U senci SMAKA

(Istorija popularne kulture Kragujevca 1970 – 1990. deo 7.) 

 

Završne godine osnovne. Žurka, negde u Erdogliji. Naravno, nečiji rođendan, to su tada bile “žurke”. Sa puno skrivenog pića od roditelja, mahom crnog vina koje se pilo sa koka-kolom u takozvanom “bambus” koktelu, prvog duvanskog dima i feromona koji su prosto prštali po prostoriji. I mnogo dobre muzike sa ploča i gramofona. Moja školska drugarica sedi pored mene i nešto mi šapuće na uvo. Bila je dugokosa crnka, nežnog lika, obučena u nekom hipi stilu.

“Da igramo?” – upita maznim glasom. Devojke iz ovog kraja su uvek znale šta hoće.

“Valjda treba ja da te pitam?” – odgovorih, pokušavajući da kupim vreme.

“Pa, pitaj me.” – nastavi ona, osmehujući se.

“Kako, kad si viša od mene. Ličićemo na italijanski par“!. – i dalje se vadih, kao samoupravljač na samodoprinos, shvatajući da ću već koliko sutra biti obeležen u leksikonima sa njenim imenom u uokvirenom srcu, sa sve cvetićima i anđelčićem-strelcem (kod ovih što imaju peticu iz likovnog).

“Ma šta nas briga!” – odsečno će ona, uhvativši me za ruku i ustavši, lagano me povlačeći za sobom.

Počinjemo da igramo. Neka balada koja traje pola sata. Ruke sam joj spustio na bokove, dok me je ona zagrlila oko vrata, oslonivši se na mene. Prisećao sam se u glavi saveta majke koja me je učila da igram “stiskavac” – “Opusti se, opusti, bože, drven si k’o tvoj otac!”. Teško mi je išlo opuštanje, jer sam bio svestan da nas svi budno gledaju, pošto smo jedini igrali nasred velike dnevne sobe.

“Jel’ znaš da sam igrala na bratovljevoj žurci sa basistom Vatre, bio je za glavu viši od mene?” – prošaputa mi na uvo.

“Pa dobro. Ja nisam igrao sa basistima. To su opasni likovi. Kažu da je basista kao kralj u šahu, uglavnom je statičan, ali kad se pomeri završava partiju.” – odgovorih, pokušavajući da uhvatim ritam plesa partnerke.

“Ne zezaj se, nego me lepo zagrli i slušaj muziku.” – kroz osmeh će ona.

“Dobro, dobro.” – uzvratih osmeh, hemiju i reči.

Poslušah je. Počelo je da mi se sviđa. Izgleda da sam se najzad opustio…

 

U vreme sedamdesetih godina u gradu, SMAK je harao, kao i celom bivšom Jugoslavijom. Međutim, scena je imala još ozbiljnih igrača. Poput grupe Vatra. O njima svedoči Petar Peca Cvetković, osnivač.

Foto 1: Petar Cvetković, basista Vatre, na sceni.

Peca je kao mlad, odrastao u muzičarskoj kući, gde se seća kako je njegov stric, čuveni Steva “Havajac” doneo havajsku gitaru i pojačalo i sa njegovim ocem svirao posleratnu romantičarsku muziku. Peca kao mali upisuje muzičku školu i okreće se ka rokenrolu, koji upoznaje preko ploča koje mu iz Amerike, gde je otišao, šalje otac. I gde on potom odlazi na njegov poziv, kao fudbaler, prvotimac “Radničkog”. Međutim, posle kraćeg boravka i prve zarade od 3.000 dolara, on kupuje gitaru i pojačalo i 1973. godine vraća se u Kragujevac. Da bi svirao rokenrol, po njegovim rečima. Pošto je u Americi igrao za klub koji je vodio izvesni gospodin Jovanović, jedan od lidera srpske političke dijaspore, Državna bezbednost mu je pripremila doček. O tome on priča:

“Kako sam stigao u Kragujevac, ja sam uveče u osam bio uhapšen. Stari korzo na čaršiji, ja u “Malom Milošu” gde ulazi jedanaest policajaca koji me trpaju u “maricu”…”.

U rodni grad je doneo iz Amerike prvo tranzistorsko pojačalo, “Vox” od 400 vati, sa kutijama od 800 vati.

“Masa muzičara iz Beograda, Zagreba je dolazila kod mene samo da ga vidi.” – priseća se on.

Njegovi prvi muzički koraci su bili još šezdesetih, kada ga je Vojkan Janković, muzičar prve generacije kragujevačkih rokera i jedan od inicijatora okupljanja SMAKA, odveo da svira prvu igranku u Studentskom domu. Potom je svirao sa Potom i Bobom Narandžićem, uglavnom igranke, ali kako nisu imali sopstvenu opremu, iznajmljivali su je od izvesnog Paje Francuza, na šta im je odlazila kompletna zarada. Po povratku iz Amerike, priča kako kao muzičar, nakon hapšenja nije mogao da uđe ni u Dom omladine, niti bilo koji tadašnji prostor za vežbu i sviranje.

“Svirali smo k’o pacovi po nekim podrumima, stanovima, ali energiju nisu mogli da nam zaustave. Kao što niko u svetu nije mogao da zaustavi rokenrol. Nemoguće je zaustaviti nešto što je vredno.” – priča Peca.

Foto 2: Vojkan Janković, prva generacija kragujevačkih rokera.

O nastanku Vatre, Petar Cvetković govori:

“Ja pronalazim slučajno Srećka Maksimovića, u to vreme mnogo mlad, sedamnaest godina. A već je postojala grupa SMAK i već sam čuo Točka koji je božanstvo. On je jedini mogao da svira kao Točak, Ispostavilo se da je to tačno. Dan i noć smo mi skidali sve što nam se dalo, mada sam tada imao masu ploča i materijala. I onda pravimo tu prvu grupu koja se zvala Haš.

I 1975. odlazimo na čuvenu Gitarijadu zaječarsku. Pošto mi u Kragujevcu nismo imali nikakve šanse za uspeh. Meni je Državna bezbednost zatvorila sva vrata. Odlazimo na tu Gitarijadu, bez ikakvih pretenzija, jednostavno da se pojavimo. Međutim, to je bila eksplozija. A pošto je to vodio čuveni Karaklajić, voditelj emisije “Veče uz radio”, automatski je značilo snimanje prvog singla.

Bilo je montirano, doveli su grupu iz Beograda koja je trebalo da bude pobednik. Trajalo je tri dana takmičenje, predfinale, finale, više se i ne sećam, međutim kad su proglasili na kraju bend iz Beograda kao pobednike, nastao je pakao. Izviždali su tu grupu, gađali je i zvali nas da se mi pojavimo. Morali su da donesu odluku da delimo prvo mesto sa njima. Komunisti! Dali su nam one zaječarske kristalne čaše, neku novčanu nagradu, ali bitno je to što ćemo da snimimo ploču za PGP.” – završava sećanje na prvi uspeh Peca.

Foto 3: Jedan od koncertnih nastupa Vatre.

Cvetković se dalje priseća da su ih posle izvesnog vremena pozvali na snimanje u studio 5 PGP-a, tada sa dva kanala, spuštenim mikrofonom sa plafona i postavljenim instrumentima okolo. Snimili su za sat vremena i na pitanje mogu li da čuju, da li se radi neki remiks, rekli su im da je gotovo i da idu kući. Peca priča da im je Karaklajić rekao da će da je čuju u njegovoj emisiji “Veče uz radio”:

“Možeš zamisliti, nas dvadeset kod radio aparata, čekamo da čujemo svoje prvo delo. Kad ono pakao! Lupetanje po instrumentima, ne liči ni na šta. Ne daj bože da neko doživi takvo razočarenje. Znam da nisam spavao celu noć, da bi ujutru pozvao Karaklajića i pitao ga o čemu se radi. Rekao mi je, deco to je to, ako vam se sviđa – sviđa, ako ne. nema problema. Ne mora da vam izađe ta ploča. Normalno, to nisam dozvolio.”

Posle toga, grupa menja ime Haš u Vatra. Peca Cvetković, basista i Srećko Maksimović Ceci gitarista, pozivaju još jednog Čačanina, bubnjara Ljubinka Miloševića Mehu, Točkovog kuma, a ubrzo im se pridružuje i Zoran Branković kao vokal.

“Ne znam što smo se nazvali Vatra, kao što ne znam ni otkud SMAK ili YU grupa. Mada im je to bio pravi naziv “YU”, prilagodili su se Titu i partiji. Nas je zanimala muzika. A očigledno je da je u to vreme rokenrol, kako su ga servirali komunisti – bio privilegija njihove dece. Zašto? Zato što su u to vreme te parazitske firme – Abrašević, mesne zajednice, domovi kulture – kupovali instrumente. I mogla su samo njihova deca da sviraju. Suština moje priče je da su oni stvarali i Bijelo Dugme i Zdravka Čolića i sve te koji su i danas na ovoj sceni. Znači nikada ovde nije mogla da izađe prava muzika, a pogotovo ne – srpska.” – govori Cvetković.

Foto 4: Grupa Vatra, prva postava, promo snimak u Spomen muzeju “21. oktobar” u Šumaricama, takođe čest među kragujevačkim rokerima.

Potom, dobijaju drugi poziv za snimanje u PGP-u. Pecina tadašnja devojka Jasmina piše tekst na njihovu pesmu “Vatra” u kome se spominje Bog. Nakon snimanja, ponovo dobijaju poziv sa uslovom, da to mora da se promeni ili singl ne izlazi. Cvetković to ne dozvoljava.

Po napuštanju Bijelog Dugmeta, Laza Ristovski po Cvetkovićem rečima dolazi kod njega sa željom da svira u Vatri. O tome on priča:

“U to vreme Laza nema ni jednu klavijaturu, nema ništa, jer sve mu je zaplenio Goran Bregović. Zato što po odlasku Gorana Bregovića u vojsku, on pozajmljuje pare Lazi i Ipetu da snime njihovu ploču. Oni tripuju da su veliki, idu u London i snimaju. Pošto je sve kontrolisala Državna bezbednost, to nisu mogli nigde da prodaju. S tim što oni ostaju dužni Bregoviću 60.000 maraka tad u to vreme. A Goran zaplenjuje Lazine sve instrumente i kašira ga iz grupe.

Kad je Laza došao da svira sa nama, nema čovek ni jedan instrument. Goran Bregović se vraća iz vojske i ja i Laza sedamo u moj kombi, idemo za Sarajevo da uzmemo instrumente Lazine. To nikad neću da zaboravim, stižemo u Sarajevo, odlazimo kod Gorana, on tada živi sa bratom rođenim u nekom stanu, kucamo na vrata, Goran izlazi, već smo se znali ja i Goran, meni se nešto izvinjava, a Lazi kaže, citiram – “Izvini što sam te ikad uz’o.” i zatvara vrata. Te večeri mi odlazimo kod Ipeta da spavamo u stanu, sa pričom da će sutra Laza da ode u policiju, da proba preko njih da dobije svoje instrumente. Mi odlazimo sutra tamo, međutim, tamo u SUP-u onaj inspektor kaže – “Našeg Gogu?”. Samo su ga jednostavno otkačili, tako da se ja i Laza vraćamo bez instrumenata u Kragujevac.” – opisuje Cvetković.

 

“…Ja tražim sad samo jednom

da poljubiš me

i idem dalje

jer nisam tvoj

poljubićeš me, zar ne…” – odjekivao je refren pesme velikom dnevnom sobom, iskusno zamračenom, u kojoj smo i dalje na sredini samo nas dvoje igrali, dok je ostalo društvo čak počelo i da glavama pokazuje sagovornicima u našem pravcu, vodeći abrove prigušene moćnim “dip-parplovskim” zvucima balade.

“Jel’ da, da su dobri?” – upita me glasom koji mi je direktno udarao u mali mozak.

“Ko?” – nastavih sa mojom proverenom taktikom pravljenja sebe ludim i gluvim, da bih dobio na vremenu.

“Pa bend. Vatra!” – malo se brecnu ona. Ali nežno, na način ovdašnje čaršijanke. One su ženstvene, čak i kad temperamentnije reaguju.

“Jesu, jesu, naravno, čim su naši.” – odgovorih pomirljivo, ali iz srca.

Stvarno su zvučali dobro. Mada tada nisam imao pojma da su članovi benda većinom komšije iz Čačka i Kraljeva. Poput SMAKA. Ali nekako su više vukli na Dugme po zvuku. Kasnije sam ukapirao da je to zbog Lazinog “hemonda”. Ja sam slušao SMAK. Bio sam veran. Nisam znao da se to zove lokalpatriotizam. I da će se kasnije na to pozivati uglavnom lokalni političari u kampanjama i preostali čilageri po “Balkanu”. Mada je to bio više neki regiopatriotizam. I SMAK nije mogao bez komšiluka. Valjda je zato i bio tako dobar…

 

U novoj postavi, Vatra se na Lazino insistiranje seli u Beograd, kao centar svih zbivanja. Preko Laze kao tada poznatog muzičara u beogradskom Domu omladine dobijaju posebnu prostoriju za vežbanje. Po Pecinim rečima, ta privilegija je bila takva da su mogli da vežbaju kad god su i koliko hteli, dok su naprimer u prostoriji pored Riblja Čorba i Zana imali naizmenične termine po samo par sati. Tada su imali dve klavijature, Lazu Ristovskog i Dragana iz Mladenovca. Cvetković o beogradskim danima Vatre dalje priča:

“U to vreme, Prelević (Dušan – prim.aut.) koji je bio pijanica, čudan tip, nije propuštao ni jednu našu probu. On se kleo u nas kako smo u to vreme prašili rokenrol. I Dragan Jelić iz YU grupe. Masa ljudi je tu dolazila svaki dan da nas slušaju.

Posle tih naših proba, Srećko gitarista je svako veče provodio sa Bajagom dva sata da ga uči da svira gitaru. Jer, Bora je u to vreme doveo Bajagu zato što je on bio lep dečko, a ne što je znao da svira. E to je sad druga priča, taj Bora iz komunističkog doma omladine, u to vreme je oblačio helanke, šmink’o se, ko zna koja je to bila bajka njegova, da bi sad nosio neka srpska obeležja.

Nas Pilipenko (glavni urednik Radio Beograda – prim.aut.) ucenjuje da moramo da sviramo za njega. Svako veče, kad završi veliki orkestar, mi ulazimo u studio, Laza nam raspisuje note i mi snimamo matrice njemu. Preko 70 pesama smo mi njemu snimili. To je bila ucena, da bi dobili 200 sati da snimimo naš prvi singl.” – objašnjava Cvetković.

Prva i jedina Vatrina ploča, zapravo singl sa pesmama na tekstove Mirka Glišića – “Poljubićeš me, zar ne” i “Iščupaj mi srce” objavljena je 1979. godine za PGP RTB. Zanimljivo je da je umesto uobičajenih 45 obrtaja, singl rađen zbog dužine pesama na 33’’, što je tada bilo neuobičajeno. 

Video: https://www.youtube.com/watch?v=oiYj4TUWYUI

Nakon prve ploče, grupa Vatra sticajem okolnosti prestaje sa radom. Na poziv Točka, Laza Ristovski se vraća u SMAK, da bi se potom tri člana – pevač Zoran Branković, gitarista Srećko Maksimović i bubnjar Ljubinko Milošević Meho, vratili u Čačak i osnovali Krvnu grupu. Pored jedinog vinila, Vatra je imala uživo zabeležen i uspešan nastup na “BOOM” festivalu 1977. godine na Sajmištu u Novom Sadu, na istoimenom duplom LP albumu.

 

“…Ja želim da te osetim blizu

kao ljubav što osećam duboku

k’o suzu skrivenu u oku

još te volim

iako znam da ne smem

molim te, razumi me

i za zbogom

poljubi me

poljubićeš me, zar ne.” – odjekivao je vokal i dalje, dok smo mi jedini igrali maratonsku baladu.

“Jel’ da, da je dobra pesma?” – prošaputa ona direktno u moje užareno uvo.

“Jeste.” – odgovorih joj na isti način. Bili smo zagrljeni i pripijeni, kao parovi u filmu “Konje ubijaju, zar ne”, jedva pomerajući stopala u laganom ritmu.

“Jel’ ti se sviđaju reči?” – nastavi ona, nežno mi dodirujući svojim, moj obraz.

“Pa da!” – odgovorih, ne pomerajući lice od njenog. Shvatio sam da i nije toliko viša od mene. Ili sam počeo da rastem u sopstvenim očima.

“Stvarno ti se sviđaju?” – glas joj je postao baršunast poput njenih finih somotskih zvonarica koje su se oslonile uz moje “Leviske”.

“Da, da…” – odgovorih joj usnama koje su bile na par santimetara od njenih.

“Pa, poljubi me već jednom.” – ona će rečima koje su ispustile dah, koji sam mogao da osetim, koliko su nam usne bile blizu.

“Dobro, dobro.” – odgovorih i poljubih je. Ako će već da me ogovaraju do kraja škole, bar da im dam materijal. Kad je bal, nek je bal, kako kažu…

 

dr Vladimir Paunović 

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2021. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto i video: POP Forum arhiva.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Izbornik