Srušiću vam kuću

(Istorija popularne kulture Kragujevca 1991 – 2001. deo 5.)

“Zvaće te moj komšija Čombe, ima neke spotove, pa te zamolio da vidiš i pustiš im.” – reče mi kolega iz režije K9, Proka.

“Nema problema, nek donese. Uzgred, kako se zovu?” – upitah ga.

“Propaganda!” – nasmeja se uz odgovor on.

“Ako su im spotovi dobri k’o ime, ide sigurno reci mu.” – kazah i ja smejući se. Bilo je to vreme televizije, čak i da su mogli da urade nekakav video, rok muzičari su morali da ga pokažu ljudima. A to je bio moj posao…

Simpatični oniži, puniji lik sa naočarima, koga su zvali Čombe osim mene (zvao se kao moj sin Nikola), doneo je spotove na televiziju i gledali smo ih zajedno. Snimali su nekim svadbarskim VHS-om, ali dobro su to radili, kao i montažu. Muzika je bila solidna, ali su im tekstovi bili ubitačni. Kao i radnja spotova, kao da je Felini došao na Pivaru, izlazili su iz kontejnera, šetali gradom, snimali klince po ulici kao prateće vokale, imali su čak i neke devojke koje su delovale alternativno, uostalom kao i oni.

“Ko vam ovo radio?” – upitah Čombeta.

“Bobanski!” – reče mi.

“A, ko je smislio radnju?” – nastavih.

“Pa, mi.” – pogleda me zbunjeno.

“O.K. Gostujete sutra popodne. Pričamo o bendu i vrtimo spotove.” – rekoh mu.

“E, doći će Aca i Zdravko, ja ne idem na medije.” – odgovori mi.

“Znači imate i protokol. Bravo. Onda im kaži da dođu sutra.” – nasmejah se i pozdravih ga.

Stari studio Kanala 9, na brdu, u potkrovlju velike porodične kuće koja je bila idealna za TV link do predajnika zbog visine. Kako sam krenuo sa najavom, dva tipa, jedan uskog bledog lika, crne kose i sa minđušom u levom uhu kao stvoren za ulogu musketara i drugi, sličan ali svetlokos, počeše kao po komandi da se klibere i mašu u ekran, kao u emisijama sarajevskih Nadrealista. Iskulirah, predstavih ih i najavih spot, dok oni nisu stajali sa svojom zajebancijom.

“Jeli, mene ste našli da ovde podjebavate! Što niste otišli kod Folkmena? Za čije babe zdravlje vas ovde reklamiram? Ovo je privatna televizija, idite na RTS!” – namrgodih se i probrundah dok se vrteo spot.

“Dobro, dobro, izvini, nismo mislili ništa loše…” – uozbiljiše se oni.

Moja prednost je bila u scenskom talentu za promenu ponašanja, jer sam umeo, bez obzira na izgled glam rokera iz sedamdesetih, kako me je jednom opisao uvaženi kolega Bane Lokner uz prirodnu sklonost ka humoru koju sam koristio za privlačenje pažnje, da se ukrutim kao šef Zastavinog pogona pred kontrolu uz pomoć tamnog glasa zastavnika iz neke Ex-YU periferije. To je bio jedini način da voditelja lokalne rok emisije, ozbiljno shvati muzička avangarda. Poštovanje je došlo kasnije… 

 

Kragujevačka rok grupa Propaganda 117, nastala je 1994. godine od strane Aleksandra Sretenovića (danas jednog od najboljih tekstopisaca srednje generacije u državi), koji je kao gitarista i pevač, zajedno sa drugovima – Zdravkom Obradovićem (bas gitara) i Nikolom Markovićem (bubanj, prateći vokal) želeo da napravi neku vrstu drugačijeg zvuka, od „postsmakovskog“ perioda, u kombinaciji „umetničke avangarde“ i „post – novog talasa“. Propaganda je imala samo istu, skraćenu verziju u imenu, da bi, saznavši da u Beogradu postoji istoimeni sastav, pridodali i numeričku oznaku – „117“ koja je ostala do danas.

Foto 01: Propaganda 117. na samom početku karijere kada uporedo sa muzikom rade i sopstvene vizuelne instalacije.

O svojim muzičkim počecima, Aca slikovito priča:

“Prvi put smo se okupili ’94. godine. Ja sam bio u vojsci te godine i planirali smo da napravimo bend, pošto je tad bilo važno u tom životnom periodu, kao i većini klinaca danas. Ja sam još u vojsci smislio ime, čak smo imali i nazive sedamnaest pesama, naziv albuma, čak smo uradili i disk što je bilo neverovatno za to vreme – da disk uradi neko iz Kragujevca, isekli smo ono od sladoleda u sredini i napisali, zvao se “Cipelice nisu dovoljno dobre za mog sina Zorana”, ali osim naziva nismo imali ni pesme, ni grupu, ni ništa. I onda, ja, Zdravko i Nikola koji se vratio u Kragujevac smo napravili bend. Zdravko je svirao bas, ja sam svirao gitaru i pevao, Nikoli koji je pre toga pevao rekli smo – ajde nama treba bubnjar i on je pristao, jer je bio luckast i normalan u isto vreme i tako.da smo onda napravili za početak Propagandu. Imali smo u početku skraćenicu KGB, kao “kragujevački bend”, pošto smo vizuelno onako bili proruski orijentisani u duhu ruskog soc-realizma, mada je nama to tada bio neki ruski pop-art, tako smo se tada igrali. Od septembra, ’94. godine kad sam se ja vratio iz vojske smo krenuli sa tim. Bilo je veče “sarajevske scene” u Domu omladine Kragujevac, devedesetih, Slaja je organizovala to i onda su svi pokupili valjane bendove, ostao nam je jedino Plavi orkestar i pošto smo mi bili “nova torta”, rekli su nam “Ajde, ostao je samo Plavi orkestar”, što smo mi jedva dočekali. On nam je bio super za obrađivanje pošto smo mi bili pank – rok ili šta smo već tada bili u to vreme. To se sve tada zvalo urbano, a mi to tako nismo znali, pa ne mogu da kažem ni šta smo mislili o sebi tada u muzičkom smislu. Onda je upao Bobanski sa kompjuterom, pa je to za Kragujevac bilo interesantno, kao neka pank postava sa semplovima. Obrađivali smo onu njihovu pesmu sa refrenom “Puteru, puteru…” gde smo mi pevali – “Kompjuteru, kompjuteru…”… – priseća se on.

Početak rada Propagande 117, do logičnog prelaska na sadašnji autorski koncept koji se vrti oko jedinstvenog Sretenovićevog talenta za tekstove i uvek dobre lokalne muzičke saradnike bez kojih ne bi mogao da se prikaže široj, centralizovanoj javnosti, vezan je za teoretsku kovanicu koju sam prvi put upotrebio opisujući Zvoncekovu Bilježnicu – “Art Pank – Rok”. S tim što je Zvoncek regionalni, šumadijski projekat, a Propaganda 117 je kragujevački muzički brend.

Aca dalje nastavlja priču o prvom nastupu benda:  “I prvi kompliment koji smo dobili, to je bilo od Slaje, a mi nismo nešto išli, slabo smo se kretali po gradu, ja sam tu na igralištu u Pivarskom parku igrao basket sa drugarima iz osnovne škole i kasnije sa Zdravkom i Nikolom, tako da smo prvi kompliment dobili od Slaje koja je pravila tu svirku i posle kad smo čuli o njoj, onda nam je bilo još draže. Da smo znali da je super – žena, možda bi se i uobrazili.”

Foto 02: Slavica Slaja Urošević, dramska umetnica po kojoj danas ista scena Doma omladine Kragujevac nosi ime, na slici kao mlada glumica Dramskog studija (foto: Branislav Cole Kovačević).

Svoj prvi album „Ova basna nikom nije jasna“ objavljuju 1996. godine i sa njega se izdvajaju hit numere koje i danas obeležavaju njihovu prvu, pank – rok fazu: „David“, „Srušiću vam kuću“, „Ona veruje“, „Pokajnica“…

Sretenović se toga priseća: “Prvi album smo snimali, naravno kod Vuje, jer je on za taj zvuk koji je nama trebao bio najbolji, kao što je i danas, u regionu, a i šire. Sedamnaest pesama, bila je fora to naša, čak nismo ni imali dovoljno, nego sam ja iz studija išao kući da odmorim i smislim nešto. Album se zvao “Ova basna nikom nije jasna”, jer i nama nije bilo jasno. Mogu da kažem da je naišao baš na strašne kritike i u pravom i u lažnom smislu te reči. Tako da je bilo po novinama, neki “Rok ekspres”, pa “TV revija”, mi smo čitali kao da smo neka grupa posle Van Goga, neke nebuloze, što je i nama tada bilo čudno u smislu kako je neko mogao to tako da poveže, pa do toga da su pljuvali po nekim tekstovima, kao šta je to – nadrealizam. Ja sam tad bio zadojen nadrealizmom, mislim – majčino mleko pa mleko nadrealizma, tako da sam se ja jedno popodne baš ljutio. Mada, to i jeste bio čisti nadrealizam, bar što se tiče tekstova, ali i muzike, mi to nismo tad znali da sviramo, mi smo to na prvu, kako nam je išlo i “Vozi Mile, ovom pivarskom prugom…” – evocira uspomene on.

Foto 03: Propaganda 117. u staroj postavi na snimanju jednog od “nadrealističkih” videa u sopstvenoj produkciji.

“Prespavaću ratove što mirišu na hamburger,

opkoliću tebe grebenu.

Bar priznajem prodao bih i rođenu majku svoju

tek rođenu za rođeni blud.

Care,care, govedare, koliko je sati kod vas?

Zdravo gosti, ja sam istina.

Pao bih kraj vaših nogu, al’ se plašim da ne mogu,

od nečeg me bole kolena.

Ja sam lud i Robin Hud,

srušiću vam kuću.

Ja sam ludi Robin Hud,

srušiću vam kuću!

Vidi, ja vam gadan sada, a standardan već sutradan,

u vreme ko lija dolijam.

Da ti stvorim atmosferu – poneo sam luk i strelu,

ruka gubi – glava dobija!”

(Tekst pesme “Srušiću vam kuću”, Propaganda 117)

 

Dramski studio Doma omladine, početak druge polovine devedesetih…

Sa Slajom, Slavicom Urošević, kultnom voditeljkom dramske sekcije i dobrim duhom Doma, koja ga je programski i vodila u to vreme uz blagoslov upravnika Pineta koji je pak znao da rasporedi ljude po sposobnostima i “referatima” kako je govorio, sede tri mlada muzičara…

“Super, ‘oćete i izložbu da pravite!” – obradova se Slaja na njihov predlog i dodade – “Lepo svirate, baš ste svestrani… Nego, kakva je to izložba?” – upita ih.

“Pop art!!!” – uzviknuše u isti glas članovi Propagande 117, a onda jedan od njih, Aca dodade uz osmeh – “Ali, na naš način!”

“Pa, šta izlažete?” – upita ih Slaja.

“Mislili smo da kad bude otvaranje, krenemo sa Pivare i šta usput pokupimo na ulici, po kontejnerim, ćoškovima, donesemo i okačimo!” – odgovori on i počeše da se smeju.

“E, nemojte, ipak je to malo preterano.” – nasmeja se i Slaja.

“Dobro, onda ćemo svi da napravimo neke skulpture” – odgovori on…

Na plakatu ispred Doma omladine, koji  je najavljivao izložbu te večeri, pisalo je “Više volim rusko govno, nego američki pop-art”. Unutra su stajali ispred svojih radova, Aca, Zdravko i Čombe sa par svojih drugara i zadovoljno se smeškali, uživajući u svojim skulpturama.

“Dobra ti je ona parafraza iz Kustinog “Oca” na plakatu.” – reče Čombe Aci.

“Pa, neću da parafraziram valjda onu pederčinu Vorhola.” – odgovori i počeše da se smeju svi.

“E, pazi čileta što ulazi, evo nam ga prvi posetilac!” – pokaza Zdravko na penzionera, koji je privučen naslovom na plakatu ušao u galeriju Doma. Potom je obišao krug, pogledao izložbu, prekrstio se i izašao napolje.

“Sigurno se prekrstio prvi put u životu!” – viknu Aca, dok su se svi zajedno smejali…

 

Pored muzike, koju su mnogi nazvali autentičnim „kragujevačkim avangardnim zvukom“, Propaganda 117 se bavila kao kreativna grupa i drugim umetničkim formama (izložbe, video, performansi, kreativni advertajzing…) čime se razlikovala od drugih muzičkih grupa, koje su isključivo bile okrenute muzici kao izrazu.

Foto 04: Prvi kragujevački i šire van Beograda, art – rok bend Propaganda 117. osvaja decentralistički prvo lokalne medije (Fotografija sa nastupa benda ’90. – tih iz tadašnjeg/i današnjeg jedinog lokalnog nedeljnika „(Nezavisne)Svetlosti“.

Na drugom ŠRAF-u (Šumadijskom Rok Alternativnom Festivalu) 1995. godine, održanom pred nekoliko hiljada ljudi u hali „Jezero“ u Kragujevcu, grupa Propaganda 117, zajedno sa bendom The Gimnastics iz Rume, deli prvo mesto za najbolji novi alternativni sastav Srbije u izboru žirija rok novinara iz cele Srbije.

U narednom periodu, osim personalne promene, kada na mesto basiste dolazi Dalibor Luković, Propaganda 117 uglavnom nastupa po klupskim svirkama i koncertima i dalje u istom muzičkom stilu, da bi lider benda, Aca Sretenović, 1999. godine odlučio da se okrene drugačijim stilovima (pop muzika, šansona, etno…), okupljajući novu postavu – Darka Milenkovića (gitara), Ratka Petrovića (bas gitara), Aleksandra Lazovića (klavijature, prateći vokal) i Dejana Ilića (bubnjevi).

Foto 05: Nove kombinacije Propagande 117. su vodile do novog zvuka: (sa leva na desno gore) Aleksandar Lazović klavijature, Darko Milenković gitara, Aleksandar Sretenović vokal/gitara, (dole) Dejan Ilić bubnjevi, Ratko Petrović bas.

Ovaj sastav Propagande (uz jednu personalnu promenu, kada 2009. godine za klavijature dolazi Dušan Božinovski) do danas postavlja okvir za sadašnji zvuk grupe. Novi sastav 2000. godine objavljuje album „Nema ‘leba bez motike, ni vizije bez bunike“ sa hitovima poput „Život piše romane“ i „Putuj Simbade“, gde se vidi i uticaj, koji su na Acu Sretenovića imali kantautori poput Branimira Džonija Štulića i Đorđa Balaševića.

Foto 06: Svi članovi Propagande 117 „na jednom mestu“ (Dizajn Aleksandra Sretenovića).

Sledeće godine, na kompilaciji “Know Your Rights” (izdavač NVO MillenniuM Kragujevac, 2001.), u duhu projekta (promocija ljudskih prava) objavljuju dve hit pesme – “Emina” i “Gospodine, ja bih još”. Mada Propaganda 117 nikako nije klasičan “festivalski bend”, u nameri da se približe široj publici, u tom periodu uzimaju učešće, ali i dobijaju nagrade na nekoliko naših festivala zabavne muzike: Beovizija 2003. godine (nagrada za najbolji tekst) i 2004. godine (nastup u revijalnom delu festivala), Budvanski festival 2004. godine. Za beogradski „Music Star production“, 2004. godine objavljuju treći studijski album „Tange frange“ (hitovi „Džezva“, „Teška tuga“, „Život piči“…) na kome imaju i numeru „U Sava Centru“, gde se osvrću na svoje festivalske nastupe, sa kojima nastavljaju i dalje: Beovizija 2006. godine, Vrnjačka Banja 2007.  (nagrada za najbolji tekst) i 2008. godine, Stari Grad 2007. (osvojeno treće mesto) i 2008. godine…

Zašto Aca Sretenović, koji je kao tekstopisac radio i na nacionalnom nivou (Zdravko Čolić, „Ničeg nije bilo između nas“, 2018.) nije otišao u drugu sredinu gde bi postigao veći uspeh svojim darom? O tome sam govori:

„Kad razmišljam o Kragujevcu kao nekoj urbanoj sredini, ne pada mi prvo napamet urbano. A i meni niko nije ponudio dovoljno para da bih ja promenio sredinu. To je recimo, kad se popneš ovde, pa vidiš ovaj dimnjak na Pivari od Zastave nije isto kao kad se popneš na najveću zgradu u Londonu, tamo vidiš drugu najveću zgradu u Londonu, pa dalje horizont, a kad se popneš na najvišu zgradu u Kragujevcu ili kao ovde na brdu, ti ne znaš da li je to dimnjak, da li gori štala ili krava puši.

Kragujevac je kao četvrti najveći grad u Srbiji, ja to ne vidim tako, vidim ga kao jedan od malih gradova u svetu. Eto, takvu ja viziju imam o Kragujevcu. I o jednom mestu gde je možda sada idealno živeti, bar sa moje tačke gledišta. Mada ima neki koji pričaju da je bilo bolje za vreme Miloševića. Ali ja mislim da je samo Miloševiću bilo dobro u vreme Miloševića…“ – zaključuje.

Foto 07: Kadar iz spota za pesmu „O(z)na to zna“ Propagande 117, namenski rađenu za projekat o Paket aranžmanu: Nikola Marković (levo, briše nos u crvenoj partijskoj zastavi) i Vidan Papić (desno, kao „beli“ Rus, za šankom).

Uz ČBS, Propaganda mi je bila omiljeni bend za obrade, uz Zvonceka, jer niko kao pankeri u duši ne može da to uradi bolje, smatrao sam a i istorija je to potvrdila sa Ramonsima.

„E, znaš šta smo obradili od Idola, za onaj tvoj projekat o Paket aranžmanu?“ – reče mi Čombe telefonom.

„Šta god da ste, sigurno je dobro.“ – nasmejah se.

„Ona to zna“ – ali je Aca preradio u „Ozna to zna“ – odgovori on i reče „Snimamo spot kod mene u kafani“.

Daba snimatelj i ja smo došli u zakazano vreme u Čombetovu kafanu, koju je kao preduzetnik držao u podrumu Hotela Stari Grad u Karađorđevoj. I zatekli maskenbal. Svi su bili obučeni u uniformama, imali su šapke, šlemove, plastične pištolje, čak su doveli i drugarice da igraju.

„Ovde i ne treba režija, sve ste sami uradili“ – rekoh i nastavih „Puštaj muziku, uključi kameru, idemo, tri, dva, jedan…“

Sa zvučnika krenu tehno ritam sekcija uz pank gitare i Acin glas koji je pevao blasfemično izvrnute poznate Vladine ljubavne stihove:

„Ozna to zna

Ozna zna,

Da ja ludo, ludo,

Ozna to zna,

Ozna zna,

Da ja ludo volim Staljina…“.

„To je samo Propaganda 117 mogla da uradi.“ – pomislih…

 

dr Vladimir Paunović

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2022. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Lokalna podrška teksta: PVC Montaža Kragujevac.

Foto: POP Forum arhiva i arhiva Aleksandra Sretenovića.

 

 

 

 

 

Izbornik