Iskreno, očekivao sam još jednu od onih, u nizu priča o grupi Azra i Borisovom delovanju u toj, no, ova je sve, samo ne to. Ni traga o očekivanoj, a što je ne samo dobro, nego je odlično, jer, nemamo na domaćoj rnr sceni ne znam koliko likova koji bi se bavili zbivanjima iza stejdža i svemu onome što donosi popularnost kada je određena grupa na vrhu. Analogno štivo ćemo naći u naslovu “Seksualno nemoralan” tip autora Milića Vukašinovića, ali i onom “Izgužvane misli” Branka Golubovića, koji su takođe bez ustezanja iznosili svoja seksualna iskustva te konzumiranje (preterano) aklkohola i dostupnih im supstanci, posledicama korišćenja tih itd.

Lajnera ovde porede sa Bukovskim, što je sasvim u redu, e sad, da li se radi o onoj, razblaženoj varijanti tog, prosudiće, kao i uvek, čitaoci ovog. U uvodnoj storiji imamo Borisovu dogodovštinu iz ranog mu perioda detinjstva, zanimljivu po tome kako je zaradio stidne vaši na bazenu u Vučkovcu nadomak Čakovca, a potom i neslavnim epizodama sa kućnim ljubimcima, hrčkom i papagajem Kukijem te gostujućim samo majmunom Arčijem. U epizodi “Stršljenovi”, imamo podatak da su Boris, Srdjan i Maks vežbali u kućici na obodu grada, te ne toliko prijatnu dogodovštinu koju je platio Maks.

Slovo o Azri kreće već od naredne one “Johnny”, u kojoj imamo, uslovno rečeno, originalne članove jer, radi se o prvom nastupu grupe u Ljubljani, na kojoj nisu hedlajneri (Aerodrom je) ali, led je tada probijen i to je nekako bilo najbitnije. Istaći ću da se autor i nije držao neke hronologije ovde, a što naslovu daje tu, posebnu draž, iz razloga detalja vezanih za popularnost u jednoj velikoj domaćoj grupi poput Azre. Steknem tako utisak da su Vukašinović i Golubović nedorasli Lajneru u oslikavanju seksualnih iskustava i maštarija, ili su  iz samo njima znanih razloga pribegavali rečniku za nijansu samo prihvatljivijom moralnijoj populaciji čitalaca, ako takva uopšte danas i postoji jer, gotovo da nema onih koji nisu konzumirali takvu litearturu.

Upečatljiva je epizoda sa svirke u Osijeku, gde se srušila bina koju su skrivili – sabotirali lokalni tipovi, takođe menadžeri, neprijateljski nastrojeni prema njihovom. U “Garaži” se Boris osvrće na Mišu Hrnjaka koji je sreću potražio u Children of God grupaciji kod Budimpešte, rekavši im, usput, onako u suzama, “morali bute bez mene”, te da je njegovim odlaskom okončan kraj onog zlatnog perioda grupe Azra, a ispostavilo se, da je tim odlaskom problem bas gitariste u vemenu ispred bio i te kako izražen, toliko da ni probe nisu išle glatko, sve do pojave izvesne koja popravlja to turobno raspoloženje obojice  preostalih.

Ne bih da izostavim deo naslovljen sa “Emmanuelle 2” gde autor piše o tek snimljenom LP albumu “It Ain’t Like In The Movies At All” u tiražu od svega pet stotina primeraka. Kuburili su, naravno, i dalje sa bas gitaristom od Mišinog odlaska a onda se pojavio Stephen Kipp iz Utrehta. Johnny, usput, nije krio svoje nezadovoljstvo njegovom neubedljivom svirkom, smišljao je kako da mu zahvali na dolasku, oprosti se sa njime, a onda imamo situaciju gde ih Kipp poziva u kafe svoje drugarice i seks dive Emanuele, na koju su se Boris i Džoni ložili, a tek kada su čuli da se radi o njegovoj (Kipovoj) bivšoj, prosto su otkačili. Priča obojicu oduševljava, posebno Džonija, koji mu uz stisak ruke kaže, porastao si u mojim očima, dobro došao u Azru. Od danas si naš gitarist. Prozvali su ga Stevo, onako po naški, a na jugoslovenskoj turneji 1986. se odlično uklopio.

U holandskom Hilversumu, Boris uspeva upoznati Mika Džegera i pokloniti mu primerak albuma “It Ain’t Like In The Movies At All”, napomenuvši da se radi o rok grupi iz Jugoslavije. Piše Boris ovde i o grupi Vještice, koja se javila potkraj osamdesetih (Srđan Saher te Maks Juričić uz njega naravno). Svirali su po Nemačkoj i drugim zemljama Evrope, a onda im je stigao poziv za svirku u splitskom klubu “Hollywood”. Vlasnik tog, izvesni Bare Teklić i nije ulivao poverenje, a članovi grupe uopšte nisu znali da će svirati u šminkerskom klubu. U tom je, broj prisutnih, kaže, dostigao cifru od jedva stotinjak prisutnih, no i taj broj se smanjivao iz časa u čas, osipao se uprkos odličnoj partiji koju su pružili, te je nisu ni dovršili jer, prisutni nisu marili za rokenrol. Nekako su iskamčili honorar od gazde i zbrisali. Doznali su, kasnije, da je isto tako prošao i Vlatko Stefanovski. I naravno, nikada više u splitski “Hollywood”.

Potom imamo i Borisovu priču o boravku u Berlinu 1993. gde je upoznao izvesnog Rudigera Rosiga koji je diplomirao na temu “Balkanski rok”. Isti je organizovao spektakularne koncerte versis rata u YU, a sve pod nazivom ‘Ko to tamo pjeva’, po već poznatom domaćem filmu. Tada su u Berlinu nastupili  Partibrejkers, Električni orgazam, sarajevsko Zabranjeno pušenje uz Vještice naravno. Oba koncerta,  prvi berlinski te drugi onaj, praški su odlično primljeni, a svirke su bile na izuzetno visokom nivou. Za Magi, kaže da je već tada užasno  izgledala.

U kratkoj, ali zadivljujućoj “Freedom Lovers” epizodi, imamo Lajnera ponovno u Berlinu gde se oprobao kao član grupe “Love Is Sister of Hope”, a nastupali su po klubovima u gradu, nekada podeljenom, no, te mu nisu pokrivale mesečne rashode te je pribegavao uličnim svirkama ne bi li namakao potrebnu kintu. U istoj (epizodi), je, član grupe Freedom Lovers, koja je repertoar zasnivala na rege stvarima, isključivo autorskim. Bendlider te je, Papa Kely, tipičan dreder sa ostrva Sveta Helena, kome trave nikada nije manjkalo. Tako su nakon svirke u poznatom berlinskom klubu, umesto novčanog honora dobili po kesu trave, te ih je napustio, sa travom ipak nije mogao pokrivati račune.

Piše Boris (u epizodi “Pariz”) i o nastupu u istom gradu, sa Rundekom te dvojicom Beograđana. Kaže, “Gibus klub” je te večeri bio ispunjen do poslednjeg, oduševljenje na svakom koraku, te su, naredne ponovili koncert….. “a tamo negdje ispod mnogih mostova, valjala se mutna Sena”! U lisabonsku epizodu “Art Terorists” ne bih  zalazio, bavio se detaljima, naslov ipak  treba pročitati, za razliku od one o liku zvanom Trooly, gde stoji da je u prvoj polovini šezdesetih, taj Zagrepčanin, rokenroler i gitarist, izvesno vreme i član Bijelih strijela, svirao sa Metikošem, pratio Josipu, a stvar “Tuti Fruti” skida kao “Truli Fruli” te je od tada  vukao taj svoj nadimak, Janko Truli. Po svemu, radi se o “do it yourself men”, jednom veoma sposobnom liku, jer, sam je sklapao razglase, montirao svoj muzički studio i na koncu se bavio iznajmljivanjem opreme. U njegovom studiju je snimala i Azra, ali i Boris sa svojim Bioritmom.

I tako sve do zaključne one, ovde, Dva velikana. “Sve bio je ritam”, naslov, nudi ono što da sada svakako niste mogli znati o bek stejdž Azri iz pera Lajnerovog i to je sasvim preporuka za nabavku ovog. O onoj, ipak oficijelnoj Azri, imamo iskreno i od srca svedočanstvo Mladena Maksimovića koje ostaje kao najobjektivnije.

U Šapcu, 08.07.2021. godine.

Autor prikaza knjige “Sve bio je ritam” Borisa Lajnera (Nova Poetika, Beograd, 2020.) je Živko Ivković.

Objavljeno 09.09.2021. na Prozaonline (http://prozaonline.com/2021/09/09/sve-bio-je-ritam-boris-lajner/

Foto: Naslovna (Screenshot/You tube: https://www.youtube.com/watch?v=avZsy01RfPA ),

Foto 1: https://www.knjizare-vulkan.rs/domace-biografije-memoari-dnevnici-pisma/76450-sve-bio-je-ritam