Naslov “Samo deca” je jedna ne toliko intrigantna koliko dirljivoiskrena storija o vedetama njujorške urbane andergraund scene Peti Smit i Robertu Mejpltorpu! Priča kreće od tipičnog onog, prekobarskog odrastanja uz svojstven stil pisanja autorke te stoga ocena da se ovde radi o pravom remek delu i stoji. Naše odrastanje ovde jeste uporedivo sa tim njihovim, mada znak jednakosti ne stoji samo kada je reč o molitvama svevišnjem jer mi u (ex)Yu smo bili poštedjeni (na sreću ili kako za koga) te. No, i molitve iščeznu kada se upadne u vrtlog realnosti, spozna utopija! Tako da se novi svet Smitovoj pružao u svoj svojoj neotkrivenosti, neodoljivosti novog koje mami, vuče napred i tu se mašta rasplamsava!

Peti je kapirala i kao dvanaestogodišnjakinja da umetnici vide i ono što je drugima nemoguće. U uvodu nam tako predstavlja i Roberta Mejpltorpa koji će, nema tu sumnje, odigrati izuzetno zapaženu ulogu u njenoj karijeri. Pažljivim čitanjem doći ćemo i do dela u kom stoji kako ih je stariji bračni par spazio (Smitovu i Mejpltorpa) u parku, zagrljene, bakica je insistirala da ih dekica fotografiše (pa to su sigurno umetnici, snimi ih, možda će jednog dana postati poznati), ali njegov odgovor je bio negativan uz komentar – ma pusti ih, to su Samo deca! To da se ljudi zadovoljavaju samo malim stvarima i neizrecivo su srećni pri tom, možemo se uveriti upravo na primeru Peti i Roberta. Tako su startni dani nj. veze proticali u jednoj zbilja harmoničnoj ljubavnoj vezi, razumevanju i apsolutnoj posvećenosti umetnosti uz svakodnevna odricanja koja su povremeno donosila i ono, da li kupiti kistove, bojice i razne materijale bez kojih se nije moglo stvarati ili priuštiti skroman obrok za oboje. Kao i većina umetnika koji su krenuli od nule, prošli kroz mukotrpnu epizodu dokazivanja opet neopterećni onim da će uspeti, uz svu ljubav i posvećenost, neretko su zapadali u faze frustriranosti, faze kada su se jednostavno pitali – koja je svrha stvaranja umetničkih dela!? Stoji ovde da se Smitova nije mogla poistovetiti sa tada aktuelnim političkim, levičarskim pokretima i nj. liderima u tom protestu protiv ratu u Vijetnamu!

Pa tako i nisam načisto kada se tiče te njene neangažovanosti u tim protestima, nepripadanju hipi pokretu. Kapiram da je Mejpltorp imao njenu maksimalnu podršku, a tu je i njena posvećenost na sopstvenom stvaralaštvu pa joj se i ne može ne znam šta zameriti jer, ipak je to samo njen izbor. Upoznala je velikog i neprevazidjenog Vilijama Bila Barouza, za kog kaže da je vreme provodio u bunkeru sa pisaćom mašinom, puškom i kaputom te da devojkama nije bio dostupan!? U trenutku kada veza sa Mejpltorpom ali samo na kratko puca, Smitova to koristi i odlazi u Pariz, grad u kom vam nije potreban oficijelni turistički vodič da biste ga istražili, doživeli na samo svoj način jer taj grad je mesto posebnog pijeteta kada su u pitanju svetska istorija i umetnost. Upravo tu, u Parizu je doznala za smrt Brajana Džounsa i koncert njemu u čast, onaj u Hajd parku londonskom. Saznanje o Brajanovoj smrti ju je toliko deprimiralo da je prekinula sa crtanjem i bacila se na pisanje prvog ciklusa songova posvećenih pomenutom već Brajanu (tada sam prvi put iskazala svoju ljubav prema rokenrolu, stoji ovde njeno izrečeno). Potom je u Njujorku uz tu više brigu negoli vezu sa Robertom i sunovrat u nekom egzistencijalnom ali i zdravstvenom smislu.

I pored iskazanih, ni ona a niti Robert nisu hteli pogaziti zavet koji ih je obavezivao na zajedništvo forever!!! Preboroditi sve nedaće, ponovo krenuti put uspeha u okruženju depresivnih i izgubljenih, onih koji su digli ruke od povratka u neku normalu se činio jedinim mogućim i to je mogla samo Peti! Zaustaviti odrastanje, zauvek ostati na uzjahanom mesecu je nedosanjana pesma koja je bila jednaka razmišljanju tog uzrasta a vezana je nemogućnost shvatanja da samo drugi stare ali ne i mladi, mladi poput njih dvoje. Kad je čovek mlad, ceo svet je njegov, znaju, znamo svi! Tako pri povratku iz Pariza u hotelskom baru zatiče Dženis Džoplin, Džimija Hendriksa, Kantri Džoa i Grejs Slik, okupljenih tu pred nastup na Vudstoku. Multinacionalan, Njujork i inače slovi za grad izazova, krcat individuama u večitoj potrazi za kakvim takvim ali uspehom, monumentalno nesaglediv uz pomisao kako čoveku treba ceo život za upoznavanje i posećivanje znamenitih mesta, novih ljudi sličnih ali i različitih kulturnih usmerenja. Njoj i Robertu je uspelo da za samo nekoliko dana upoznaju brojne istomišljenike i prostore gde su delovali. Dug je put od pretvaranja snova u javu, Peti je bila duboko svesna te činjenice, ali na odustajanje nikada nije pomišljala. U smiraj šezdesetih ona i Mejpltorp su napunili po dvadeset i tri godine. On je njoj poklonio kravatu sa likom Bogorodice, ona njemu kožni nakit sa sedam nanizanih lobanjica!

Krenuli su tako u susret sedamdesetima, dekadi koja će doneti hard&hevi i pankrok (ovo je naša decenija – znao bi Robert prokomentarisati). Reći da su i nesvesno krenuli sa tim modnim detaljima (kravata i lobanjice) je svakako vrlo bitno jer su tako među prvima dali svoj doprinos vezan za start tih pravaca, mada će potonji zaživeti više kao način življenja negoli kao muzički pravac. Peti su u tom nastojanju do konačnog uspeha hrabrili i pomogli bit i hipi predvodnici (Ginsberg, Korso i Barouz). Dan kada je upoznala Boba Neuwirtha, nosioca manje zapažene role u filmu Don’t Loock Back, njegovo zatim prelistavanje njene poezije ali i povremeno zadržavanje na odredjenim stranicama te, svakako iz razloga zainteresovanosti i zaključka da tu ima nešto (radi se o pesmama posvećenim Brajanu Džounsu) joj je mnogo značilo i sva je sreća da je tu svesku uvek imala uz sebe. Ohrabrivao ju je rečima kako treba još više da se posveti pisanju. Tadašnje generacije njujorških umetnika su se zdušno pomagale, priticalo se u pomoć ugroženijima u onom egzistencijalnom smislu, posredovalo se pri prodaji umetnina, zakazivale izožbe i performansi i to je ono što svakako treba istaći. Peti i Robert su se seljakali, ne preterano, ali povremeno i uvek upotrazi za boljim i funkcionalnijim životnoradnim prostorom. U jednom takvom, tek useljenom ih je posetio pesnik Gregori Korso, ugledao je Hristovo raspeće na zidu ispod kog je stajala lobanja uz tekst: Memento mori!! Korso je rekao potom da to znači – seti se da ćeš umreti – ali poezija nikada neće i otišao! Peti se uspešno nosila i sa tim povremenim Robertovim ljubavnim vezama, svesna podređenosti, zapostavljenosti pri tom, no njen karakter, jak po prirodi nikada nije hteo odbaciti taj zajednički zavet. Snažan utisak na Smitovu su ostavili i članovi grupe Velvet Andergraund, pogotovo Lu Rid i nj. poezija, mada je preteranao ovde njeno kako Njujork nikada nije imao bolji sastav! Vredan iznošenja ovde je i podatak kako je izvesna Džejn Fridmen bila zadužena za promociju Vudstok Festa!

Džimi Hendriks je zatekao Peti kako sedi na hotelskom stepeništu, tada joj je izneo viziju – ideju o okupljanju svih svetskih muzičara koji bi posedali u koncentričnim krugovima te svirali i samo svirali dok ih taj neskladni kakotonični nastup ne dovede do zajedničkog jezika!! Potom bi taj univerzalni, apstraktni jezik muzike snimili u studiju. Jezik mira, da li kapiraš – govorio bi joj! Smitovoj su potom pomogli vezano za književno dešavanje Poetry Project gde je čitala svoju poeziju. Bilo je to veče svih večeri – priseća se ona – došli su Endi Vorhol, Lu Rid, Lilien Rokson, Tod Randgren i Gregori Korso. Led je tako probijen te su usledili i pozivi za čitanje poezije u Londonu i Filadelfiji a Izd. Kuća Blue Sky Records je takođe iskazala svoju zainteresovanost za njene pesme. Veliki uticaj na Smitovu je imao i lp album L.A. Woman (The Doors), divila se Morisonu jer ukazao joj je na prelaz gde muzika prerasta u rokenrol. Džim je nešto docnije umro, ali njena druga poseta njegovom grobu na Per Lašezu, tada još neobeleženom uz grafit na tombstounu tik uz Džimov grob koji je donosio sprej epitaf na francuskom: C’est la fin, mon merveilleux ami, ili na s/h ovo je kraj, moj predivni prijatelju!! Po povratku u Njujork formira svoj prvi sastav i beleži nastup u klubu Reno Sweeneys! Sa Barouzom ja na koncertu izvrsne grupe Television u klubu CBGB! Taj njen sastav snima i prvi singl Hey Joe/Piss Factory u tiražu od hiljadu i pet stotina primeraka, potom se ređaju brojni nastupi. Ovde imamo ono Petino, više nesvesno, tri akorda sjedinjena sa snagom reči, a što je u biti i filozofija panka. Sviraju i u klubu Other End a u publici je i Bob Dilan! Robert Mejpltorp je slovio za fotografa, slikara, avangardnog umetnika, ekscentrika i šta sve ne još, te je Peti put logično i odveo na jedinu moguću stranu, gde je mogla istaći svoj umetnički izraz, dokazati se u pravom svetlu. Poslednje, više mortualne stranice njene biografije vezane su za smrt njene najveće ljubavi, tog Mejpltorpa, prisećanja vremena provedenog sa njim i njeno: zašto ne mogu napisati nešto što bi probudilo mrtve!!

“Samo deca” će svakog čitaoca probudti, prekinuti ustajalosti san jer, shvati se da je i ono između redova ovde u regularnom tekstu što opet dovodi do vanserijske Smitove kao vašeg sa liste prioritetnih pisaca. Privilegija onih koji pročitaju “Samo deca” naslov se ogleda u oslikavanju Njujorka tog doba, zlatnih dekada rokenrola, književnih stremljenja i avangardne umetnosti, druženja sa tom art garniturom uz naravno akcenat na Peti Smit i to je ovde ono najbolje! Na kraju, istaći kako ne možete uvek naći odgovarajuće i napisati prikaz koji bi eventualnog čitaoca naveo na nabavku ovog naslova, nije preterano, ali preporuka za obavezno čtanje ovog sjajnog naslova ostaje.

U Šapcu, 05.03.2017. godine

Autor prikaza knjige “Samo deca” Peti Smit (Rende, Beograd, 2016.) je Živko Ivković

Objavljeno 11. априла 2017. na Prozaonline (http://prozaonline.com/2017/04/11/samo-deca-peti-smit/)

Foto: Peti Smit (Autor Daigo Oliva from São Paulo – Originally posted to Flickr, CC BY-SA 2.0 https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=3056808)/https://rendebooks.rs/product/samo-deca/