“Muzej genocida”, preciznije – Muzej žrtava genocida je osnovan po zvaničnim podacima “Zakonom o osnivanju Muzeja žrtava genocida („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 49/92 od 16. jula 1992. godine) „radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, prikupljanja, obrade i korišćenja podataka o njima i ostvarivanju obaveza iz Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida…
Muzej se može baviti i prikupljanjem, obradom i korišćenjem podataka o genocidu nad Jevrejima, Romima i pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina“. Institucionalno je počeo da funkcioniše u januaru 1995. godine.
Muzej žrtava genocida je registrovan, prema Zakonu o osnivanju, sa sedištem u Kragujevcu, a celokupna delatnost, sem računovodstvenih poslova, odvija se u Beogradu, u kojem se nalaze i radni prostori organizacione jedinice Muzeja (Dokumentacioni centar).” (izvor: https://www.muzejgenocida.rs/2/o-nama).
Sa jedne strane inicijativa decentralizacije kulturne politike iz vremena koje teoretičari (prof. dr Vesna Đukić) nazivaju periodom decentralizacije kulture u Srbiji (od dve hiljaditih) jer je potom i dugogodišnji direktor (istoričar Nenad Đorđević) bio iz Kragujevca i istovremeno vezan i za upravljanje Spomen parkom (izvor: https://www.pressek.rs/kragujevac/jedno-razmisljanje-na-temu-iseljenja-muzeja-zrtava-genocida-iz-kragujevca/), sa druge strane inicijativa vezana za tradiciju kulture sećanja, jer Kragujevac zarad Šumaričke tragedije, koja ne kao genocidni čin, već najveći dokazani ratni zločin u Srbiji, osim manifestacija, pomena i neke vrste gradske memorije, ima i solidnu dokumentaciju, arhivu i istraživačko iskustvo u široj verziji pomenute oblasti.
Prvo je mogao biti pokušaj da se počne proces smanjenja koncentracije gotovo svih republičkih ustanova u glavnom gradu, koje na osnovu istog povlače oko 74% ukupnog budžeta za kulturu (po prof. dr Predragu Cvetičaninu), što trenutno ostaje i što nikakvi konkursi uz istovetnu dominaciju manifestacija istog tipa ne mogu da ublaže. Ali se moglo smatrati eksperimentalnom merom, da se novije inicijative lociraju van centra, radi ispravljanja kulturne nejednakosti. Ipak, samo se ostalo na “moglo se”.
Drugo je isto moglo ići u smeru angažovanja centralno izmeštenih resursa i čak prostora (jer galerija sadašnjeg prostora govori da je mogao biti u bilo kakvoj kancelariji, što se vidi na zvaničnoj prezentaciji ustanove), ali je takođe ostalo na “moglo se”.
Ali nije. I ne samo to, nego se primenio postupak, koji je još jedan primer re–centralizacije kulture u Srbiji danas.
Nedavnom odlukom Skupštine Srbije, muzej je zvanično lociran u Beogradu. Kragujevačka javnost je, naravno po društvenim mrežama reagovala prevashodno misleći da Spomen muzej 21. oktobar “ide za Beograd”, što bi bilo teže, jer su memorijalni muzeji tog tipa vezani za mesta stradanja, ali je zapravo zvanično nereagovanje pokazalo saglasnost, ne da se u nove državne inicijative (“kontra-genocid”) ne treba preterano mešati, nego da nema ni želje da se prikažu lokalni resursi (ljudski, prostorni, naučni…) koji bi mogli “politikom odozdo na gore” iliti bottom-up pristupom, da zadrže bar jedan pokušaj dislociranja.
Muzej koji je nedavno i formalno premešten u Beograd je bio jedina republička ustanova kulture, od njih 26 trenutnih (izvor: www.kultura.gov.rs), vezana čak i simbolično, pomenom imena u spisku ustanova – za Kragujevac. Više nije.
POP Forum tim
(Nastaviće se…)
Foto: POP Forum