(In Memoriam: Latinka Perović, istoričarka, 1933 – 2022.)
“Govorimo o kulturi u SR Srbiji, zajednici koja je u svojim glavnim određenjima složena: ekonomski neravnomerno razvijena, socijalno – u stalnom i velikom pomeranju, nacionalno izmešana, na putu borbe za socijalističku demokratiju, istovremeno pred zadatkom oslobađanja od kulturne zaostalosti i razvoja kulture modernog doba.” (Kongres kulturne akcije u SR Srbiji. (1971). biblioteka “Teme dana”, Beograd: Republički sekretarijat za informacije, Perović Latinka Uvodna reč, : 05).
“Jer, istovremeno stvaramo ono što je vrhunsko i najsavremenije, i ono što je osnova, a što su drugi odavno stvorili. Pokretačke snage takvog razvoja nisu ni u birokratskoj svemoći države, ni u mesijanstvu prosvećenih, već u dobro shvaćenom interesu čoveka i zajednice. Njih oslobađa ona društvena orijentacija koja obezbeđuje da se sve sredine kreću napred u meri koju dopuštaju njihove, i opšte, ekonomske, kulturne i ljudske mogućnosti.” (Id: 8)
“Ona (Srbija – prim.ured.) može ići na administrativnu centralizaciju, uz potiskivanje razlika u interesima – regionalnim i nacionalnim. To bi vodilo birokratizaciji političkih odnosa, srašćivanju države i partije i nacionalizmu – na unutrašnjem planu, i dovelo do zatvaranja prema drugim delovima Jugoslavije i svetu.” (Id: 9).
“Da li je bez ravnopravnosti kao uslova zajedničkog života nacija moguće ostati otvoren prema poletu makedonske i crnogorske kulture, stvarno razumeti složenost i osobenosti kulturnog razvoja Bosne i Hercegovine, poznavati kulturu slovenačkog naroda koja je odigrala suštinsku istorijsku ulogu u borbi za samoodržavanje slovenačke nacije. Da li je na kraju, bez ravnopravnosti moguće očuvati svaku razliku koja predstavlja osobenost nacionalnog izraza između kulture hrvatskog i kulture srpskog naroda a ne podići između njih barijere? I da li bi pri postojanju takvih barijera Hrvati u Srbiji i Srbi u Hrvatskoj mogli imati punu slobodu razvoja i očuvati jedinstvo svojih nacionalnih kultura?” (Id: 20)
“Odricanje nacionalnog karaktera kulture vodi njenom gušenju…U svetu nacija i nacionalnih kultura, to mora značiti potiskivanje jedne nacionalne kulture u korist druge i potčinjavanje jedne nacije od strane vladajućih krugova druge nacije…Ali, sama činjenica da je kultura nacionalna još uvek ne znači i da je slobodna. Svođenje kulture na njenu nacionalnu dimenziju je put njenog ograničavanja i zatvaranja. A u samoj nacionalnoj sredini, kad nacionalno postane isključivo merilo, kultura mora postati puko sredstvo nacionalne, odnosno svake trenutno vladajuće politike.” (Id: 19)
“Temeljna pitanja nacije u socijalizmu vezana su za mogućnost socijalističke demokratije, za ravnopravnost, poštovanje razlika i posebnosti. Opšte i zajedničko u socijalizmu i može biti samo društveni odnos koji obezbeđuje da se jedinstvo ostvari u ravnopravnosti, što znači i u razlikama.” (Ibid)
“Treba dalje olakšati da delovi drugih nacija – Mađara, Rumuna, Bugara, Albanaca, Čeha, Slovaka i Turaka, bez ometanja i bez ustezanja, razvijaju svoju kulturu kao deo kulture tih nacija, jer su i sami deo tih nacija. U isto vreme, treba stvarati materijalne i društvene uslove da se kulture narodnosti razvijaju i afirmišu kao deo kulture u Srbiji i Jugoslaviji.” (Id: 21)
“Samoupravljanje omogućava izražavanje razlika koje postoje. Ono bi najmanje smelo da znači njihovo previđanje u naučnom i umetničkom stvaranju. Priznati ih i očuvati upravo u tim oblastima znači očuvati uslove individualnog stvaralačkog integriteta, izbeći situaciju u kojoj status postaje važniji od vrednosti. Odnos koji to zanemari bezuslovno podstiče osrednjost. Zato i nisu moguća jednostavna i jedinstvena rešenja. U ovim oblastima ona nose rizik svođenja mnogih i različitih pravaca na jedan. Ta opasnost se teško može izbeći ako se smisao samoupravljanja u kulturi svede na tehniku finansiranja, ako upravo u njoj ne znači pre svega mogućnost slobodnog izražavanja posebnosti, traženja i stvaranja novog. Sa te tačke gledišta postavlja se i pitanje institucija u kulturi, nauci, obrazovanju. Nije reč o njihovoj potrebi, već o njihovoj orijentaciji. Konzervativizam nije, ni manje ni više, zakonit u njima no što je u čitavom društvu. Zato i nije rešenje samo u tome da prognamo konzervativizam, već u tome da stvorimo prostor za novo. Rečeno je da stare bogove nije dovoljno sahraniti, treba stvoriti svet u kome oni neće moći da žive.” (Id: 11-12)
“Pristup masa kulturi može da znači u nečemu snižavanje nivoa. To je cena skoro svake revolucije, svakog polaženja sa šire osnove. U isto vreme, to je vid oslobođenja masa, koje se vrši u uslovima kulturne zaostalosti i komercijalizacije kulture. Nemogućno je stvoriti klimu u kojoj bi samo najbolje raslo…Nerazvijenost kulturnih potreba i odsustvo kriterija izvire iz opšte zaostalosti. Nju odražava ekonomsko i socijalno mirovanje. Ništa manje, politička krutost društva i odsustvo demokratije. Jer, lažne vrednosti ne rađa samo kulturna industrija na Zapadu – njih rađa i administrativni socijalizam. Ali, i zatvorenost institucija kulture, produžava masovnu zaostalost, a kulturu širokih masa prepušta produkciji u kojoj nema stvaralaštva…Razvijanje kulturnih potreba ne zavisi danas samo od škole, univerziteta, pozorišta, biblioteke i muzeja. Njih mogu kultivisati i opasno zanemarivati i moderna sredstva masovnog širenja kulture: štampa, radio, televizija, film. Oni koji ih poseduju duže od nas, već su uspeli da ocene njihovu revolucionišuću ulogu u širenju znanja i kulture, u formiranju ličnosti. Ali i da izmere njihovu moć. Iako i danas moramo misliti o tome da su još veliki delovi Srbije do kojih ova sredstva uopšte ne dopiru, kao što je to, uostalom, slučaj i sa knjigom, njihova orijentacija mora biti naša prva briga.” (Id: 13 – 14)
“A bilo bi kobno da ma ko bude ovlašćen da na početku utvrdi šta je prava vrednost. Svi se odavno slažemo da bi bilo najopasnije da to bude država, ili partija koja bi se sa njom poistovetila. Bilo bi, međutim, podjednako opasno da to bude institucionalizovana kultura. To bi ugušilo slobodu društva da bira, ali i slobodu kulture u društvu.” (Id: 13)
“Upravo zato da bi se i u ovim sredstvima činilo najviše u razvijanju autentičnih ljudskih potreba, neophodan je društveni uticaj, što znači uticaj svega što je stvaralačko i u kulturi i u društvu. Umesto da osrednje i malograđansko podižemo na nivo nacionalne vrednosti, morali bismo se okrenuti podizanju kulturnog nivoa i političke svesti masa i razvijanju njihovih potreba. Time bi se istovremeno delovalo u prilog pravih vrednosti i omogućilo da one široko prodru. U isto vreme ne bismo smeli biti ravnodušni prema neukusu i polupismenosti brojnih listova i edicija. To nije manja birokratska ravnodušnost od one koja se manifestuje kroz zahtev za doziranje svih saznanja potrebnih masama.” (Id: 14-15)
“U društvu koje još uvek karakteriše ekonomska nerazvijenost, nizak stepen civilizacije, neprosvećenost i kulturna zaostalost – demokratizacija kulture značiće za dugo elementarno opismenjavanje, masovno obrazovanje, približavanje kulturnih dobara najširim društvenim slojevima, urbanizaciju sela i čistoću naših gradova. U Srbiji, ona će još dugo značiti i bolje puteve, višu zdravstvenu kulturu naroda, manju smrtnost dece i čovečniji položaj žene. Njeni ciljevi, međutim, ne mogu biti svedeni na to. Oni su sadržani i u koncepciji društva koje se temelji na socijalističkom samoupravljanju, na oslobođenoj svesti radničke klase o sopstvenoj ulozi i odgovornosti, na čoveku – pojedincu ne kao vlasniku već kao stvaraocu. Tako shvaćena demokratizacija kulture nije odvojiva od demokratizacije ekonomskih i političkih, to jest ukupnih društvenih odnosa”. (Id: 10)
Latinka Perović i Marko Nikezić
„Moje shvatanje istorije nije tako da se samo traži pitanje na to ko je kriv, nego i zašto su se neke stvari dogodile. Šta je tu već bilo nataloženo u našoj istoriji, u našoj samopredstavi ako hoćete i u našim formiranim prioritetima za promenu poretka u Jugoslaviji. To su sve ozbiljna pitanja o kojima se, nažalost govori, malo je reći površno, govori se bez nekakve moralne odgovornosti za suštine, za ljude, za ogromnu energiju koja je uložena i koja je u velikoj meri poništena. I vratila nas u nizu stvari na sam početak.“ (Dokumentarni film „Kongres zaborava“, produkcija NVO „MillenniuM, 2017.)
„Mi smo se sa jedne divlje periferije, iz jedne prilično zatvorene provincije, pomerili ka tokovima u Evropi. Ti su tokovi nažalost zaustavljeni divljačkim ratovima devedesetih godina, slomom te države, regresijom u kojoj se još uvek nalazimo. (Ibid)
„Tako da nažalost, to što je bilo pozitivno, što je bilo vrlo retko u to vreme, negde potisnuto zajedno sa celim tim vremenom, sa nekim naporom da se ono, na neki način pripremi za ono što dolazi, da ne potonemo u taj varvarizam i haos, nego da možemo da se razvijamo kao jedna civilizovana zemlja.“ (Ibid)
POP Forum tim
Foto: POP Forum arhiva