(Ogled o politici i satiri SFRJ – 2.)
Deo 1: https://popforum.rs/mogucnosti-uozbiljenog-post-najezivanja/
Kako su (i da li i zašto?) ove karikature i uopšte taj ideo-politički galimatijas prepoznatljiv u JEŽ-u funkcionisali u svom vremenu i kontekstu? Kako je tekao suživot navodne + cinične + disidentske + opozicione + možda leve + leve + stvarno leve (možda tu i tamo i marksističke) kritike, uz latentnu ali sasvim prepoznatljivu desnu demagogiju, nevešto prekrivenu temama tradicije, identiteta, kafanske filozofije i narodno-mudrijaških pošalica. Rešavajući ovu zagonetku JEŽ-evi aforističari su u jednom trenutku iskreno zavapili: POTREBNA NAM JE NAVODNO CINIČNA ALTERNATIVA! Mogli bi se samim tim zapitati i kome nije bila potrebna navodno-cinična, dakle prava alternativa samo kad bi uspeli da shvatimo šta se uopšte smatralo alternativom.
Aforizam, JEŽ broj 1544. U skoro svakom broju su pojedini aforizmi, grafički uobličeni od Dušana Petričića, bilo na naslovnoj, bilo na strani/rubrici „13. strana“ ostajali nepotpisani, kao neka vrsta redakcijskog komentara.
Ko je dakle čitao JEŽ i kako je komentarisana njegova kritička ili kritizerska pozicija? Da li je bilo slučajeva cenzure karikature i humorističke štampe, ko ju je i kako provodio? Ako jeste, bilo bi zanimljivo razumeti pristupe i kriterijume, ako nije, može se čak i začuditi tome, pa zar je to sve bilo nevažno? Ismevanje ideoloških principa i načela, karikiranje vladajućih političkih narativa, a uz to ukazivanje na siromaštvo, na sistemsko razočarenje i nepoverenje sveta poniženih i uvređenih, na rastuće socijalne razlike… neke od karikatura kao da opisuju i sažimaju aktuelni ili predstojeći praktičan i teorijski slom socijalizma i u po samo jednoj slici ili rečenici.(1)
Karikatura Mladena Bašića, JEŽ broj 1569.
U svakom slučaju, JEŽ-ev opus je, kao i dobar deo kulturne i subkulturne produkcije tog vremena, bio deo borbe za interpretaciju društvenih problema, ekonomskih i političkih tokova i perspektiva, gde je ključno teorijsko i praktično, sistemsko i vansistemsko (ili opoziciono) pitanje: Šta je od tih tokova i perspektiva socijalističko (i samoupravno) a šta nije? A sledi i pitanje-kalauz koje spaja sistemsku i vansistemsku sferu upitnosti: šta je uspešno a šta nije i po kojim kriterijumima, socijalističkim ili kapitalističkim? Nadalje prirodno slede pitanja tipa šta nije socijalističko a neko ima razlog da ga prikazuje kao da jeste ili veruje ili tvrdi da jeste, a šta jeste socijalističko (samim tim i šta jeste antisocijalističko) pa se možda upravo zbog toga mora dovesti u pitanje, ili potisnuti ili ignorisati ili unapred (ili ’unazad’, naknadnom pameću) ismejati.
Karikature Miodraga Stojanovića (levo, JEŽ broj 1543) i Jozefa Brožeka (desno, preneta iz češkog „Magazin Dikobrazu“ u JEŽ-u broj 1569). Zanimljiva ilustracija trbuhozborstva subupravljačke formacije srednje klase koja shvata da se njeni i materijalni interesi radničke klase (za koje se možda čak i iskreno zalaže) – ne poklapaju…
Kome su najviše potrebni ovi složeni pregovori, ova pogađanja sa stvarnošću ideologije i politike? Po svemu sudeći, upravo onoj tih godina stasavajućoj srednjoj klasi, a čija pozicija je relativno slabo vidljiva u do sada (nama) dostupnim karikaturama. Ta klasa (ili ti društveni slojevi) tada razvijaju hegemoniju, diskurzivno i logistički zauzimaju mesta interpretacije i samim tim raspolaganja i upravljanja napetostima uslovljenim sistemski izazvanom i vođenom (odozgo i odozdo), potiskivanom i guranom na čistinu, izvikivanom ili cenzurisanom – klasnom borbom. A u takvoj borbi nije zgoreg biti što slabije uočljiv.
Kao klasa koja istorijski služi kapitalističkim načinom proizvodnje diktiranoj, dakle nepravedno koncipiranoj i postizanoj društvenoj ravnoteži, ne dozvoljavajući svojim uobičajenim političkim pozicijama i pozicioniranjima – to jest kao klasa po sebi i klasa za sebe –tlačiteljskoj klasi da padne a tlačenoj da ustane, srednja klasa neretko strateški teži da sakrije tu prilično kompromitovanu funkciju i ulogu, reagujući burno i na samo opažanje njenog prisustva i uticaja (2). Sudeći po opaženom, moguće dominantnom diskursu u JEŽ-u (radi se o uzorku od tridesetak brojeva iz 1969. i 1970. godine), srednja klasa je, ako ničim drugo, makar samoupravljala upravo znanjem i neznanjem o svojim potrebama i ambicijama u društvu, dakle znanjem i neznanjem o osnovama svoje moći, društvenim funkcijama, kulturnim (i „kulturtregerskim“) aspiracijama, ekonomskim kapacitetima i apetitima. Na neki način je time lukrativno stajala i na strani vlasti i na strani kritike vlasti, moderirajući teške i neželjene a donekle i nemoguće pregovore između vladajuće ideologije (samoupravnog socijalizma) i ideologije vladajućih (socijal-liberalizma); ili pak modelirajući lažnu debatu, praksu koje se posle velike blamaže režima 1968. godine poduhvatio ideološki aparat da bi veštački popunio i time neutralisao potrebu za pravom društvenom debatom (3). Naravno, ta srednja klasa to jest ti srednji društveni slojevi, nisu bili homogeni, ni ideološki ni politički, što je donekle doprinosilo teškoj vidljivosti i shvatljivosti njihovih strategija i taktika u klasnim borbama, savezima, manevrima, privremenim i stalnim, u separatnim ili konsenzualnim primirjima i istim takvim kršenjima primirja.
Karikatura Radeta Ivanovića u JEŽ-u broj 1543. Birokrata sa karakterističnim crnim štitnicima na rukavima može biti prisutan kao tipski srednjeklasni akter na karikaturama ali takva uobičajena simbolika retko prevazilazi zvaničnu, sistemsku, teorijski i praktično praznu kritiku birokratije. Birokratija jeste prikrivala rastuću moć iza simbola pro-radničko-seljačke politike, to jest iza simbola klasa koje su na svojim leđima iznele modernizatorski teret socijalističkog projekta, ali takvo prikrivanje se može jasno zapažati i u JEŽ-evom pristupu ovoj temi.
NASTAVAK https://popforum.rs/komunista-to-je-jos-samo-dobar-vic/
Nebojša Milikić
Ilustracije: Karikature lista “JEŽ” (Izbor: Nebojša Milikić).
Napomene:
(1) Treba konsultovati probrane teorijske analize i diskusije istorije raspada i razaranja socijalističke Jugoslavije, predstavljene na kursu Rastka Močnika i Radeta Pantića „Posle Jugoslavije – natrag na periferiju“. U nekim raspravama sa čuđenjem se moglo (i moralo) zaključiti kako su teoriji bile potrebne decenije da dođu do zaključaka koje su karikature ili aforizmi iznosili u real-time-u. Na primer, jedna od teza Pantića je bio da su reforme šezdesetih prerano primenjene na, za svetsko tržište još nespremnu, jugoslovensku privredu. Uporediti taj zaključak sa ovom parolomu JEŽ-u: „DAJEM PREKOSUTRA ZA DVA SUTRA“, koja između ostalog podseća i na detalj iz jednog Titovog govora početkom šezdesetih: „Došlo je vreme da generacije koje su iznele oslobođenje i obnovu zemlje uživaju u plodovima svog uspeha“ (citiranje je po sećanju, a nije nevažno pomenuti da je to i vreme smene generacija u rukovodećim strukturama sistema, kada vlast preuzimaju kadrovi koji će igrati ključnu ulogu u raspadu i razaranju zemlje). Ili uporediti isti zaključak sa apelom na jednoj od naslovnih strana JEŽ-a: „DAJTE MI NEKI LAKŠI UMESTO BOLJEG ŽIVOTA“
(2) Na primer na ono iz Kangrginog eseja „Fenomenologija ideološko-političkog nastupanja jugoslavenske srednje klase“, zbog koga je (jedan jedini put) zabranjen Praxis.
(3) Dragomir Olujić Oluja, kao član nekadašnje aktivističke grupe za raskrinkavanje i ometanje lažnih debata vodi zainteresovane na ture po mestima takvih debata u Beogradu. Vredi tom prilikom sa njim evocirati i ehoe i efekate ondašnje seksualne revolucije: „To su uglavnom koristile siledžije da bestidno napadaju devojke“. U JEŽ-u je seksizam bio važna dimenzija fragmentacije ili „odvlačenja“ pažnje, čak je cela jedna rubrika – O-la-la bila posvećena toj vrsti karikatura iz francuske i druge strane štampe.