Ubacio sam se u svoje rečito hevimetal izdanje. Crne martinke, trule farmerke, mestimično prosenjene i na dva mesta pocepane, crni duks sa iskeženom đavoljom glavom na grudima, crna kožna jakna, motoristička rokerica naubadana srebrnastim šiljcima, sa nitnama, zakivcima i dve stotine srebrnih rajsfešlusa, crvene fatirane postave, tevtonski gvozdeni krst na lancu oko vrata – original Vermahtovog ordena iz Drugog svetskog rata, sa crne berze, naravno. Raspustio sam, u to doba smeđu, punu, uvijenu kosu, da mi kao klupko pacovskih repova pada na ramena u koži. Lice sam obojio nekom belom kevinom kozmetikom, a oko levog oka nacrtao kreonom tamnoplavu zvezdu, kao onaj baja iz grupe Kis, gitarista – frontmen. Na ruke navukoh gumirane crne rukavice sa čeličnim bodljama duž prstiju. Te siledžijske rukavice beše mi poklonio tadašnji vođa kragujevačkih bajkera, Drumskih anđela.

– Znam! Slava Zvonce – odazva se Voldemar.

– Tačno tako! Nisam sumnjao da znaš – rekoh – Nego, naspi i meni jednu, kad smo već kod toga.

Voldemar mi nakapa konjak, bilo ga je u centrali kristalne kocke taman toliko, da okvasi staklenu iluziju produbljenja tulipana niz suženu šupljinu sopstvene stabljike.

– Rešio sam da te rukavice nikako ne skidam tokom večeri, kao da sam nameravao da napucam Prašinovića u pogodnom trenutku. Pokazalo se kao dobro što ih, zaista, nisam skinuo, mada Prašinu nisam napucao.

Krenuo sam iz Erdoglije oko pola devet, Daničićevom, tada Braće Hadžić, do Prve gimnazije, odatle desno, kroz pijac, preko gornjeg mosta, pa pored VIŠ – a, uz Kosovsku, do pružnog prelaza. Onda, levo, uz prugu, do pešačkog mosta i Salomine kuće. Tokom puta dizao sam pogled k čistom vedrom nebu, kao Vaistina sluga u pesmi Musić Stevan:

Je li jasan mesec na zaodu?

Jel Danica na istoku zvezda?

Mesec, prijatelji moji, nije bio na zaodu, naravno, još je bilo veče, prvi deo noći, a zvezdu Danicu nisam ni tražio. Međutim, mesec beše pun, savršeno okrugao i maglovitosjajan u studenoj, prozirnoj noći. Od tog prizora, jeza mi je zarivala svoje krte, grebenaste nokte među leđna rebra i cijukavo povlačila po njima, kao da tim noktima grebe unutrašnje strane zarđalih oluka.

Po gradu se još od ranog popodneva raznosila pucnjava. Petarde, rakete, topovski udari, koje su u to vreme krali iz kasarni oni što su tada služili vojsku, a upravo u ovakve svrhe. Moguće da su, po običaju, tamo u vojnom naselju, iza Skupštine, cepali rafale sa terasa, iz automatskog oružja marke Zastava AP – 70A, što je, kao što znamo, Kalašnjikov i ništa drugo.

Međutim, tu, na Pivari, carevala je tihota. Tek odnekud udaljeno zatrešti harmonika ili se začuju glasovi TV voditeljskog para. Sa jednog otvorenog prozora sevao je odbljesak crno – belog ekrana i unjkao duet braće Bajić.

Kao da je samo Salomina kuća kako valja iznutra ozvučena. Četiri prozora koji gledaju na bočnu ulicu, svetlucala su srebrnastim srmama iz nakita za jelku, svićkala povezanim šarenim lampicama, a u tom veselom bljesku, na drugom prozoru, tamo gde i danas stoji, planuo bi Pinokio od gume, sa svojim špilhoznama i šiljatim šeširićem.

Noć je bila, rekoh, jezivo hladna. Sneg se otopio još polovinom decembra, a novi ne beše pao. Organizatori Olimpijade u Sarajevu, koja je trebalo da počne za manje od mesec dana, već su paničili gde će i za koje pare da navašaju veštački sneg. Kao što znate, ne znam ti, Anamarijo, ali Voldemar zna, to neće biti potrebno. Par dana nakon Božića napadala je najdeblja snežina koju u životu pamtim i održala se preko dva meseca.

Ali, te noći zacarila je zacakljena golomrazica.

Društvo se beše već okupilo. Dočekali su me radosnim pokličima, a Prašina me pljesnu po ramenu, ignorišući čelične bodlje. Taj sam pobratimski, podjebavajući, seljoberski postupak naročito mrzeo, što je on znao, pa je namerno tako činio. Reče:

– O! Evo nam ga Bif Bajfort!

Da, znali su za moju slabost prema Saksonu. Ushićen, Prašina nastavi:

– Kladim se da cele noći neće da skine jaknu!

Kao što i nisam. Ali, šta čovek sa njim da radi? To je kao kada ti trener natovari na vrat da čuvaš protivničku desetku na prednjoj liniji, samo da bi ovaj pred punim stadionom od tebe pravio volinu, kako mu se prohte, a ti moraš da obavljaš svoj zadatak u igri. Pa, gledaj šta ćeš.

U svom umivenom šminkerskom izdanju bele košulje na dijagonano zakopčavanje, bledih teksas pumparica sa opuštenim repićem belog kaiša, nadbijajući me za čitavu glavu čistog lica pod ispeglanom talijankom, Prašinović je bio izrazito raspoložen da me podjebava, ali i to tek onako, uzgred.

Rekoh čistog lica. Možete da zamislite moje, kakvo je tada bilo? Imalo je takvu koncentraciju bubuljica, da sam mogao da statiram u Markovićevoj Varioli Veri bez ikakve maske ili šminkanja. Beli kozmetki kreč preko toga, te večeri, stvar je učinio još grđom, jer su se crvene akne i mitiseri pomaljali kroz premaz kao džombe i kamenice seoskog makadama.

No, ne mareći za to, Saloma mi se snažno obesila oko vrata, u rvačkom zagrljaju.

Saloma je bila ortak – riba, kako smo onda govorili za taj otvoreni, drugarski tip devojke. Na suprotnoj strani skale nalazila se nja – nja, ona što se prenemaže i femka. Saloma je bila hajduk – ženska, da je muško, mislio sam u ono vreme, bila bi, ne bandit, nego vođa bande ili na čelu zloglasne bajkerske grupe, kakvi behu Drumski anđeli.

Raspuštene, preduge smeđe kose, podignute minivalom, tako da je njena glava gledana od pozadi stvarala utisak sestre – bliznakinje glave Roberta Planta, izvijala se i čašila u robotizovanim pokretima brejkdensa, odevena u rubincrveni bodi svetlucavih šljokica, visoko razveden nad karlicama, odakle su gmizale smrtonosne pitonke nogu u crvenkastosjajnom svlaku zimskih grilonki, utičući u bele čizme sara podignutih preko kolena. Ruke joj od ramena sevahu gole, premazane nekakvim svetlucanjem po nadklaticama. Nije ličila na Zuzi, bila je drugačiji tip devojke, koščatog lica i nekako četvrtaste vilične kosti, dugog tankog nosa i pomalo oborenih očiju. Zenice joj behu lešnik – zelene, čelo više od Zuzinog, noge tananije, figura vižljastija. Pa, iako nije bila lepa, barem ne koliko Zumreta, kada danas, sa ove distance, pogledam na stvar, zaključujem da je Saloma bila kud i kamo bliža mom obrascu žene, nego što je to bila Zuzi. Uostalom, ako me Zuzi samo drugarski gotivila, kako rekoh, kod Salome nisam mogao da pogrešim. Jednostavno, osećao sam neki jači fluid ili barem mogućnost da bih, eventualno, nekad negde u povoljnoj prilici, uspeo kod nje. Pa, šta ćeš povoljniju priliku od ove o kojoj govoriš, znam, reći ćete. Ali, prijatelji moji, nije bilo tako suđeno…

Da dodam još i ovo, Saloma je bila moje visine, mog stasa. Škorpija, takođe, što se sa mnom uklapalo. Zuzi je bila prokleti Blizanac, uvek ni tamo ni tamo, ili na obadva mesta istovremeno.

– Nemoj da skidaš jaknu! – uzviknula je Saloma – Pusti ovog basketarskog morona. Sjajno ti stoji.

Saloma se nije bavila sportom, za tako nešto nije marila. Mada nam se muzički ukus nije poklapao, ona je bila oduševljeni diskofil, u to vreme brejkdenser, razumela je moj metalski odijum prema ispraznim ritmovima sa sintisajzera programirane memorije, kao i potrebu da vrištim uz Sakson, Mejden, Menovar i Ingvi Malstina, mlatiglavom razbacujući kosu naokolo.

Saloma je, zapravo, bila druga polovina moje jabuke. Da sam to onda shvatao, možda bih uspeo u tome da ove večeri, ovog dočeka, ne bude. Ali, bilo je…

Zuzi je isto na sebi imala bodi, samo smeđ i sa manje šljokica. U grilonkama noge joj dođoše malo punije no inače, ali usled visine, bele napoleonke stajale su joj bolje nego Salomi.

Ona mi reče samo ćao i posla poljubac prstićem, zauzeta đuskanjem na sredini ogromne prostorije visokog stropa.

Ne znam kako je izgledao raspored prostorija u ovoj kući dok je ujka Milutin u njoj živeo, ali su Salomini roditelji očigledno probili pregradni zid i napravili vagonsku dnevnu sobu, sa četiri prozora na bočnom i dva na frontalnom pročelju, po kubaturi ravnu sali za sastanke SOUR – a kakvog privrednog kolektiva, kako se u ono vreme govorilo.

Prašina se, pozdravivši me, odmah zavalio na sofu i sa podlakticom na tankom metalnom rukonaslonu, gledao Zumretin brejkdens, činilo mi se, sa nekim podsmešljivim odobravanjem.

Stočići, stalci i slični predmeti behu odmaknuti u strane prema okićenim ormarima i zidovima, sa čijih su moleraja boje kala, još iz vremena kada se ova kuća nalazila u vlasništvu ujka Milutina, padale srme, spirale bojenih papirnih trak, zakucani ukrasi od jelke na uzicama, nizovi lampica. Na stočićima i komodama stajale su šatule i činije sa grickalicama i kockama čokolade, na stočiću oval sa sendvičima i paštetama, a na komodi pri zidu naspram bočnih prozora kristalni tanjir na postolju sa doboš – tortom isečenom na kocke. Ispod frontalnih prozora nalazio se muzički stub, jedinstvena stereo formacija sa svim mogućim elementima i nosačima zvuka onog doba, snage 2 puta 70 W. Jelke nije bilo. Kao ni alkohola.

Jedini sam pušio i odmah zapalio. Saloma me sanjivo pogledala.

– Gde su ti matori? – upitah je.

Odmahnula je glavom, pljusnuvši mi kosu u lice, što je ujedno bio i odgovor na suvišno pitanje, kao i poziv na divlji brejk.

Nisam umeo da brejkujem. Nisam umeo ništa drugo, nego da vrištim, urlam, režim, mlatim glavom, bičujem kosom i imitiram gitaristu ili pevača. Saloma za to nije hajala. Zgrabila me u stiskavac i kao da sa sterea, koji je stajao tamo gde rekoh, na jednoj plitkoj vitrini, ne bupa to što bupa, nego svira nekakav valcer ili tango, počesmo da se lomimo odsečnim koracima, ispod šljašteće zvezde okačene o luster.

Čudim se i sada da mi je Saloma, čak i u takvom trenutku, delovala nekako daleko, poput nečeg to ne bi trebalo da bude, nikako, a zašto, Bog sveti zna. Nekako sam ubedio sebe da mi se ne sviđa dovoljno ili, pre, da nije za mene.

U jednom trenutku Saloma se odvoji i ispruži ruku prema prozoru:

– Gledaj onaj debilizam – reče, pokazujući na gumenog Pinokija – Donela mi Zuzi za Novu godinu.

I zabaci glavu u mahnitom smejanju.

Međutim, ja nisam video Pinokija na dasci okićenog prozora, kako se rasplamsava žutom košuljom, plavim špilhoznama i šeširićem, svojim oživelim ružičastim mesom, po ćudi veselih lampica. Video sam sofu ispod prozora, na njoj zavaljenog Prašinovića, a na njegovom krilu uspaljenu Zuzi kako mu se besi o vrat i gricka uvo pod talasom talijanke. Njegovo bestidno, gotovo cinično milovanje gmizalo je njenim oblinama, utegnutim u bodi i grilonke, dok je udobnije nameštao na svoj ponos u farmerkama…

– Oprosti, Anamarijo, ne želim da budem vulgaran, ali radi potpunije slike tog bezveznog tipa, dodaću da se hvalio kako ima najveći u razredu, u celoj gimnaziji.

Anamarija ništa nije rekla. Voldemar se cinično zakikota.

– Valjda je hteo da joj ga demonstrira, dok mu je na krilima – nastavio sam – E, glupa Zuzi!

Utom me Saloma uzela za ruke i povukla prstima preko čeličnih bodlji na rukavicama.

– Slušaj, nemoj slučajno da praviš gluposti ovde – reče.

– Ma, ne brini! – odgovorih joj – Nego, nema ničeg osim koka – kole?

Saloma se zagleda u mene upitno, zastavši sa iščašenim njihanjem. Onda odmahnu glavom i reče:

– Ima, u podrumu. Torma je alkos. Šteka dole. Ima čega hoćeš – potom dodade, provlačeći tananu liniju razočaranja kroz tonalitet svog jakog, grlenog glasa – Idi dole, ako hoćeš…

– Hvala, Šćepo – rekoh, polazeći prema podrumu – Ne brini, nisam došao da ti pravim sranja.

Možda, eto, zbog oca alkosa, Saloma nije trpela kad neko od njenih drugova pije. I jedino se taj detalj nije uklapao u njen portret, što su ga moja sećanja, svih ovih godina, vajala.

Okrenuh se na izlazu iz velike, svečarske sobe. Tamo, na sofi pod prozorom, u kom bi Pinokio, obasjan čarobnim lampicama, planuo, Prašina je ljubio i mazio Zuzi, držeći je na krilima. Ona se pohotno vrpoljila, nameštala i uzvraćala grabljiva milovanja i poljupce u grču. Na sredini sobe Saloma je ostala sama pod osmokrakom zvezdom od kolačarske hartije na lusteru, da se lomi u neprirodnim, geometrijskim trzajima brejkdensa.

10.

Kada sam za sobom zatvorio vrata, nađoh se u tutumraku kućerine, u koji se, otupljen, probijao brejkdens jednim te istim bupe – bupe ritmom. Kažem za tu tminu tutumrak, jer nije ista kao ona, što biva kada se tokom noći pogase svetla u stanu u nekoj zgradi ili soliteru. Ili u novijoj kući. Ova tmina je kao i tmuša, nekako prašnjava i potuljena, nastanjena nakaznim utvarama, osadržena neiskazivim užasom, dok je ono što po njoj od uočljivih stvari tuti, noseći najbanalnije nazive, razbacano i redovno prašnjavo komađe koznakadašnjih furnitura, ostranjeno krivudavim bondruk – zidovima ugluvelog moleraja i stropom čiji karatavan uranja u preteće plašteve avetnih senki, nalik na vazdušaste peševe crnog redengota ili preteranu projekciju razvijenih krila slepog miša. Taj tutumrak obavezno smrdi na memlu i bazdi na užeglu prašinu, ma koliko, možda, predmeti i njihovo fizičko uprostorenje zidovima odisali urednošću redovnog pajanja i prebrisavanja.

Priviknuvši oči, pronašao sam vrata od podruma. Pored ragastova, napipah starinski prekidač za svetlo. Škljocaj izvede trošno stepenište na utuljeno svetlo, svega par ojedenih stepenika zapravo, jer se nije radilo o pravom podrumu. Rekoh vam, uostalom i videli ste, da su ove stare pivarske kuće na toj strani podizane na visokom temelju, zbog čestih poplava i pojave klizišta. Usled toga, pravog podruma tu nije ni moglo da bude. Pre se radilo o nekakvom suterenu, čiji su prozori pod stropom izbijali čitav metar iznad uličnog trotoara, barem tamo gde se linija kućnog poda, odnosno ravan visokog prizemlja, uzdizala na najvišu tačku iznad ulične radijale, koja je opadala prema pružnom nasipu.

Dole sam istim takvim prekidačem upalio škiljavo svetlo sijalice pod orđalim abažurom, koja nije mogla da ima više od 40 vati. Ugledah redove drvenih polica sa uredno naslaganim teglama zimnice, zaptivenim celofanom i gumicama. Ajvar, turšija, kiseli krastavci, zeleni paradajz, feferone, žućkasti bokori karfiola. Iznad njih stajale su tegle sa džemom i slatkim, a sasvim gore zelene flaše od kisele vode sa sokom od paradajza. Na sredini podruma ili, ako hoćete suterenske prostorije, širilo se belo plastično bure sa glavicama kiselog kupusa u rozikastom rasolu.

Gde li Šćepan drži piće, pitah se, šarajući pogledom okolo. Dole je bilo, uh, led ledeni. Kuću su grejali u ono doba popularnim TA pećima, ali one su izduvavale toplotu isključivo u prostorijama gde čeljad obitava, ne i ovde.

Na suprotnoj strani od onih polica, ugledah nekakav sulundar, zgužvanu ćebad ili šta već slično tome, nekakve sanduke, osnovu bicikla bez točkova, dve pri zidu složene fosne, savijenu užad, po zidu izvešan različit alat, od malih grabulja i ašovčića, do makaza za sečenje ivice travnjaka i makaza za sečenje pečenja.

Flašu sa rakijom, gajbicu piva, karton vina, flašu votke ili vinjaka, iz tog asortimana ne ugledah ni jedan specimen. Nije li me Saloma prevarila, prezrivo uputila u ledeni podrum, da gluvarim ovde i udaram glavom o plesnave zidove, kao u igri tutumiša, zarad epitimije, jer sam se usudio da pokvarim naš ples. Možda je ona htela te noći, laskam sebi, mene da smuva?

Iznenada nagazih nešto što krcnu pod mojom martinkom. Ništa naročito, roze plastični lavor za rastvaranje krečnog praha, spušten ili bačen ispred belih ovalnih kutija sa bojom za krečenje.

Osujećen, okrenuh se da izađem iz podruma, kada u ragastovu opazih priliku.

Bio je to ujka Milutin.

– Ne seri! – oglasi se Anamarija širokim tonom, razjapivši pogled – Preobražen?

Voldemar odmahnu rukom i napravi pokret celim telom, kao da hoće da napusti salon. Onda se opusti u fotelji, zavrtevši glavom.

– Vi ste oboje ludi – reče, kao da polaže oružje – A ja još luđi kad sedim ovde i slušam ovo.

Sačekao sam da se oboje umire.

– Pričaj! – zapovedi Anamarija uzbuđenim glasom.

Osmehnuh se na izraz strepnje, u koji se složiše meke crte njenog lepog lica.

– Ne, Anamarijo, nije bio preobražen. Bio je potpuno isti kao dva dana ranije na groblju, u istom onom demodiranom, iznošenom i okraćalom odelu…

Sa tom razlikom, da se sada ukazao bez šešira. Proćelava glava bila mu je slepljena od znoja, koji se krupnim kapima svetlucao sa njegovog lica u groznici, a i ono odelo tamnelo se ispod pazuha od natopine. Nabode me na svoj ukočeni pogled, u kom ulovih titraj neprirodne napetosti, neke zapaljenosti slične ludilu ili potpunom nervnom rastrojstvu, kao i gorčinu prekora, ali ne i iznenađenja što me vidi. Uostalom, reče:

– Znao sam! Budalo!

Glas mu je odjekivao na gluvom svetlu suterena kao bat macole po kamenu, osećao sam kako neprirodni nemir bije iz cele njegove pojave, poput nekakvog vazdušnog talasa raspada i konsekventnog urušavanja celokupnog njegovog sopstva, fiziološkog i duševnog. I još nešto…

Od ujka Milutina raznosio se nemoguć vučji smrad, kao da se stotine vargi najednom našlo dole, tu gde smo stajali. Poznato vam je kako se kroz ustajalu memlu, plesan, užeglu prašinu i ledenu neprovetrenost jaki mirisi, naročito oni oštrog karaktera, pronose kao da imaju sečiva i prosecaju sopstvene tangente kroz sinuse.

– Ujka Milutine! – gotovo zavapih – Nemoj! Oni nisu ništa krivi!

Uprkos snažnoj vučjoj duji, koja je morala da deluje poput parališućeg šoka, a ujedno u skladu sa njegovom pričom na grobnju, tražio sam u njegovim rukama ili negde pod sakoom kuhinjski nož širokog sečiva, onaj za svinjokolj, kakvim je namerio da ih masakrira, ali njegove šake behu prazne, kao što ni ispod sakoa ništa slično nije izvirivalo.

– Beži budalo! – viknu tada na mene – Počinje…

(Nastaviće se…)

Aleksandar Stamenković

(autor je književnik iz Kragujevca)

Foto: POP Forum arhiva