Socijalno preduzetništvo je model poslovanja, koji u poslednjih tridesetak godina dobija sve veću i značajniju ulogu u savremenim evropskim ekonomijama i zajednicama. Ovaj model je poznat i kao socijalna, odnosno solidarna ekonomija, jer su to preduzetnici i preduzeća koja su u prvi plan stavili ljude i planetu, a potom profit. Socijalni preduzetnici posluju s idejom, da kroz zaradu koju ostvare putem prodaje proizvoda ili usluga, ispune jasnu socijalnu misiju. To znači da zarađena sredstva ne služe u osnovi samo uvećanju imovine pojedinaca, već se ulažu u svrhe kao što su: zapošljavanje ljudi koji teže dolaze do posla, socijalne i medicinske usluge, obrazovanje, zaštita životne sredine, kulturne aktivnosti u zajednici, i slično.
Evropska komisija je u svom dokumentu Social Business Initiative (2011.) definisala ključne kriterijume koje neki poslovni akter treba da ispuni, da bi se svrstao u socijalno preduzetništvo, odnosno socijalno preduzeće: odnos prema profitu, društvena uloga, zapošljavanje pripadnika socijalno ugroženih grupa, model vlasništva i upravljanja i nezavisnost.
Socijalna ekonomija može imati značajan pozitivan uticaj na zajednice koje imaju nagomilane probleme kao što su ekonomska kriza, visoka stopa nezaposlenosti i drugo. Poseban uticaj može imati na pripadnike socijalno ugroženih grupa putem njihovog zapošljavanja, poboljšanjem materijalnog položaja, smanjenjem nezaposlenosti i siromaštva, potspešivanjem njihove inkluzije i položaja u zajednici i na druge načine.
Socijalno preduzetništvo se u Srbiji do sada uglavnom zasnivalo na razvijenoj svesti pojedinaca ili grupa osoba, koje su u ovom modelu poslovanja prepoznali način da ostvare i neke ciljeve osim klasično poslovnih. Moglo bi se reći, da se dosadašnji razvoj oslanjao na civilni sektor, dok je nivo prepoznavanja u poslovnom i javnom sektoru bio neodgovarajući.
Uprkos, više puta javno pokrenutim inicijativama, država nije usvojila zakonodavni okvir koji bi regulisao ovaj model poslovanja i njegove specifičnosti. Poslednji (šesti) put je inicijativa pokrenuta od strane zainteresovanih organizacija civilnog društva tokom 2019. godine, gde je grupa organizacija, u saradnji sa Kancelarijom premijerke Vlade Republike Srbije, Ministrarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, NALED-om i uz podršku Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ), izradilo Nacrt zakona o socijalnom preduzetništvu i predalo ga nadležnim institucijama za dalji postupak usvajanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Uprkos najavama da bi usvajanje Nacrta moglo da se dogodi do kraja te godine, ništa se nije dogodilo niti je neka relevantna informacija o tome objavljena.
Lokalne samouprave u Srbiji su se pokazale veoma inertno prema ovom modelu poslovanja, iako najvažnija dobit se upravo dešava u lokalnim zajednicama. Ni jedna do sada, nije usvojila određene odluke kojima bi u okviru svojih nadležnosti i mogućnosti, kreirala stimulativni ambijent za razvoj socijalnog preduzetništva za svoje stanovništvo.
Tokom 2020. godine nije bilo značajnijih pomaka u ovoj oblasti, a aktuelna kriza povodom izbijanja pandemije COVID-19 je pokazala da su potrebna inovativna rešenja radi prevazilaženja krize i ublažavanja njenih posledica, pre svega u oblasti ekonomije i zapošljavanja, posebno pripadnika socijalno ugroženih grupa. Da li će nova 2021. godina doneti neki pomak, ostaje nam da vidimo i da se nadamo.
dr Nenad Krstić (predsednik Udruženja građana za podršku evropskim integracijama ’’Evrokontakt’’ iz Kruševca)
Foto (Jason Richard/Kenny Luo/www.unsplash.com): Workers.