Ruse posle njih. Čim je od Bumbarevog brda zagrmela ruska artiljerija, Toša se sa Savkom i njim sklonio u Draču, u manastir, Savka da pomaže kaluđericama oko domaćinstva, on da cepa manastirska drva, a bio im dobrodošao i kao crkvenjak, jer su im crkvenjaka udesili Čolićevi četnici, ko zna zbog čega. Tako su samo slušali iz podruma manastirskog konaka kaćuše kako gruvaju i to beše sve od rata što je Zoran čuo i video. Vratiše se u grad kad je sve bilo gotovo. I sad, onako mršav, ženskolik, mekan kao devojka, plašljiv kao zec, pravo na front, bez dana obuke. I, naravno, ode prvog dana, takoreći čim je stigao na liniju, raznese ga šrapnel. Nije ga bilo ni za koliko da se u pola sanduka sakupi. I bolje! Da nije poginuo, poludeo bi…

Međutim – ujka Milutin zastade i povuče dug dim – Međutim, ja ti se odozgo vratim kao zastavnik. Još mi i medalju dali. Za hrabrost. Džukele! Pa mi ovde i vojnu karijeru nude, zašto se ti, vele, ne aktiviraš, dobijaš odmah čin potporučnika, stalnu službu i platu, sa tim ide i stan, evo već ih gradimo i gradili su, jer se rat, u međuvremenu, završio i prvo što su zidali, bili su ti njihovi oficirski i vojni stanovi, to su ti ove ružne, sive zgradurine – i povuče rukom u kojoj je držao cigaretu po perspektivi bubanjskih kutijastih zgrada, mada ni jedna od njih nije bila vojna – Onda, vele, ženu ćemo odmah da ti zaposlimo. Samo, prvo u partiju, onda sve drugo, po redu. Pu! Pizda vam materina! Vi da mi ženu zapošljavate, vi da me u vaše stanove useljavate, pošto ste mi kuću uzeli i tu istu ženu, sa bolesnom kćerkom, iz kuće na sneg najurili, a potom nam i kćerku, naše jedino dete, ubili! Ali, vidiš – čačkajući noktom opušak, ujka Milutin me iznova nabode ukočenim pogledom – U partiju se učlanim – lice mu ne promeni izraz – Ne da bih delovao iznutra ili nešto slično, pa ja im nisam ni bio protivnik, politika me ič nije zanimala. A oni meni glavu u govna, kao milost, umesto metka u čelo. Ali, dobro, velim. Znam ja kako se kod njih napreduje i ta njihova kadrovska stvar preko noći izokreće, vrti se kao ludi ringišpil na vašaru. To sam jasno video i lepo sagledao i shvatio četrdeset osme. E, rekoh, možda ću ja jednog dana Saneli Burdžović glavu u kiblu…

Ujka Milutin huknu i obori glavu. Ponovo razlista dlanove na golenima.

– E, pa, ne osvanu taj dan. Preduhitriše me. Nju je, tamo, na Svetom Grguru, pedeset i druge, u govnima udavila, kako sam čuo, Betika Romano lično!

U to doba još uvek nisam ništa znao o ovome što mi govori, niti su mi imena, poput Betike Romano i mesta kao što je ostrvo Sveti Grgur išta značila. No, shvatao sam toliko, da se o krupnim zverkama i strašnim mestima radi.

– A šta je bilo sa Saladinom? – upitah, jednako u vlasti one zebnje i zlokobnog predosećanja.

– Njega je upravo ona drukala ili on nju, svejedno, jer tako je to kod njih išlo. Unutrašnja čistka. Gvozdena metla. Kako to sve nisu zvali. Tamo je muž slao ženu, žena muža, brat brata, sestra brata i obrnuto. Da bi se odande napokon vratio, neko tvoj, ali provereno blizak, morao je da te onde zameni. Međutim, odande se nisu vratili ni on ni ona.

A ovde im ostali Alma i Ismail. Miraš se o njima starao. Alma se udade za Miraševog sina Šćepana i dugo dece nisu imali, sve dok im se, iste godine kada i ti tvojima, ne rodi Saloma. S druge strane, Ismail, Smajo, krasan momak izraste. Za zubara učio, naočit bio, varoške ga devojke merkale. Ali, jok on! Dovede iz Pazara ili Tutina neku Fatimu. Šest godina u braku, bez poroda, ona ljagu na njega i pobeže sa nekim kamiondžijom u Švedsku. Čuo sam da se gore prokurvala, a ovde je, po Kragujevcu, na zgražavanje čaršije, u feredži išla. Međutim, Smajo ode u Crnu Goru, te se odande vrati sa Aminom. Amina kao san, crnooka, crnokosa, vižljasta, sećam je se. Dobiše Zumretu, tvoju voljenu Zuzi i nije čudo da si se u nju zatelebao. Kakva bi i bila od onakvih roditelja, nego lepotica? A ona gore, znam i to, što je Ismaila za bezdetnost krivila, dece nema.

6.

Ovog puta ćutanje ujka Milutinovo potraja duže. Tako je, zamukao, celu cigaretu popušio, streljajući kroz dim čiodama pogleda nekud preko grobljanske ograde. Moja zebnja čvršće se konkretizovala oko Zuzinog lika i više nisam sumnjao da je upravo u opasnosti, mada ne i tačno kakvoj. Čekao sam da ujka Milutin nastavi sa pričanjem, smišljajući kako ću brže-bolje, još istog popodneva, da pojurim Zuzi, ne bih li je obavestio da se pričuva. No, sve je to još uvek bilo nejasno, maglovito klupko bez odmotane niti, kojom bi se raspetljalo.

– Vidite – rekoh tada Anamariji i Voldemaru, koji više nisu očijukali signalima i smejuljili se – Stvar je u tome što ujka Milutin tada na groblju, tog dana, tog časa, nije izgledao kao nekakav likantrop. Tačnije, beše u taj mah vukodlak, kao i nas troje što smo sada. Ne! Bio je još kako obilan sasvim ljudskim, ovozemaljskim vitalitetom, naoko zdrav da zdraviji u svojim godinama nije mogao biti. Barem je tako izgledalo. Ali, slušajte nastavak priče.

Naravno da behu spremni za nastavak, dotle, da je Voldemar zaboravio na konjak, te moradoh da ga opomenem, mahnuvši praznom čašom. Trgao se i zdepasta, stilizovana kocka od debelog kristala ponovo se vinu u njegovoj ruci. Rubinski spirit kratko je zaklokotao u mom i njegovom tamnostaklenom tulipanu na vitkoj, lomnoj stabljici.

Srknuvši, Voldemar se zavali u pređašnji položaj, dok Anamarija ukloni laptop sa skuta na niski sto ispred sebe. Onda zasija lepim očima na mene, a ja, otpivši konjak, nastavih:

– Ma, oprostio bih ja njima – reče najzad ujka Milutin, prenuvši se iz ukočenog muka – Bih! I Živanu i kuću i što sam po govnima ronio… Ali, vidiš, đavo ne da! Možda si čuo kako je moja Kosara završila?

– Jesam – rekoh istinu.

– N, da! Šezdeset i četvrte, u Beogradu, na Topličinom vencu. Ubi je kolima žena Aleksandra Rankovića. I nikom ništa! Ova nije, da kažeš, pobegla sa mesta nesreće, ma jok! Zaustavila se i izašla iz kola. Videla je, naravno, šta je uradila, ali nije gubila glavu. Prisebna, najprisebnija od prisutnih, čak je iz najbliže govornice hitnu pomoć pozvala. Na žalost, mojoj Kosari pomoći više nije bilo. Na mestu mrtva. Rankovićeva žena, naravno, nije odgovarala, kao da je kuče ubila, kao da je svojim tristaćem tu na samom pešačkom prelazu neku džumaru zviznula.

Ja sam tada bio upravnik Glavne pošte.

E, nećeš ga majci! Zarekoh se. Dakle, pazi mali, ja sam se tada nalazio na moćnom položaju, kao čovek od poverenja, njihovog neupitnog poverenja. To što su me ranili govnima i što sam zahvaljujući tome izbegao njihov metak, dok je rat još trajao, pa, sahranjeno je sa onima koji su mi to priredili. Sa Burdžovićima, Sanelom i Saladinom, tamo, čuo si već…

Ujka Milutin mahnu glavom preko ramena, kao da su ta ostrva odmah iza njegovih leđa.

– A za nove, one posle njih, ja sam bio čist kao nevestina svadbena košulja, malo više od toga, nosilac herojskog ordena, borac, provereni kadar. I sad, zamisli, kakvu sam priliku imao, najpoželjniju, reklo bi se, kao što i jeste tačno. Misliš da mi se Ranković izvinio, pozvao da izjavi saučešće, on ili njegova žena? Da su došli da me obiđu, da vide kako sam, ponude nešto, makar toplu reč i kajanje? Jok, more! Briga njih za moju Kosaru, kao što je i Burdžoviće i Šćepanoviće bilo briga za našu Živanu…

Sa ovim njegovim rečima podmukla igla zebnje gadno mi se zarila u neko neodređeno mesto, koje kao da je ujedno bilo i deo mene i negde odmah ispod mene. Postajao sam sve nestrpljiviji da poteknem i pronađem Zuzi…

– Ali – nastavi ujka Milutin – Nisam uspevao da smislim baš ništa! Kao da mi je glava od drveta, a unutra, umesto mozga, tutkalo. Istovremeno, hvatao sam sebe kako počinjem da verujem u stvari, u kakve ne da nikada nisam verovao, nego sam ih držao za bapske priče. Pomišljao sam da se obratim Zavodu za mentalno zdravlje, ali bi u tom slučaju svaki iole vešt psihijatar otkrio pravu motivaciju mog sujeverja, a za to se tada gubila glava. Ako me razumeš?

Nisam ja počeo da verujem u bapske priče zato što je moja priroda sujeverna ili zato što mi je vaspitanje takvo. Usput, ja sam inženjer, čovek tehničke struke. Nisam, čak, ni religiozan bio, kao, recimo, tvoji Simeunovići i moja sestra sa njima. Za crkvu, jednostavno, nisam mario. Dakle, ako već u Boga ne verujem, zar ću, sa svojom pameću i obrazovanjem, u bapske priče da poverujem. Zamisli psihijatra, kliničara, kako ništa lakše nego otkriva uzrok mog sujeverja u nemoći da se osvetim. I to kome, a? Ne znam koliko zaista možeš da budeš svestan toga? Kako god, to praznoverje kipelo je u meni, gnojilo iz dana u dan i na kraju me prelilo kao neko ogavno, nemoguće testo, ljigavo neko testište iz nekakve nepojmljivo velike vangle.

I tako sam se, napokon, poveo za bapskim pričama.

Samo što to, ipak, nisu bapske priče… Nimalo…

(Nastaviće se…)

Aleksandar Stamenković

(autor je književnik iz Kragujevca)

Foto: POP Forum arhiva