Ako postoji neki vid privatizacije koji može izazvati reakciju javnosti ili njegog stručnog dela, onda je to svakako privatizacija nečega što je pred nama, bez obzira na političke turbulencije – privatizacija medija u državnom, odnosno opštinskom vlasništvu. Mada, iskreno rečeno, sama pravila liberalnog tržišta, kao i teorija komunikacije, medije doživljavaju kao proizvođače i distributere informacija, svakako specifične, ali jednostavno proizvođače. Uz ogradu, da su u pitanju firme sa velikim, možda i presudnim uticajem na javno mnjenje i samim tim podložne posebnim pravilima i etici, koja je dobrano različita od one koja se primenjuje na ostale privredne oblasti. Da pokušamo i da odredimo preciznu ciljnu grupu, kada se govori o ovom vidu transformisanja vlasništva.

Kako je važećim Zakonom o javnom informisanju predviđeno postojanje samo jednog “javnog servisa” na nacionalnom nivou, čak i laik može da nasluti da se radi o RTS-u, odnosno Radio Televiziji Srbije, od čijih će tri kanala, jedan, odnosno popularni “prvi”, sigurno ostati u okviru pomenute funkcije, dok će ostale dve frenkvencije, po svoj prilici završiti na tenderu. Očigledno je da se za ove tri tranzicione godine, nije puno odmaklo oko transformisanja najstarijeg srpskog medija, jer su nestabilne političke prilike i parlamentarna blokada doveli do toga da se i glavni izvor finansiranja javnog servisa, iz posebnih poreza, namesto nekadašnje pretplate i takse na električno brojilo, zamrzne do daljeg. Neke off record informacije iz međunarodnih organizacija koje su aktivne na ovim prostorima nisu toliko vesele po ovom pitanju, pogotovu posle odlaska glavne urednice informativnog programa Bojane Lekić, jer je sa njom otišao i kompletan stuff, sa kojim se puno radilo u smislu edukacije, evropske standardizacije i instruiranja, a teško je poverovati da će se toliko dosadašnje finansiranje u vidu grantova, odnosno besplatnih donacija nastaviti. Ovde se neizbežno nameće i pitanje, koje je zapravo i sama suština rada državnih medija, a što će imati presudan uticaj po privatizaciju – uticaj politike na medije.

A šta je sa ostalima, koji su zapravo i glavna ciljna grupa, pod pretpostavkom da smo u startu apstrahovali medije u privatnom vlasništvu, koji samo mogu da se dokapitalizuju?

Na osnovu poslednjeg istraživanja, verovatno najozbiljnije agencije za istraživanje javnog mnjenja u nas koja se bavi medijskim analizama, agencije “Strategic marketing” u Srbiji je zvanično registrovano 204 štampanih medija (bez nekoliko licenciranih izdanja poput ovdašnjeg “Playboy” magazina), broj registrovanih TV stanica je 176 (realna cifra je između 250 i 300), a registrovanih radio stanica ima čak 466 (realno preko 900). Medijsku scenu Srbije dopunjuju i tri novinske agencije – Tanjug, Beta i Fonet.

Šta zaključiti na osnovu ovih podataka, osim – što je mnogo, mnogo je. I privatnih i opštinskih medija. Jer i prosta računica to pokazuje, ako na teritoriji Srbije bez Kosova živi 7,5 miliona stanovnika, onda podelom navedenih cifara dolazimo do podatka da na svakih 5.000 građana ima jedan medij. Ako se setimo da je standard razvijenih zemalja – jedan elektronski medij na 50.000 ili idealno na 100.000 građana, možemo zaključiti da je više od polovine ili čak dve trećine medija prosto rečeno višak. To pokazuju i podaci vezani za Beograd, u čijem etru postoji 37 registrovanih, odnosno oko stotinu ukupnih radio stanica, od kojih samo 15 imaju nedeljni auditorijum veći od 5%, čime se u odnosu na projektovani broj stanovnika dolazi do idealnog broja. Ako znamo na osnovu najnovijih istraživanja da su najslušanije beogradske stanice – B92 sa 14 %, Radio S sa 9%, Radio JAT sa 8,4 % i prvi program Radio Beograda sa 6% slušanosti, šta drugo zaključiti nego da samo tržište već deluje i vrši “lustracionu” ulogu, mnogo bolje nego zakoni koji se iskreno rečeno i ne primenjuju. Na navedenoj radijskoj skali slušanosti, prvi je jedan privatizovani medij, sledi ga radio koji je osnovala partija, pa javno preduzeće i na kraju je klasičan državni, odnosno javni servis.

Podaci na teritoriji Srbije su nešto drugačiji – ubedljivo najslušanija je ANEM-ova mreža radio stanica, koju jako je važno istaći čine najvećim delom lokalne radio stanice u državnom, odnosno opštinskom vlasništvu sa 8,4%, pa Radio Beograd prvi program sa 6,6%, a slede Radio S sa 4,3% i B92 sa 3,6%, uz napomenu da pojedini lokalni mediji i dalje reemituju njihov radio program.

Međutim, kako je opšte poznato da je televizija najuticajniji medij, ne samo zbog “nepodnošljive lakoće konzumiranja”, nego i zbog stanja “na terenu” – 88% građana Srbije redovno prati neki od televizijskih programa, polovina svakodnevno sluša radio, 31% čita novine svaki dan, 5% časopise (mesečne magazine, nedeljnike) i 4,3% koristi internet (svaki dan, dok je ukupan broj korisnika svetske mreže u našoj zemlji oko 15%), upitno je videti i šta se najviše gleda u Srbiji. Najnoviji podaci ne pokazuju velika odstupanja, osim pomaka najmlađe TV stanice na nacionalnom nivou TV B92 (zahvaljujući pre svega “Ligi Šampiona”) – na prvom mestu je i dalje TV Pink sa 21,9% gledanosti, prati ga u stopu prvi program RTS-a sa 19,5% (čiji je Dnevnik ujedno i najgledanija emisija u Srbiji), pa TV BK sa 10% i RTS 3 sa 7,8%, dok su iza njih TV B92 i lokalci, koji su u svojim udarnim informativnim terminima neprikosnoveni u odnosu na nacionalne medije.

Ako dodamo informacije da od ukupnog broja opština u Srbiji – 161, najveći deo njih ima jedan ili oba elektronska medija, često uz štampani (od kojih neki vuku korene još iz 19. veka) i da je aktuelno “Stratedžikovo” istraživanje pokazalo da najveći deo građana Srbije od medija očekuje informaciju i to lokalnu koja ih i najviše zanima, pa tek onda “vesti iz zemlje i sveta”, uticaj lokalnih medija i ne treba previše obrazlagati.

Činjenica da će zapravo privatizacija lokalnih medija u Srbiji i biti ključna stvar procesa medijske transformacije i sređivanja nadasve haotičnog stanja u ovoj oblasti, bila je i povod održavanja istoimene konferencije u Beogradu, od strane IREX (International Research & Exchanges Board) Pro media, američke neprofitne organizacije specijalizovane za programe edukacije, nezavisnih medija, razvoja interneta i civilnog društva u svetu. Do sada, ova organizacija je puno pomogla lokalnim elektronskim medijima u Srbiji, pre svega onim iz ANEM-ove mreže, u edukaciji kadrova, podizanju nivoa tehničke opremljenosti i implementaciji zakonske regulative i usklađivanju sa svetskim standardima.

Kako u svetu postoje specijalizovani fondovi, koji se bave investiranjem u medije, interesantno je bilo čuti kao gosta konferencije, Jareka Goru, finansijskog direktora MDLF (Media Development Loan Fund), američke korporacije prisutne na prostorima Centralne Evrope i Zapadnog Balkana. Ova firma je sarađivala sa “Reporterom” u Republici Srpskoj, “Vijestima” i “Feral Tribunom” u Hrvatskoj, crnogorskim “Onogoštom” i u Srbiji sa “Danas” i Betom, mada je na ovim prostorima ipak najpoznatija po prošlogodišnjoj privatizaciji B92.

Gora je posebno naglasio krucijalni problem transformacije lokalnih medija: “Svi političari imaju apetit za medije. Problemi sa političarima i lokalnim vlastima postoje u svakoj zemlji u kojoj sam bio. Suština je ista, političari žele kontrolu nad medijima i to rade na različite načine. U Srbiji, na primer, kroz vlasništvo.”

Ovo konstatacija, naravno i nije neko otkrovenje, ako se setimo mnogih primera, kada su se tzv. društveni ili državni mediji oteli kontroli ex-ex-režima u slučajevima od “Borbe”, Studija B, Radija B92, pa preko lokalnih primera poput “Svetlosti” i TV Kragujevac. S druge strane, koliki je uticaj lokalnih medija, najbolje govori njihov background. Socijalisti su počeli masovno da ih  osnivaju radi “kvalitetnijeg lokalnog informisanja” u drugoj polovini devedesetih, pa potom istovremeno bezuspešno pokušali da iste “poklope” sa svojom “S mrežom”, kada su, u većini slučajeva 1996. prešli pod “komandu demokratske opozicije”.

Ako se podsetimo podatka da građane najviše zanimaju lokalne teme, a da se, što je takođe pomenuto, puno kasni sa transformacijom RTS-a u javni servis (“A, ka’ će, ne znamo!”) i da u tom praznom “hodu” bitan deo informativne uloge u celoj zemlji upravo obavljaju lokalni mediji u vlasništvu opština, kao i da su same lokalne samouprave isuviše daleko od tzv. sistema direktnog komuniciranja sa građanima imanentnog razvijenim društvima, možda je i zato Zakon o javnom informisanju predvideo u članu 96. da oni postoje u roku od četiri godine, od donošenja zakona. Mada je osnovno evropsko načelo, protkano u duhu pomenutog zakona upravo da ne postoji javni servis u lokalu, zakon je predvideo tzv. “izuzetke zbog specifičnosti”, u našem slučaju vezane za postojanje jedne jako razvijene mreže medija u opštinskom vlasništvu, koji su se razvili poslednje decenije prošlog veka u Srbiji. Po našem zakonu, koji je donet u julu, 2002. godine, to znači da lokalni mediji u državnom vlasništvu, preciznije elektronski mediji u statusu javnih preduzeća, moraju da se do sredine 2006. godine privatizuju, što će, kako sada stvari stoje biti malo teže.

S druge strane, zemlje u tranziciji bije opravdani glas o “većim katolicima od pape”, odnosno “većim evropejcima od Francuza i Nemaca đuture”, jer bez obzira na osnovne standarde, u mnogim zemljama EU postoji mogućnost, koja se itekako primenjuje, da lokalne vlasti zarad specifičnosti i izuzetaka, mogu da učestvuju, što i rade, u vlasništvu medija. Takvi mediji postoje u Sloveniji, Poljskoj, Francuskoj, ali i u Rusiji, Ukrajini, Indoneziji.

Treba nešto dodati i oko vlasništva, jer većina nas kad kaže – opštinski lokalni medij, misli da su to građani sami napravili i da je to vlasništvo grada, odnosno njegovih građana. E pa nije, jer lokalci nemaju ni jedan jedini mikrofon, stolicu, računar ili kameru, sve je to u vlasništvu države, na osnovu republičkih propisa iz 1995. godine, od čijeg se izvršnog organa – republičke vlade mora tražiti saglasnost oko svakog imovinskog pitanja.

Kada govorimo o pitanju opravdanosti javnog servisa u lokalu, koga najviše osporavaju zbog “deobe kolača” upravo privatni mediji u lokalu, onda se moramo osvrnuti i na problem tzv. “vulgarne privatizacije” koji je dobrano registrovan u zemljama u okruženju. Tako je na pomenutoj konferenciji, direktor Radio Subotice, Antan Bijači obrazlažući stav protiv privatizacije lokalnih medija rekao: “Naša stanica je do sada mnogo pažnje poklanjala lokalnim komunalnim problemima. Može se desiti da vulgarna privatizacija dovede do toga da stanice postanu muzičke ili komercijalne, stanice privatnih magnata, koji će imati sasvim drugačije interese nego lokalna samouprava, koja želi da ima komunikaciju sa svojim stanovništvom. Ja sam protivnik privatizacije lokalnih javnih servisa, jer će se ukinuti organizam lokalnog javnog informisanja, kao kada bi smo ukinuli kulturne ustanove. Pa i koliko košta održavanje opštinskih medija, kao jedan stan koji se dodeljuje u mahinacijama. Na kraju krajeva, ko će da preuzme funkciju javnog servisa – niko. Teško da će to uraditi privatnici.”.

Da ovakva mišljenja nisu bez osnova, govore primeri “vulgarne komercijalizacije” u neposrednom okruženju, u Bugarskoj, gde su se informativni programi ubrzo ugasili nakon privatizacije lokalnih opštinskih medija i postali klasični komercijalni programi bazirani na muzici tipa “Od Silvane do Nirvane”, “SMS-novinarstvu” i jeftinim malim oglasima.

Dalji problemi su vezani i za “tajkunizaciju medija”, odnosno privatizovanje putem “prljavog novca”, gde se misli na kapital nemoralnog ili nedokazanog porekla, koji je zapravo uz potencijalne inostrane fondove (koji će pre svega raditi sa ozbiljnim medijima) jedini izvor privatizacionih sredstava u ovom momentu.

Tu je i problem politizacije, koji će dodatno biti “spinovan” aktuelnim političkim promenama. Najnovije “Stratedžikovo” istraživanje je pokazalo da su direktori opštinskih medija u Srbiji u proseku 1,7 godina na toj poziciji, dok je najveći broj manje od godinu dana, što u poređenju sa dužinom postojanja lokalnih medija (radio stanice u proseku postoje oko 25 godina, a televizije oko 7 godina) ukazuje na vrlo izraženu nestabilnost menadžmenta i potvrđuje veoma visoku politizaciju i političke pritiske. Kad se doda i podatak da samo 10% direktora dolazi iz struke menadžerskog profila, podaci su još crnji. Goran Cetinić iz IREX Pro media, objašnjava bliže ovu pojavu: “Ovde vlada pravilo nasleđeno iz socijalizma, da direktor medija mora da bude novinar, a direktor bolnice – lekar. Inače, manji je uticaj političkih pritisaka na uređivačku politiku, nego menadžmenta koji se na TV-u i radiju “meša” oko 40%, dok kod novina, koje su dugotrajnije, postoji uhodana nezavisnost novinarske struke i daleko je manje. Naročito posle poslednjih izbora je došlo do jakih udara na neke lokalne medije, gde su nove koalicije u pojedinim opštinama promenile čitava rukovodstva – i urednike i direktore i doveli ljude iz svojih partija što je jako loše, jer će vratiti sve medije unazad. Po pravilu i prema našim informacijama, ti novi ljudi nisu stručni za vođenje i uređivanje medija.”.

S jedne strane imamo opasnosti od prevelikog političkog uticaja i “tajkunizacije medija”, a sa druge nas čeka “vulgarna komercijalizacija” i o tome bi prevashodno trebalo da se pobrine zakon. Neki pravni okviri u kojima će se kretati ovaj vid privatizacije, odnose se na zakone o privatizaciji, radio-difuziji i javnom informisanju, a osnovni propisi na kojima insistiraju kontrolne međunarodne organizacije Savet Evrope i OEBS se odnose na dva elementa – da država ni posredno ni neposredno ne može biti vlasnik u medijima i da javni servis može postojati samo na nacionalnom nivou. U okviru ovih osnovnih evropskih standarda, moraju se uskladiti i naše specifičnosti, poput pomenute u vezi delimičnog zadržavanja javnog servisa u lokalu. S druge strane, dok su u statusu javnih preduzeća, opštinski mediji ne mogu da se privatizuju na osnovu opštih odredbi zakona o privatizaciji, a kako posebnog zakona o privatizaciji javnih preduzeća nema, zakon o radio-difuziji je predvideo da nadležno ministarstvo donese posebna uputstva i propisao rok za njegovo donošenje, koji je uzgred istekao još u januaru prošle godine. Tu dolaze na red pravne kombinatorike, jer uputstva nema, vreme od četiri godine kao i svako drugo vreme – prolazi, a kad istekne rok, ako bi se pitao zakon, opštinski mediji ne mogu da postoje.

Konsultant B92 oko privatizacije, beogradski advokat Nebojša Samardžić, predviđa sadržaj pomenutog uputstva: “Ono mora da reši pre svega tri problema. Prvo, kako će zaposleni u ovim institucijama sticati akcije bez naknade. Kako je u pitanju aukcijska privatizacija, jer zbog veličine preduzeća ne može tenderska, onda će taj iznos biti kao i u drugim slučajevima koje je propisala Agencija za privatizaciju – oko 30% od ukupne vrednosti. Tu je i poseban medijski uslov, koji je Agencija definisala da pravo učešća na aukciji mogu da imaju samo pravna i fizička lica koja se bave medijskom delatnošću. Ovaj uslov bi trebalo vezati i za nemogućnost promene programske šeme i uređivačke koncepcije, odnosno zadržavanja informativnog programa, od 2 do 5 godina od dana privatizacije, jer je to okosnica i kvalitet programa lokalnih medija. Konačno pitanje se odnosi na to koliko će se kapitala privatizovati.”.

Postoje još stvari o kojima u uputstvu treba voditi računa. To su pre svega odredbe o koncentraciji medijskog vlasništva (borba protiv monopola) i zabrani vlasništva većeg od 49% u medijskim kućama, od strane stranih investitora. Potom, ako štampani medij izlazi u tiražu većem od 30.000 primeraka, a u istom je preduzeću koje je i osnivač elektronskog medija sa nacionalnom pokrivenošću, onda se ta dva preduzeća moraju razdvojiti. Inače, individualiziranje, odnosno podela finansijskog poslovanja i samostalno ekonomisanje svojim prihodima je suštinski ekonomski preduslov procesa privatizacije, jer na osnovu istraživanja, od 100 ispitanih medija, čak 43 imaju više od jednog medija u sastavu kuće uz obavezno zajedničko rukovodstvo (najčešće radio i TV), što u praksi znači uštedu sredstava i “prelivanje” profita od boljeg ka lošijem, što negativno utiče na razvoj medija.

Kako su već navedeni i lokalni štampani mediji, treba napomenuti da su oni u mnogo gorem položaju od elektronskih, jer za potonje postoji obaveza privatizacije i jasno naznačen organ koji treba da donese uputstva. U slučaju kada su štampani mediji izdvojeni u posebna preduzeća čiji su osnivači lokalne samouprave, na osnovu odredbi 14. i 101. Zakona o javnom informisanju, predviđeno je da oni mogu da postoje samo dve godine od dana donošenja zakona, što praktično znači da bi do 2005. godine, Trgovinski sudovi trebalo da pokrenu postupak likvidacije ovih preduzeća. Jednostavno, potrebna je dopuna zakona, kako bi se zaštitili i njihovi interesi.

Kao trenutno najbolji model privatizacije medija, može poslužiti primer RTV B92. Od male, lokalne radio stanice koja se, kako je cinično prokomentarisao jedan od ex-lidera, ex-DOS-a (koji su uzgred budi rečeno uveliko konzumirali usluge ovog medija dok su bili opozicija, baš kao i drugi pre njih) čuje “do krovova obližnjih ambasada” napravio se kvalitetan medij, koji će dugoročno najviše imati šanse da postane prvi medij na ovim prostorima koji zaista radi po svetskim standardima, a i liči na njih. Ovaj medij je u žargonu “završio posao” i što se tiče obavezne privatizacije, zahvaljujući činjenici, koja im je kada su ih (mora se istaći legalno) socijalisti preuzimali otežavala rad – društvenom tipu vlasništva. Kako se proteklih godina, po strategiji Agencije za privatizaciju prvo privatizovalo društveno vlasništvo, RTV B92 je to i učinio, po modelu koji je više nego zadovoljavajući i koji im je doneo status prve medijske kuće u društvenom vlasništvu, koja se uspešno aukcijski prodala. Privatizacija ovog medija je obavljena u junu, 2003. i kupac društvenog kapitala je bio MDLF iz Njujorka. Ideja menadžmenta B92 je bila da se održi isti imidž i uređivačka politika, kao i da se ostvari ravnopravnost honorarnih saradnika u odnosu na zaposlene. Jer činjenica je da su u protekloj deceniji, najveći broj ljudi angažovanih u najvećem broju elektronskih medija u Srbiji, upravo bili honorarni saradnici, koji po Zakonu o privatizaciji nemaju pravo na besplatne akcije i udeo u vlasništvu firme. Dalji ciljevi su se odnosili i na obezbeđenje investicija za dalji razvoj preduzeća, formiranje efikasne menadžment strukture i stvaranje komercijalnog efekta kako bi se opstalo na tržištu.

Nakon privatizacije, B92 je transformisan u akcionarsko društvo sa sledećom vlasničkom strukturom – 48% kapitala ima strani kupac MDLF, oko 40% ima preduzeće B92 Trust, a ostatak je dobilo 47 zaposlenih, s tim što valja napomenuti da je u toku transformacija, kako bi 212 zaposlenih koji nisu bili u stalnom radnom odnosu dobilo svoje akcije na konto preduzeća B92 trust. Ova preduzeće je kontrolna ili “managing” kompanija koja ima zadatak da održi uređivačku koncepciju i efikasno tržišno poslovanje, a stvoreno je na osnovu modela koji je kupac, MDLF već primenio prilikom privatizacije medija u Hrvatskoj i Poljskoj.

Postavlja se i pitanje, zašto nadležno ministarstvo, u ovom slučaju Ministarstvo kulture i medija nije do sada donelo uputstva za privatizaciju opštinskih medija. Kao glavni razlog, Tamara Lukšić Orlandić, pomoćnik ministra za kulturu i medije navodi naknadno pripajanje informativnog dela Ministarstvu za kulturu, jer se do tog momenta i nije znalo ko je nadležan, kao i političku nestabilnost, jer je već najavljivano iz krugova političkih stranaka koje će formirati novu vladu, da će biti revizije privatizacije. Ona objašnjava: “U oblasti radio-difuzije stanje je krajnje haotično i da smo imali sreće da se stvari odvijaju po nekom predviđenom toku, onda bi imali legalno izabrani Savet za radio-difuziju, čiji bi jedan od prvih zadataka po zakonu bio da sačini Strategiju razvoja radio-difuzije u Srbiji, s obzirom da znamo šta smo zatekli u toj oblasti 2000. godine. Po logici bi sledeće bilo raspisivanje konkursa i dodela dozvola za emitovanje i onda bi imali jedno idealno stanje, na koje bi uputstvo o privatizaciji došlo kao “šlag na torti” i stvorio bi se idealan ambijent za privatizaciju medija. Pet meseci po donošenju zakona, mi smo formirali službu koja se bavi medijskom problematikom i koja je krenula u pripremu akta koji će bliže da odredi postupak privatizacije javnih preduzeća. Mi smo u taj rad uključili medijske stručnjake, pravnike, predstavnike drugih ministarstava, Agencije za privatizaciju i svih novinarskih udruženja. Kao sledeći korak, želeli smo da dobijemo povratne informacije od samih predstavnika lokalnih medija, koje smo obišli i razgovarali sa njima. Tako smo radili do oktobra prošle godine, kada je krenula priča o novim izborima i kada je postalo politički necelishodno da donesemo uputstva, koja bi stvorila obaveze novom ministru, koji ga može poništiti. To je bio glavni razlog.”.

Predstavnica ministarstva opisuje i razna iskustva “sa terena” oko ključnih pitanja, poput raspodele akcija zaposlenima i procenta kapitala medija koji bi se privatizovao. I dok je jedan deo opštinskih medija jako zadovoljan kako sada stvari funkcionišu, uz konstataciju da nije toliko urgentno da se nešto menja, drugi su u jako lošoj situaciji, jer opštine, znajući da više neće moći da budu vlasnici, više ništa i ne ulažu, plate su male, oprema u lošem stanju i ovakvima je hitno da nađu kupca ili partnera.

Šta će biti kasnije, čak i bez nekih iznenadnih promena koje se mogu očekivati od novih vlasti, a kojih zasigurno neće biti, jer će se morati raditi po pravilima propisanim od strane međunordnih organizacija, pre svega jer su ona standardizovana? Pre svega, sve će biti prolongirano iz više razloga – pomenutih političkih promena, produženja četvorogodišnjeg roka zbog opšteg kašnjenja oko donošenja uputstva i opšteg, hroničnog zaostatka u tranzicionim procesima. Kako su evropski stručnjaci već dali pozitivno mišljenje oko prolongiranja postojanja opštinskog javnog servisa, za očekivati je da će se dozvoliti i da lokalna samouprava u još jednom periodu od privatizacije zadrži udeo vlasništva u akcijama, što bi i dalje upućivalo na obavezu budžetskog finansiranja, pre svega informativnog programa.

Međutim, zaboravlja se i na još jednu stvar oko privatizacije medija, na drugi deo čuvene konstatacije “prava i obaveze”, jer kako banke nisu preterano zainteresovane da kreditiraju lokalne medije, od kojih je većina isuviše mala i finansijski nezanimljiva, tu su samo domaći kupci, “tajkuni”, čak i crkva, kako stoji u jednom primeru iz istraživanja, a i ako se ima sreće, pa se nađe strani investitor, moraju se poštovati pre svega obaveze i raditi prema tržišnim principima, jer stranci ne investiraju iz ljubavi, nego zbog sticanja profita.

Primer iz susedne Makedonije to najbolje pokazuje. Ovih dana, MDLF je javno saopštio da će organizovati javnu prodaju TV i radio predajnika i opreme skopske TV A1, kako bi prisilno naplatila kredit od 1.400.000 $, koji je 1997. dala toj televiziji, a do danas nije dobila ni jednu ratu otplate. Američki sud je još 1999. doneo presudu kojom se vlasniku stanice nalaže da vrati i kredit i kamatu, ali skopski sud nije obezbedio izvršenje, jer je “nestašni” vlasnik osporavao presudu uz obrazloženje da Makedonija i SAD nemaju sporazum o reciprocitetu sudskih presuda. Kada je makedonski ministar pravde pre mesec dana izjavio da ne postoji pravna prepreka za izvršenje odluke američkog suda, televizija “na dobošu” se setila da se radi o “političkom pritisku na televiziju i novinare koji rade u njoj”?! I posle očekujemo da neko ulaže u region…

Šta možemo zaključiti na kraju? Pre svega da standardi liberalnog kapitalizma, koji i preovlađuje u razvijenim zemljama sveta, na medije, kao i na sve druge stvari u društvu, gleda samo kroz prizmu potencijalnog profita. Dobri su onoliko koliko donose para od oglašivača i tu je kraj priče. Da li su gledanost koja i privlači potencijalne oglašivače, postigli zahvaljujući dobrom informativnom programu, “komercijali” ili zarad nekoliko autorskih emisija koje vode “TV stars” nije bitno. Bitno je da to ljudi gledaju i da se ta gledanost može prodati. Druga stvar se odnosi na razbijanje stereotipije o “nezavisnosti medija”. To je otprilike kao i priča o Deda Mrazu – svi ga pominju, veruju u njega, a zapravo niko ga stvarno nije video. Jednostavno, nečiji interes uvek postoji, države, odnosno političke grupacije koja vrši vlast, interes političkih stavova vlasnika – pojedinca, donatora koji grant uslovljavaju određenim tipom programa ili grupe ljudi na koju se medij vodi, na osnovu akcija. Mediji mogu biti profesionalni, što znači da poštuju etiku i pravila profesije poput saslušavanja najmanje dve strane, višestruke provere informacija i zabrane “govora mržnje”, ali ne mogu biti, nisu totalno nezavisni.

A dok se političari i eksperti ne dogovore oko pravila, tu su i dalje “majke opštine” koje će finansirati grupne portrete novih političkih garnitura, “na radost” građana koji “samo to čekaju”.

POP Forum tim

(tekst je objavljen februara, 2004. u kragujevačkom nedeljniku “Crta”)

Foto: Naslovna (Photo by Frank Okay on Unsplash).