Prvi veliki koncert Azre u Beogradu, 3. Februar, 1981.

O Azri se samo pričalo, ona je u to vreme još uvek svirala samo u Zagrebu kao narastajuća urbana rok legenda. U Jugotonu sam kupio prvi  album čim je izašao. Svirka mi se svidela, prateći vokali, ali glas me nije dotakao na prvu loptu. Ipak, 3 februara 1981. sam otišao u Dom omladine da gledam prvi koncert Azre u Beogradu. Mesec dana pre koncerta napunio sam tek 17. godina. U publici je bilo dosta rok novinara, neki su već počeli da hvale Azru kao npr. Petar Luković koji je pisao najduhovitije tekstove. Bilo je tu naravno dosta omladine i novinara – prepuna sala. Koliko znam danas ne postoji video zapis, ali postoji audio zapis tog koncerta i može se čuti na You tube kanalu.

Izlazi visoki Johny olindran kao vojnik, sa crnim pilotskim rejban naočarama, crna košulja sa zarolanim rukavima, kod grudi raskpčana, uska ramena, dlakave grudi, s Johnija lipti znoj. Pantalone crne, original kelnerske i to zvonaste. Crne šimike. Izgleda blago rečeno neuobičajeno za rok zvezdu, kao puki outsajder. Još uvek ne kapiram šta me čeka.

Bubnjar Boris svira sve moguće ritmove za koje smo znali i to izvanredno, rege, pop, rock, hard rock, ska. Pritom peva odlično, baršunast i mek glas. Žali se na reflektor koji tuče pravo u njegove oči. „Kite! Daj malo taj reflektor skloni sa mene“ – Fascinira sa kojom lakoćom svira i sve vreme peva. Na to se nadovezuje fantastična bas gitara i prateći vokali Miše Hrnjka koji odlično zvuče. Bendu praktično ne trebaju hamond orgulje ili klavijature da drže akordski prag. To rade vokali. Mišo basista je crn i  jak, visok kao i Johny koji stoji pored njega. Obojica u crnim košuljama (ako se dobro sećam). Mišo i bubnjar imaju štucovane bradice i brkove kao srednjevekovni vitezovi sa frizurama princa Valijanta, s tim što je bubnjar imao dugu, kovrdžavu keltik crvenu kosu. Svi jednostavno obučeni. Definitivno nisu pank. Ali nisu ni stari Yu rock. Oni su nešto i muzički i estetski potpuno novo sa očiglednim ehom šezdesetih o kojima i u pesmi na tom koncertu pevaju: „Vratiće se opet, osam – šezdeset. (1968).“

Ne sećam se predgrupe. Sećam se samo Azre. Ono što sam čuo daleko je prevazilazilo sve što sam čuo na prvom i tad jedinom albumu. Oni su uživo zazvučali puno tvrđe, dinamičnije i bolje nego na vinilu. Svirali su stvari sa prvog albuma, ali i jedno dvadesetak pesama koje će se tek pojavljivati na sledećim albumima Azre. Uglavnom pesme sa političkom tematikom. Muzika me je toliko digla da je to bio onaj momenat u životu kad ništa drugo nije stvarno oko tebe. Stvarna je samo Azra.

Svi dobri rifovi izbijaju iz bas gitare koja tako puni bubnjeve da bi ovo komotno mogao da bude izuzetan drum and bass band. Na sve to se nadovezuje snažna ritam gitara koja nosi zajedno s Johnijevim hipnotišućim stihovima. Te reči duboko ulaze u psihu. Svaka pesma je hit. Sve su dobre. Pojavio se glasnogovornik jedne generacije. Zagreb postaje centar novog talasa. Centar moderne Jugoslavije.

Dugo su svirali i dosta se znojali. Nema tu solaže i mučenja žica na gitari – samo urnebesna energija, brzina i snaga npr. Motorheada. Sviraju zapravo gomilu ritmova i žanrova, ali uvek sa svojim pečatom.

Tek će da krene i novotalasna scena Beograda i Zagreba. Azra je svemu tome prethodila. Ona jeste bila novi talas, ali se razlikovala od svih tih bendova koji su se pojavili.

„Ja sam rođen samo zato da budem Šonjo, da me šutiraju naokolo kao zver, da me svaka kreatura gazi pošto joj se digne i da uzalud proživim svoj vek.“ Otpor prema glasu Johnija je potpuno nestao. Ja pevam non stop te pesme. Uživam u pratećim vokalima koji su urađeni svesno u maniru 60s. Melodije me nose, kao i udarci basa, bubnjeva, gitare. Nešto je u meni puklo. To više nisam ja. Pomerila me je Azra, pa kud to vodi nek me vodi.

Koncert u Pančevu  – Tehnička škola. (Ne sećam se koje godine ali mislim da je bila 1982 zima ili decembar 1981, ali sam siguran da band jako, jako dobro pamti koji je bio datum koncerta).

Johnija sam upoznao u Pančevu na koncertu Azre u Tehničkoj školi. Bila je to ciča zima napolju: sneg, sve zavejano, srmznuto belo – minus deset, možda i minus dvadeset – pravi vetar iz Sibira. Ali ispred Tehničke škole došla je po toj zimi masa ljudi. Unutra je krcato. Stakleni zid visok osam metara sav mokar od vlage. Svi hodnici puni i na balkonu su ljudi. Đeković Branislav vodi program. Azra dolazi u Pančevo kao već potvrđena vrhunska pop rock zvezda Jugoslavije. Ljudi već znaju tekstove, ali većina ljudi još uvek nije gledala Azru uživo.

Ja se ne sećam da je sala ikad bila tako puna kao te večeri. Koncert je izvanredan. Rile iz „Plastične igračke“ mi kaže da –  prvi put  u Pančevu sluša bend koji svira kao britanski bendovi. Masa sve vreme peva i đuska, svi su usijani, napolju jeste hladno, ali unutra je pakleno vruće. Bend svira polugo. Sa odeće se prosto sliva voda.

Uz euforiju završava se  jedan od najboljih rok koncerta ikad održan u Pančevu.

Kod dobrog rokenrola je kao i u nekim drugim prilikama – nikad dosta, ali jednom i to mora da se svrši. Zadovoljni, momci silaze sa bine, a Štulić je u društvu mog prijatelja iz detinjstva – novinara Aleksandra Žikića koji se sprema za intervju s Johnijem. Svi zajedno idemo kao jednoj učionici koja se nalazi u hodniku pored sale. Ulazimo u hodnik. Pre nego što je ušao u sobu gde su mu bile stvari da se presvuče, ja Johnija pitam za autogram. Johny je sav oznojan u crnoj mokroj majici i sa osmehom kaže: „Pričekaj“. Čini mi se da sam na nebu, pored mene je i Miša Hrnjak.

Ulazi unutra i vraća se u trenu bled kao krpa. „Pokradeni smo, dokumenta, novčanici, bunde, sve…“.  U tom metežu sam ipak prišao sa parčetom papira i Johny mi se potpisao, Mišo se isto potpisao. Borisa nisam uspeo da sretnem. Čuvam taj potpis još uvek. Nastala je panika, metež. „Ako neko, slučajno pronađe novčanik i dokumenta, neka donese \DJ Đeki“ nedeljama su ponavljali na razglasu diskoteke, ali uzalud. Sve stvari su zauvek pokradene.

Neko je ostavio otvoren prozor. Ta učionica je gledala na zadnji deo dvorišta gde se obično niko nije ni muvao po mraku. Ipak neki lopov se ušunjao kroz prozor i odneo im kožne bunde, džempere, suvu garderobu, pasoše, dokumenta, novac novčanike, torbe sa stvarima. Uff, jebote po čemu će se pamtiti ovaj koncert.

Grupa je dobila od Miška Radmanovića Zmije (koji je kasnije otišao u Njujork da bi vozio limuzinu za Ozzy Ozborna) – neku garderobu, skromnu, tek da se ukrcaju  u voz i odu za Zagreb, usred surove zime, kao da se vraćaju s plaže. Slušam Johnija godinama kasnije – na Studio B, čini mi se. Pitaju ga –  „Da li će i u Pančevu da svira?“, Johny je  izjavio otprilike „Pančevo… da opet sviram.. samo u kupaćim gaćicama.“ Da pomenuo je baš kupaće gaćice i Pančevo.

Koncert grupa Azra u Beogradu  SKC, 1982.

Svirali su tri dana zaredom. Uvek dupke puno u sali SKC – a. Sličan show su priređivali nedelju dana zaredom u Kulušiću. Najbolji i najžilaviji gladijatori u areni jugoslovenkog rokenrola.

Ja sam unapred kupio kartu i čekao svoj dan. U međuvremenu Jugoton je objavio singl „E pa što“. Objavljen je i prvi studijski album, drugi studijski album, treći i to Live Azra u Kulušiću, četvrti studijski sve u istoj postavi još od 1979. Azra je već zvučala potpuno zrelo. Pred sam koncert Štulic je preko medija najavio potpisivanje vinila u Cetinskoj ulici blizu Šumatovca i Radio Beograda.  Potpisao mi je sve albume Azre  i preporučio mi je da kupim plastične zaštitne omote za ploče da se ne izgrebu potpisi.

SKC prepun i tako tri dana. Sve karte rasprodate. Azra trijumfuje. Još uvek to su Mišo, Boris i Johny. Zvuk je fenomenalan. Atmosfera je fenomenalna. Mediji pokrivaju savršeno sve šta se dešava, a naročito Džuboks. Azra je i na naslovnoj strani novina. Ubrzo Mišo Hrnjak odlazi iz benda. Nisam bio ni svestan da Jugoslavija, Yu rock ulaze u završnu fazu pred likvidaciju. Stiže i taj prokleti rat.

Johny se vraća u Pančevo, 1991. godina. 

Negde pred sam početak rata Johny stiže u Beograd prepun nade da ima smisla ostati. I neko vreme on živi u Begradu gde dolazi u kontakt s glumcem Nebojšom Glogovcem koga smo u Pančevu gde je tad živeo zvali Lobanja. Glogovac ga poziva da dođe u Pančevo na žurku. Glogovac se družio sa mojim bubnjarem Novakov Dušanom i zamislio je da Johnija sačekamo kod mog kuma Olivera Mesaroša. Bili su prisutni moja supruga Vesna, Oliverova supruga Buba, Johny, Glogovac i ja. Lobanja i Johny uglavnom ćute. Lobanja se i ne pomera, samo se smeška.

Johny je promenio image, Sad nosi hipi šarenu košulju, bradu, dugu kosu zavezanu u rep, sasvim drugačiji nego u Domu omladine na prvoj svirci. Azra praktično više nije ni postojala, Johny se muvao po Beogradu pokušavajući da sagleda koliko je još Jugoslavije preostalo ili koliko je još vremena preostalo za akciju koja je značila Yu rock. On je još uvek bio pun energije. Skakao je satima na žurci uz ritmove Partibrejkersa i kukao kako nema šta da duva. Oliver je nabavio neku konoplju divlju, miriše kao prava, ali ne radi. Johny je to uvijao i pušio kao da je bog-zna-šta. Bio je razdragan i iskren prema svima, Oliverovu Bubu je pitao – „Da li tvoj muž ima išta protiv ako nas dvoje imamo seks?” Nije dobio nikakav odgovor.

Moja Vesna je imala trideset godina. Johny je gledao u nju i pitao je –  „Jel ti to imaš 15 godina?“. I tako, napastvovao nam je žene, sa nama nije komunicirao sem ako ne brojimo formalnosti. Sem seksa, vutre i skakanja pored gramofona ništa drugo ga nije ni intresovalo. Mi smo sedeli i pričali i pričali, a on je nervozno šetao oko nas dancing-with-myself. Šta da ga pitam, dovoljno je što je tu, što se smeje sa nama i raduje. Posle ponoći je otišao na Radio Pančevo i dao intevju, koji je prekidao vise puta sa rečenicom – „Ohhh..  Što me boli glava!“

Zadnji put sam ga video u Sremskoj Kamenici na Institutu za srčane bolesti. Moj ćale  Radovan je postao težak bolesnik kome su u toj bolnici zamenili čak tri baypassa. Pre toga je imao nekoliko puta infarkt. Uzrok je bio duvan i alkohol. Operacija je sva sreća bila uspešna i život mu je produžen baš onoliko koliko su mu i rekli. Oko deset godina.

Reći nekome ko ima pedeset godna da će još samo kratko živeti bilo je suviše surovo. Samo hodnici i bolesnici oko nas. Ja sam došao kolima po tatu. Glavno je da je živ. U hodniku srećem Johnija i Juricu Pađena. I oni su došli nekome u posetu. Javljam mu se, ali nema više osmeha. Ni kod mene, ni kod njega. On zauvek odlazi, meni otac umire, Jugoslavija nestaje, a Azra ostaje da svetli u meni kao jedina  istinska, prava ovozemaljska  nebesa koje sam doživeo za života.

Ali, priča o Azri se tu kod mene nije zaustavila. Već 1985. napravio sam bend Nova Amerika gde je svirao danas Dr Dušan Novakov profesor i  jazz virtouz na bubnjevima – najbolji jazz bubnjar Austrije. On basista i ja smo radili pod uticajem Azre. I to nije sve u mom životu. Kako su mene pokrenuli Bitlsi i Azra odlučio sam da objavim prvi feljton istorijski o nekoj lokalnoj rok sceni 1994 dok je tutnjao rat, verovatno mi je taj rat i dao ubrzanje da to radim. U pitanju je  Pančevo gde sam posebno opisao značaj Azre. Knjiga je objavljena kasnije. Kad sam se preselio u Novi Sad opet sam ubacio i Azru i njen uticaj na novosadsku scenu koju sam opisao kroz urbanu istoriju grada i objavio kao knjigu “Devojčice i dečaci s Dunava”.

Vladimir Nedeljković

(autorski tekst koji je objavljen u novoj knjizi Borisa Lejnera “Azrini svjedoci”)

Foto: Naslovna (Tehnička škola u Pančevu gde je održan prvi koncert Azre, izvor FB Vladimir Nedeljković), Foto 1: Autogrami Džonija i Miša, izvor Vladimir Nedeljković.