Intervju: Flavio Rigonat, prevodilac i izdavač

U zadnje vreme, svako ko koristi društvene mreže, primećuje i prisustvo starog, dobrog “Bjuka” u postovima, mladi sve češće posežu za njim na policama knjižara i sajmovima (mada uglavnom su to “Bludni sin” i “Žene”), ali je nedovoljno promovisan i njegov “književni kum” na ovim prostorima, prevodilac i izdavač Flavio Rigonat, od koga je zapravo sve i krenulo, jer bez pravog prevoda nema ni uživanja u bilo kojoj inostranoj knjizi, pogotovo savremenoj.

Osim pomenutog Čarlsa Bukovskog, po kome je i najpoznatiji, kako on tako i njegova izdavačka kuća “Lom” (ex – “Haos”), Rigonat je objavio i druge savremene američke “andergraund” autore – Dejvida Džeroma Selindžera (po majci poreklom sa ovih prostora) i to kompletan opus uz “Lovca”, Džona Fantea, ali i Knuta Hamsuna, Selina, kao i brojne domaće autore (Valjarević, Marković…).

Bukovski nije bežao od tehnologije, on sam opisuje u poslednjim delima kako mu je mnogo lakše, zbog načina rada (pisanje u posebnim stanjima i vremenu) da koristi računar i štampač jer efikasnije ispravlja i odbacuje ono čim nije zadovoljan, nego da prekucava na pisaćoj mašini. Da li bi, da je živ, bio danas na internetu, društvenim mrežama i komentarisao mnogobrojne postove – citate očigledno prisutnih fanova?

RIGONAT: Mislim da ne bi – u početku, dok nije bio poznat, odgovarao je ljudima na pisma, ali se to pretvorilo u lavinu početkom osamdesetih, što ga je ometalo da radi i živi po svom, pa je počeo iskreno da mrzi kontakte sa fanovima, ljude koji mu pišu, dolaze mu na vrata, žele da se druže s njim i nešto dobiju od njega – neki lek za njihovu prazninu i dokonost – pa je ubrzo zaključio da mu je daleko lepše bilo kad je bio anoniman. On je pre svega voleo da piše i voleo je samoću – tako da su mu bilo kakvi razgovori s nepoznatim ljudima bili beskrajno dosadni.

 “Henk” (alter ego Čarlsa Bukovskog – prim.aut.) je i u delima isticao svoje nemačko poreklo, ali je zapravo i formalno američki pisac. Koliki je njegov uticaj na savremenu književnost (na evropskim i ovim prostorima), po Vašem mišljenju? 

RIGONAT: Nemam uvid u to, ali sigurno je uticao na mnoge pisce, pogotovo svojom subverzivnošću, mada u sadašnjoj hipsterskoj i isfoliranoj kulturi nema mnogo mesta za Bukovskog. Na kraju krajeva, i sam je ispričao sledeće: Urednik u izdavačkoj kući preporučuje nekog pisca. Glavni ga pita: “Kako piše?” a ovaj kaže “Kao Bukovski.” “Baci to u smeće!”.

Reč je o tome da epigoni zbilja loše pišu – teško je kopirati velikog pisca.

Smatrate li da je Fante zapravo književni mentor Bukovskog, o čemu i on sam notira u romanu “Žene”, kako ste rekli u jednom razgovoru? 

RIGONAT: Mentor nije odgovarajuća reč. Fante je bio njegov omiljeni pisac, njegov heroj, pre svega zbog svoje iskrenosti, koja se ogleda i u Fanteovom stilu. Uzori Bukovskog bili su Dostojevski a ne Tolstoj; Selin a ne Prust; i naravno Hamsun, koji je bio uzor mnogim piscima XX veka.

Po ličnom mišljenju, Vi ste uz Dragoslava Andrića autor koji je dosledno primenio sleng u književnost na ovim prostorima. Koja je tajna poznavanja i primene ove alternativne govorne forme u savremenoj književnosti? 

RIGONAT: Dragoslav Andrić nije znao tzv. žargon, mada je objavio Rečnik žargona, koji je pretežno sastavio njegov sin Vladeta Andrić, beogradski boemski genije. Onda je Dragoslav Andrić taj svoj Rečnik primenio na svoj prevod Selindžerove knjige koju je nazvao “Lovac u raži”, i to je najgori naš prevod jedne dobre knjige u poslednjih sto godina. Selindžerov roman nije napisan u slengu, već normalnim – govornim jezikom – ali je Andrić hteo pošto-poto da dokaže nešto, mada ne znam šta je to osim katastrofalnog promašaja, ogadio je Selindžera čitaocima tim izveštačenim žargonom, ljudima je ta knjiga postala simbol loše literature, sve zahvaljujući prevodu, kojii nije bio prevod nego svojevrsno Andrićevo književno nedelo.

Ja nikakav sleng ne primenjujem, nego se trudim da prevedem onako kako je to napisano. Ni Bukovski ni Fante ni Selindžer, da spomenem samo njih, ne pišu slengom, to je samo mit.

Sleng je vrlo nestalna kategorija, ono što se danas govori za nekoliko godina biva zamenjeno nekim drugim rečima u tzv. slengu, tako da ga u prevodu treba izbegavati (ne i u autorskom delu), jer će lako početi da zvuči isforsirano. Čudesni Selinov roman “Putovanje na kraj noći” navodno je pisan u nekoj vrsti slenga, ali dobro je što ga je naš veliki prevodilac Ivanka Pavlović prevela normalnim jezikom (mada nije bila presrećna što je tako morala da reši taj problem, ali to je zaista bilo jedino i pravilno rešenje). Skandalizuje me kada prevodilac ubaci “bre” ili nešto slično u svoj prevod, da ne govorim o drugim stvarima.

Koji je glavni razlog Vašeg interesovanja za američke pisce poput Bukovskog ili Selindžera?

RIGONAT: Mnogo sam voleo roman “Lovac u žitu”, koji je prvobitno, pod tim (pravilnim) nazivom preveo Nikola Kršić, pa sam pročitao i ostale Selindžerove knjige, koje su me podjednako fascinirale i navodile me da ih čitam po nekoliko puta, što je odlika izuzetne literature. Knjigu “Lovac u žitu” preveo sam ponovo pre svega da bih nekako poništio “Lovca u raži” i pokazao ljudima kako ta knjiga stvarno izgleda.

Bukovski me je osvojio kao jedan sasvim novi pisac, pre svega stravično iskren i duhovit (koji ima i mnogo stila), on je osamdesetih ovde bio zaista nešto novo, nešto što je pomaklo to neko mrtvilo u literaturi, koje nažalost i dalje vlada, kako ovde, tako i širom planete.

Da li ste imali neku komunikaciju sa Bukovskim, kao prevodilac i izdavač koji je potpisan iza velikog broja njegovih dela?

RIGONAT: Napisao sam mu jedno pismo 1991, na koje mi je odmah odgovorio, i to ručno, ne mašinom, ali mi je to pismo, nažalost, neko zdipio, što je baš odvratno, ali predvidljivo, jer ljudi uglavnom kradu samo nešto što misle da mogu da unovče.

Koja Vam je omiljena knjiga Bukovskog? 

RIGONAT: Volim njegove pesme, dnevnik, mnoge priče, ali isto tako i romane, teško je tu nešto izdvojiti, jer je u svemu prepoznatljiv – jednostavno odmah znaš da je to on.

Kako biste objasnili planetarnu popularnost Selindžerovog “Lovca u žitu”? 

RIGONAT: Time što je to jedna epohalna knjiga, novi glas u trenutku kad se pojavila, ali i sada je isto takva (posle 70 godina, jer se pojavila 1951.) jer je to jedna bezvremena knjiga, trajaće zauvek, kada mnoge knjige budu zaboravljene. U njoj ima toliko istine koliko nema u hiljadama drugih knjiga. Nemam reči za nju – ona je prosto drukčija od mase literature koja čuči po bibliotekama i knjižarama – ona je uzor koji malo ko može da dosegne, mada se čini tako jednostavnom.

Pravnik ste po obrazovanju, tim poslom ste se neko vreme i bavili, ali ste u javnosti poznati kao prevodilac i izdavač Bukovskog, Selindžera, Fantea, Hamsuna… S obzirom na stanje u izdavaštvu i kulturi uopšte, to se jedino može možda objasniti ljubavlju i strašću prema knjizi?

RIGONAT: Da, to je strast, i žao mi je što se nisam odmah posvetio njoj, od svoje recimo 25-te, ali mi nije žao što sam 15 godina proveo u advokaturi, bilo je to vrlo uzbudljivo vreme. Ovaj posao je samotnjački, traži od čoveka izolaciju, što je ponekad naporno, kao i obrnuto, mislim na previše društva.

 

POP Forum tim

Foto: Knjige izdavačke kuće “Lom”/Printscreen Youtube.