Ključnu ulogu u kulturnom sektoru Srbije, očekivano, ima država i organizaciono i finansijski. Međutim, za kulturu se konstantno izdvaja manje od 1% republičkog budžeta, što je nedovoljno i nije u skladu sa UNESCO preporukom za moderne zemlje. Tako je ovdašnji budžet za kulturu, ukupno gledano, drugi u regionu, odmah iza Hrvatske, ali istovremeno i poslednji na listi, ukoliko je parametar izdvajanje “po glavi stanovnika”. Otuda i izražen partokratizam i autocenzura u državnom sektoru, koji zapravo koristi najveći deo budžeta za kulturu.
Tu je i visoki centralizam, jer osim Beograda i delom Novog Sada, koji zapravo predstavljaju prave kulturne centre po finansijskim resursima koji se izdvajaju sa republičkog nivoa, postoji velika praznina i neujednačenost u rasprostranjenosti. Bitno je i to što se tek poslednjih par godina pravi zaokret u državnoj kulturnoj politici, bar kada je reč o ulaganju u savremeno stvaralaštvo, ali na snazi je i totalna diskriminacija civilnog sektora, koji koristi oko 1% ukupnog budžeta za kulturu i za državu je statistička greška. Slična je situacija i sa kreativnim industrijama, jer zapravo, kolokvijalno rečeno, sav novac za kulturu ide javnom sektoru. Na taj način, frilenseri, samostalci i ostali koji nisu na državnim jaslama, predstavljaju potpuno nezaštićenu populaciju u kulturi, što je uostalom dokazala i pandemija. Uz ove podatke, svakako je bitno navesti i to da su radnici/e u ovom sektoru, najobrazovaniji u odnosu na druge.
Ovo su samo neki od nalaza istraživanja objavljenih u publikaciji “Rod i rad u kulturnom sektoru Srbije”, koja je nastale u okviru projekta “Rodna ravnopravnost za kulturnu raznolikost”, koji sprovodi Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije. Publikacija će 30. marta biti predstavljena u Domu omladine, u Kragujevcu, a o najvažnijim nalazima i preporukama govoriće članovi konzorcijuma: prof. dr Tatjana Nikolić (Kolektiv mladih žena FEMIX i FDU, Beograd), Nađa Bobičić (Pobunjene čitateljke, Beograd) i prof. dr Predrag Cvetičanin (Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) i Akademija umetnosti u Nišu).
Inače, istraživanje o položaju umetnica, radnica i preduzetnica u kulturi Srbije obuhvatilo je četiri oblasti koje se odnose na njihovo obrazovanje, radni položaj, balans između profesionalnog i privatnog života i oblike diskriminacije prema njima.
Generalno, u patrijarhalno-konzervativnom društvu kakvo postoji u Srbiji, okvirni podaci poput – podele na “muška” i “ženska” zanimanja, nedostatak rodnih tema u obrazovanju i kao najalarmantnije, oblici seksualnog uznemiravanja koje je najčešće verbalno, donekle su bili i očekivani.
Sa leva na desno: dr Nađa Bobičić (Pobunjene čitateljke, Beograd), dr Tatjana Nikolić (Kolektiv mladih žena FEMIX i FDU, Beograd) i prof. dr Predrag Cvetičanin (Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) i Akademija umetnosti u Nišu).
Neki od nalaza istraživanja su podudarni sa sličnim projektima u Evropi, poput onog da radni dan kulturnih radnica, umetnica i preduzetnica traje gotovo neprekidno i da je slabo plaćen. Upravo se u suprotnosti između prekarnog rada, pre svega, frilenserki i predstavnica civilnog sektora, i njihove posvećenosti poslu, stvara atmosfera koja, sama po sebi, generiše diskriminaciju.
Kulturne radnice, umenice i preduzetnice iz Srbije kao jedan od glavnih problema vide političku dominaciju. Prepoznat je i centralizam, jer zbog malih resursa (čitaj finansija) ne mogu da budu redovno prisutne u centru (Beograd, Novi Sad) radi razmene, učenja ili saradnje, a u svojim mestima se bukvalno snalaze. Sindrom “sagorevanja” (burn out – engl.) koji se stručno definiše kao hronična izloženost stresu na radnom mestu, jedan je od identifikovanih odgovora ispitanica i proizilazi iz nedovoljnog plaćanja za rad i nerealnih planova, koji brzo potisnu entuzijazam. Posebnost ovog rodnog istraživanja je balans između privatnog i profesionalnog, jer se od radnica u kulturi očekuje da vode brigu o detetu, ukoliko nemaju podršku partnera i porodice, ali i da istovremeno budu prisutne na večenjim događajima, gde se profesionalni izostanak meri nepouzdanošću. Upravo zbog toga je pomenuti balans jedna ispitanica okarakterisala kao “surov”. A tu su i dodatni problemi, jer frilenserke, na primer, ne mogu da koriste usluge vrtića za decu, pošto su za državu “nevidljivde”, pa moraju da se suočavaju sa nečovečnim izborima poput onoga da li će biti majke ili radnice u kulturi, hoće li imati kvalitetan život ili “sagoreti”, ili, kako su izjavljivale, otići na odmor “na koji nose posao”.
Preporuka u rešavanju problema je da ne postoje prioritetniji problemi u kulturnom sektoru da bi se čekalo da rodna ravnopravnost dođe na red, nego je potrebno u rešavanju kompletnog korpusa problema uzeti u obzir i rodnu komponentu. Jer činjenica je da je u ovom istraživanju velika većina kulturnih radnica izjavila da je ili bila diskriminisana ili je lično prisustvovala diskriminaciji koleginica.
Kragujevac, kao veći grad u Srbiji, koji putem institucionalne kulture, manifestacija kreativnih industrija i ostalih resursa (poput nasleđa) svakako ima formalni položaj na kulturnoj mapi Srbije, u ovaj strateški projekat kulturne politike uključen je preko nezavisnog kulturnog sektora, odnosno udruženja građana „MillenniuM“, kao jednog od lokalnih partnera. Osim stalnih nacionalnih aktivnosti, poput organizovanog istraživanja, edukacije i konsaltinga korisnicama programa, među kojima je bilo i kragujevačkih umetnica, radnica i preduzetnica u kulturi, NVO “MillenniuM” je sa Asocijacijom NKSS prošle godine održao promociju ovog projekta u Kragujevcu, koja je podrazumevala sastanke sa donosiocima odluka (ombudsmankom, članom Gradskog veća za kulturu, Gradske uprave za kulturu) i javnu promociju za kulturne radnice, umetnice i preduzetnice. U februaru ove godine, u Domu omladine je organizovana radionica za razmenu iskustava umetnica, radnica i preduzetnica u oblasti kulture, iz cele Srbije.
Ako bi kroz rodnu prizmu posmatrali kulturni sektor Kragujevca, koji kulturnu politiku, slično državnom trendu, dominantno sprovodi preko institucionalne kulture, prvo se svakako treba osvrnuti na donosioce odluka, odnosno pozicije koje direktno mogu uticati na lokalnu kulturnu politiku. Sa te strane, u poslednje tri decenije, poziciju kulture u Gradskom veću kao izvršnom organu vlasti imala je jedino Slavica Trifunović, kao predstavnica DOS-a, početkom dvehiljaditih, dok su ostale pozicije žena savetodavne (Slavica Đorđević u vreme Koalicije Zajedno i Ana Petrović danas).
Sledeći nivo lokalne analize bi se mogao odnositi na menadžersku funkciju u gradskim institucijama i ustanovama kulture i tu je vidljivo, recimo, da su Knjaževsko- srpski teatar, kao najpromovisanija kulturna institucija (u smislu nasleđa), Narodni muzej i Dom omladine kao bazične, u novijoj istoriji bez upravnica/direktorki. Zapravo, jedina rodno dominantna ustanova kulture sa delovanjem u Kragujevcu, po menadžerskoj poziciji, u datom vremenu je Studentski kulturni centar, ali kao republička po sinekuri, dok su novije institucije, poput Muzičkog centra, “Koraka” ili Pozorišta za decu, po tom pitanju rodno balansirane.
Reč je zapravo, kako je prethodno i navedeno, o partokratizmu i raspoloživim resursima vlasti, tako da u ovom smislu i ne treba previše analizirati rodni momenat kao vrednost javne politike, osim ako nije partijska “kvota” koja se poštuje.
Sa druge strane, radnice, umetnice i preduzetnice u kulturi koje dolaze iz civilnog, odnosno kreativnog sektora i koje de facto čine njegov najveći deo po pitanju ljudskih resursa, svakako su diskriminisane zbog dominantne finansijske okrenutosti grada javnom sektoru. Tako je na primer, po podatku iz 2017. godine, grad imao budžet za kulturu oko 362 miliona dinara, što je daleko više od UNESCO preporuke od jedan odsto za kulturu, jer je navedena suma činila udeo od sedam posto ukupnog gradskog budžeta. Sa druge strane, međutim, 90% tog novca opredeljeno je za finansiranje institucionalne kulture Kragujevca, odnosno najviše za plate zaposlenih, delom za održavanje infrastrukture i programe, dok je oko 10% utrošeno za sufinansiranje programa udruženja, agencija i pojedinaca. Treba navesti da je od trećine do polovine tog novca namenjeno za organizaciju muzičkog festivala kojim se upravlja iz Beograda
Grad, takođe, u poslednje vreme, po novoj odredbi Zakona o kulturi, ispunjava od sada i obavezu (ranije samo preporuku) da finansira socijalno i zdravstveno osiguranje u minimalnom iznosu samostalnim umetnicima i stručnjacima u kulturi, kako ženama, tako i muškarcima. Ali, samo ukoliko se sami jave svake godine da bi obnovili status, što je nonsens, jer ako dobijete status u reprezentativnom udruženju on je trajan dok ispunjavate uslove. Nepravedno je i birokratski za obavezna minimalna izdvajanja zahtevati samostalnu procenu ponovnog zahteva. (potpisnik redova je izgubio ovu mogućnost jer ga niko nije obavestio)
Po pitanju korišćenja javnih prostora, osim klasičnog komercijalnog rentiranja (poput nezavisnog kulturnog centra Ummus, u holu Teatra) nije zabeležen slučaj ustupanja ili simbolične nadoknade za kulturni sektor. Primer talentovanih, školovanih, vizuelnih umetnica iz grupe “ZiD”, koje su bile poznate po muralima kojima su ukrasile Dom omladine, ali pre svega po muralu “Đura”, nastalom tokom Noći muzeja, na Jakšićevoj kući koja se rušila i gde su napisale angažovanu poruku, govori o ovome. Studio koji su najduže imale su same plaćale od retkih honorara, dok je njihov boravak u jednoj prostoriji Doma omladine bio kratkog veka.
Što se tiče najtežeg oblika diskriminacije, seksualnog i mobinga iste vrste, evidentiranog u istraživanju, ne može se eksplicitno tvrditi da ne postoji u kragujevačkom kulturnom sektoru zato što nije bilo javne reakcije ugroženih. Podaci govore da je pritajeni, verbalni vid ove diskriminacije jako prisutan, ali i da postoji strah od gubitka posla i reakcije javnosti od strane žrtava.
Strateški projekat “Rodna ravnopravnost za kulturnu raznolikost”, počeo je pre dve godine u Srbiji, uz podršku Međunarodnog fonda za kulturnu raznolikost UNESCO-a. Sprovodi ga sedam organizacija- članica Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije (Kolektiv mladih žena Femix, Pobunjene čitateljke, NVO MillenniuM, Studio 6, Kulturanova, Elektrika i Centar za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope). Ovaj projekat je izabran kao jedan od šest najboljih i jedini iz Srbije, od ukupno 1.027 projekata iz celog sveta.
autor: dr Vladimir Paunović
foto: NKSS/Medija centar Beograd.
Tekst je nastao u okviru projekta „Kragujevački mediji u službi građana – u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.