Novi nastavak EU – atlantskog putopisnog hodočašća od pre dve decenije…

U prohladno briselsko veče, naš SDB (“Srpski Demokratski Bus”), uz EU logistiku, uputio se ka prvoj, od za nas, nesumnjivo najatraktivnijih lokacija, ka glavnom štabu Severno-Atlantske Paktovske ili Ugovorne Organizacije, poznatije kao NATO. Ulazak u „Zmajevo gnezdo“, nije mogao da protekne bez flešbekova od pre dve godine. Četiri meseca bede, straha, pogibije i stresa, da bi mi neko rekao da štiti ljudska prava jednog naroda, bombardovanjem ljudskih prava mog naroda. Da budem iskren i razočaram patriote, nije mi palo napamet, kako je ovde mogao da promeni tok istorije neki novi Kavaja u vidu špijuna -kamikaze ili svemoćno Teslino oružje koje bi spržilo „kučke agresorske“. Pao mi je napamet onaj vic o medvedu i papagaju, koje iz aviona izbaci stjuardesa, jer su je zafrkavali i kad papagaj kaže medvedu koji leti nadole – „Što se mangupiraš, kad ne znaš da letiš!“.

Vrlo korektne mere bezbednosti na ulazu, zahvaljujući pre svega preduzimljivosti naših belgijskih domaćina, dobijanje „visitor“ kartica i dobro poznati monumentalni znak na ulazu sa zastavama 19 zemalja članica. Nedostajala je samo zvučna podloga Lajbaha. NATO je osnovan 1949. u Vašingtonu, mada je kasnije prestankom „hladnog rata“ poprimio sasvim drugačiju dominantnu ulogu, pokupivši usput ex – članove „Varšavskog pakta“, Mađarsku, Poljsku i Češku. Za primer, civilni budžet NATO za 1998. je iznosio 157 miliona $, a vojni budžet 680 miliona $. Inače, nakon naših predočekivanja, NATO glavni štab, izgledao je kao muzej. Doduše i mi smo posetili deo za odnose sa javnošću, sa mnoštvom dobro poznatih iz 1999. press sala, ali osim čuvara na ulazu, nismo videli ni jednog, jedinog vojnika. Prodavnice suvenira, slike SFOR-a (Stabilizacionih trupa) i KFOR-a (Kosovskih trupa), masa propagandnog materijala.

U brifing sali, na „off diskusiji“ primili su nas ambasador Daniel Spekhard, asistent generalnog sekretara za političke odnose NATO, g-đa Samanta de Bendern, program oficir za centralnu i jugoistočnu Evropu i g-đica Simone de Manso, oficir za štampu. Tek tada sam, video šta znače dobri odnosi sa javnošću. Na samom startu priče, g. Spekhard je ponovio staru „pesmicu“ sa „izvinite što smo vas bombardovali i napravili kolateralnu štetu“, a onda je krenuo „rokenrol“. Tako sam recimo saznao iz prve ruke da je NATO mirovna i humana organizacija jer se trudi da održi mir u svetu. Pitanje bombardovanja RTS – a je objašnjeno time da su mnoge radio i TV stanice ciljevi jer vrše emitovanje informacija, albanski pobunjenici se i dalje zvanično nazivaju „naoružane grupe etničkih Albanaca“, plan za Makedoniju je da se preseku izvori snabdevanja, kako bi se teroristi iscrpli, sve studije NATO pokazuju da opasnosti od uranijuma nema, Džimi Šej je na drugom zadatku, a sada je portparol neki Kanađanin…

Dok govore svoje dobro poznate priče, primećujemo s jedne strane vrhunski diplomatski cinizam g. Spekharda, koji je ovo shvatio kao dosadan posao koji treba da obavi, toliko dosadan da je čak i izuo cipele ispod stola, dok sa druge strane, u očima ženskih oficira za štampu, vidimo neprijatnost razgovora sa nama. Pa i nije prijatno razgovarati sa ljudima koje ste bombardovali, međutim za njih kao profesionalce, to ne predstavlja veliki problem. Ili kako bi ambasador Spekhard rekao – „Niko ne očekuje da dođete u NATO i da nam se zahvaljujete što smo vas bombardovali da bi skinuli Miloševića.“. Od njih saznajemo i da smo prva, veća grupa Srba koja ih je posetila. Inače, belgijsko – holandski deo grupe iz redova „zelenih“ i socijalista, imao je čak i neka teža pitanja od naših. Naprimer, na pitanje – ako NATO ima tako dobru logistiku, kako ne može da otkrije izvore snabdevanja oružjem na Kosovu, g. Spekhard je lakonski odgovorio da NATO nije obaveštajna služba i da su trgovci oružjem „jako pametni“. Međutim, jedan od članova naše grupe koji je imao priliku da bude preko naših belgijskih domaćina, još 1998. gost u NATO, priča da su im pokazali sobu sa monitorima u kojoj se direktno moglo videti kako se srpske trupe razmeštaju po Kosovu.

Potom je došao red i da predstavnici NATO nešto pitaju nas – „Koliko je duboka mržnja prema NATO i da li je bombardovanje doprinelo demokratskim promenama u zemlji?“. Razmislite, šta bi ste im Vi odgovorili…

Na kraju je press – oficiru, prilikom uzimanja poklona u vidu pića, od strane naših domaćina, izletelo – „slivovica„, tako da smo ih i pitali i dobili odgovor da puno ljudi poznaje naš jezik. Nije ni čudo, toliko su posla imali sa nama.

Napuštajući „Zmajevo gnezdo“, dok nas je autobus vozio u briselsku noć, shvatili smo jednu jednostavnu stvar, koja je istovremeno i pouka – Ako si dobar sa NATO, možeš da radiš šta hoćeš!

 

POP Forum tim

(Nastaviće se…)

Foto: Image by Martin Dlugolinský from https://pixabay.com