08.04.2022.
Proletos me pozva Živko Ivković iliti u Šapcu poznatiji kao „Žile Francuz“, rok publicista i lokalni hroničar pop-kulturne istorije sa pitanjem: „Hoćemo li na Gitarijadu?“. U prvi mah pomislih da priča o Zaječaru, a onda mi objasni da je reč o manifestaciji na Dunavu, u Velikom Gradištu koja traje šest godina već. I da ću biti član žirija sa njim i Perom Janjatovićem. Ponuda koja se ne odbija, što bi rekli Korleonevi.
Ubrzo se čuh i sa glavnim čovekom Gitarijade, Mikom odnosno izvršnim direktorom Miroslavom Petrovićem, koji mi objasni pojedinosti, dok mu ja odgovorih da volim taj kraj, jer mi je pokojna mama rođena u blizini zlatonosnog Peka i naravno potvrdih buking, muzičarski rečeno.
Svetlosni logo Gitarijade na početku Gradištanskog parka.
15.05.2022.
Moj kolega iz Asocijacije NKSS (Nezavisna kulturna scena Srbije), Aleksandar Gubaš, novinar, reditelj, glumac i zvezda “Low fi” filmova devedesetih, pita me za neke predloge lokalnih inicijativa za njegov odličan podkast “Van centra”. Odmah, iz prve preporučujem Velikogradištansku Gitarijadu i Miku, uz Milana iz niške Protekte i vrhunske kampanje protiv zelenašenja i Acu Milijaševića iz Valjeva sa portalom Dijalog.net. Lokalne inicijative i uopšte “razvoj odozdo” su ključ opstanka centralizovane države poput Srbije. Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti i zaista je sreća što i dalje postoje u ovom naopakom sistemu koji se hrani svojim građanima. Evo ga i podkast: https://podcast.rs/van-centra-079-rokeri-iz-velikog-gradista/
Mika (levo) izvršni direktor Velikogradištanske Gitarijade u jednoj od svojih mnogobrojnih uloga (promotivna).
01.08.2022.
Živko me zove i kaže da se javim Miki da mu najavim dolazak u Gradište, zovem ga i usput ćaskamo kako je prošao na konkursima i sa sponzorima. Tako se finansiraju, jer je ulaz besplatan. Osim opštine koja stoji iza svog čeda koje definitivno promoviše kraj, imaju samo sponzore i znatno umanjeni iznos od Ministarstva turizma, dok im je Ministarstvo kulture grubo saopštilo da ih ne smatraju manifestacijom od nacionalnog interesa. Francuski teoretičar kulture Žan-Mari Mekli, kritikujući difuziju “kulture elite” drugim društvenim strukturama, pita se “da li to znači da seoska populacija nema vlastitu kulturu, ili da postoji samo jedna kultura?”. Po njemu, sve akcije difuzije kulture, pa čak i povratna sprega odozdo, predstavljaju samo obezbeđivanje ravnopravnosti, dok je prava decentralizacija – decentralizacija odlučivanja, gde će u potpuno novom načinu upravljanja državna administracija biti i bukvalno “servis” supsidijarnih nivoa, gde “neće više funkcioner eksperimentisati i odlučivati o tome kako neka kulturna aktivnost može biti organizovana u određenom regionu, već će biti dužan da obezbedi neophodna sredstva za realizaciju onoga što jedan region želi”. A ovaj dunavski kraj svakako želi svoju Gitarijadu u šta ću se ubrzo i lično uveriti.
Logo Gitarijade sa spiskom učesnika 2022.
04.08.2022.
Istočna Srbija, Dunavska magistrala, prepuna mistike i magije, tajnog zlata zakopanog stvarno ili u pričama, prelepe prirode, sa malo ljudi nažalost jer su od sedamdesetih godina prošlog veka u pečalbi zarad boljeg života, jedinstvenog istorijskog nasleđa u vidu pra – naseobina i letnjikovaca rimskih imperatora, mirisa vodenog toka druge najveće evropske reke i na kraju, ali ne i manje važno – stare škole rokenrola.
Pogled na rumunsku – evropsku obalu Dunava iz Velikog Gradišta.
Sa mojom “bubom”, dobro poznatim putem, odvajam se sa vrelog auto puta kod Požarevca i polako idem ka Gradištu uz regionalnu džadu okruženu zelenilom. Ipak, dok ne stignem do Dunava, odnosno njegovog rukavca – Srebrnog jezera koje pripada Velikom Gradištu na 1.050 kilometru reke od ušća kako se meri, znam da neće biti osveženja jer je trajanje Gitarijade u prognozi poslednjeg vrelog talasa ovog leta, što je naravno dobro za organizaciju, ali iscrpljujuće za putnike do tamo. Ipak, lepo je ponovo biti na Jezeru, poslednji put smo pre nekih sedam godina, Maša i ja bili u gostima kod Ćuje u kampu na samoj obali ali je bilo loše vreme, a koliko se sećam, prvi put su brata i mene sa nekih mojih dvanaest godina, vodili pokojni teča i tetka, takođe u kamp fazonu – ali u prikolici i to na drugu, rustičnu, lepšu i još uvek zaštićenu obalu.
Na Mikinom FB profilu, videh pre nekog vremena link sa strane Gitarijade, gde on u svojoj drugoj ulozi, kao PR menadžer promoviše, ne samo manifestaciju i program, nego pre svega lokalnu zajednicu. Dobar promo film o “Velikoj Dunavskoj Gitarijadi” i pre svega o samom Gradištu (https://www.youtube.com/watch?v=s_gBZTkL2OE) je jedan vid promocije, jer oni redovno rade slične stvari, poput kratkog dokumentarca o Englezu koji je jedne godine svratio na Gitarijadu i samoinicijativno uzeo veliku kesu za otpatke i počeo da ih skuplja, uz odobravanje posmatrača, koji su mu se odmah priključili, jer ih je bio blam da gledaju kako im do tada nepoznati stranac čisti prelepi park.
Stižem popodne i odmah idem ka jezeru gde su nas smestili organizatori, kako mi je Živko, koji me čeka tamo i nagovestio. Gotovo da ne prepoznajem prilaz plaži, od novoizgrađenih i započetih apartmana, hotela i hostela. Infrastruktura “zlatnog doba” cveta. U odličnom restoranu i prenoćištu “Srebrno Jezero” na samoj plaži se smeštam i javljajući se Miki da sam stigao, krećem kolima sa Živkom ka restoranu “Kasina Kod Ajduka” gde nas čeka. Parkiram “bubu” koja će ostati u blizini ispred Mikine radionice za pakovanje oldtajmera do kraja Gitarijade, shvativši da uveče neću da se razlikujem od vesele publike (ko ne pije lokalno pivo kao i da nije bio na festivalu) i da je bolje da nađem drugi prevoz za par kilometara koji dele Gradište i Jezero.
Obala Srebrnog Jezera.
“Kod Ajduka” krećem sa draft – pivom logičnog naziva – “Homoljsko”, dok Živko pije koka – kolu, totalno u neskladu sa svojim izgledom preživelog posetioca Vudstoka, dimeći “zdrave cigarete” na grejanje. Pomislih, pa zato je i dalje aktivni rok – penzioner, verovatno se to tako radi, vredi kupiti fazone od iskusnih. Utom stiže i Mika sa kojim se prvi put vidim ali i pozdravljam kao da se znamo sto godina i ekipa RTS – a, odnosno popularne emisije “Bunt”. Pozdravljam sjajnu damu Branku Glavonjić, koja sa svojim timom koji čine iskusni snimatelj i dva mlada novinarsko – producentska saradnika, održava rokenrol agendu javnog servisa. Kaže mi da me zna od nekuda, što mi se često dešava jer se sa ljudima brzo zbližim ili ih “deja vu” podsećam na poznatog, da bi posle ustanovili da se logično znamo sa “Arsenala”. Dolazi i Pera Janjatović, normalno za njega u prigodnom društvu dve simpatične mlade devojke koje su rođene Gradištanke, ali žive i rade u Beogradu. Jednu od njih, Janu, Mika je, zapaživši je na predstavama lokalne teatar grupe zamolio da volonterski pomogne kao voditeljka Gitarijade, ali i predstojeće tribine. Pozdravljam starog drugara Peru, a potom nas Mika domaćinski u svojoj trećoj ulozi hosting – menadžera poziva ljubazno da “a la card” obedujemo.
Bina Gitarijade u Velikom Gradištu u zaleđu Dunava.
Kako je malo prehladilo u mestu koje se pored Vršca i verovatno Novog (Betonskog) Beograda stalno pominje u meteorološkim prognozama kao najtoplija lokacija u Srbiji, odlučujem se za “Ražanj Ivana Babejića”, dok Živko i Pera provereno uzimaju “Karađorđevu”, odnosno mućkalicu. Gledamo prilično ozbiljne cene hrane u restoranu, otprilike od 900, do hiljadarke i više istih za sveže riblje specijalitete, komentarišući da su i ugostitelji poput države “koronarnim cenama” prebacili teret krize na građane, a Pera uz domaću viljemovku napominje da je isto piće u kafani “Kalenić”, njegovoj kafani “iz kraja”, otišlo na 400 dinara, zbog “prisutnih bogatih Rusa” kako mu je kelner diplomatski objasnio. Doduše i ovde je prepuna terasa gostiju, ali gastarbajtera koji jedini trenutno mogu da izdrže teret krize, pa u neku ruku i razumem domaće ugostitelje, koji koriste par meseci da zarade nešto za preživljavanje u narednom periodu života u ovoj nenormalnoj državi. Pera me iznad svoje slatke crvene šerpice sa mućkalicom pita kakav je “Babejićev ražanj”, ukusna i vizuelno lepo spakovana na metalnom ražnjiću, kombinacija mariniranog svinjskog filea koji se vari resicom grla još, dimljene slaninice i puno grilovanog povrća i odgovorih mu da kao poznavalac lokalnog folklora naručujem samo provereno, pripovedajući o vlasniku imena ukusnog jela.
Ivan Babejić, “Homoljski Dilindžer” iliti “Fluore da la munđe” (“Gorski cvet” na vlaškom) bio je strah i trepet ovih krajeva početkom dvadesetog veka. Specijalnost mu je bila upravo tortura privezivanja bogatih trgovaca i zemljoposednika na ražanj, kako bi uz vatru progovorili gde su sakrili dukate, mada nije zaobilazio ni sirotinju u pljački. Kada su ga najzad, posle par decenija odmetničkog rada žandarmi ubili, njegov leš su nekoliko nedelja vozili Timočkom Krajinom da bi se ljudi zaista uverili da je mrtav i oslobodili straha. Dodajem i da većina ljudi po Homolju, pa i dalja rodbina moje pokojne majke, priča kako je “neko iz familije” bio Babejićev jatak. U našem slučaju – deda Lalko, sahranjen zbog burnog života u delu voćnjaka namenjenog čuvanju stoke. “Cool”, žargonalno pomislih, imam daljeg rođaka koji je bio neka varijanta Timočkog Sandens Kida.
Publika Gitarijade u Velikom Gradištu.
Uz “delicije” ovog kraja, pričamo i o programu koji nas čeka. Gitarijada u Velikom Gradištu naime, gotovo cele nedelje oplemenjuje kulturom svoju zajednicu. Počelo je u ponedeljak, prvog avgusta u Narodnoj biblioteci “Vuk Karadžić” izložbom fotografija lokalne rok scene i tribinom o domovima omladine u manjim mestima kao “poslednjim bastionima kulture” na kojoj je gostovao, takođe stari poznanik, Saša Marković Gidra iz Aleksinca, da bi se nastavilo izložbom slika još jednog Gidre – Zorana Odovića u kulturnom centru koji nosi ime po poznatom muzičaru, violinisti rođenom ovde – Vlastimiru Pavloviću Carevcu, čija bista krasi centar parka. Potom su na istom mestu posetioce zabavljale moje komšije i drugari iz Vesele Mašine, kragujevačke ekipe metalaca koja poput Brkova i Pera Deformera obrađuje etnos uz tvrdi zvuk, u ovom slučaju “Rokere sa Moravu”, da bi sve završio lokalni di – džej Cole.
Drugi dan je počeo promotivno – turističkim programom koji se sastojao od besplatnog obilaska Ramske tvrđave, koja je otprilike početna lokacija ovog dela Dunavske magistrale, odnosno Nacionalnog parka Đerdap, posete sponzoru vinariji “Stokić”, vizite svetilištu “Daščara” što aludira na pametno uključivanje i tzv. “verskog turizma” za posetioce, takođe besplatnog obilaska Golubačke tvrđave busom, još jednog zanimljivog mesta koje se zarad predanja povezuje sa “putem zmajeva”, svojevrsnom srpskom “Game of Thrones” varijantom jer su po predanju dosadne golubačke mušice nastale od tamošnje ale, koja je pre prirodne smrti ovde vedrila i oblačila i na kraju takođe free – krstarenja Dunavom u pravoj, višespratnoj lađi, gde gosti festivala uče o bogatoj istoriji ovog kraja uz stručnu pomoć lokalnih eksperata. Drugi dan su muzički završili lokalni hip – hop izvođači, moje druge komšije (kažu da si odande odakle ti je i žena) iz kruševačkog najurbanijeg trenutno naselja, Bivolja (AKC “Gnezdo” Fakira sa juga, sjajne ekipe koja takođe daje život ovoj ovde sredini uz moj bratski “Čkaljarski klan” – Dramski studio Čkalja) – “Kruševac Geto” i opet, neizostavni lokalni di – džej Cole.
Publika Gitarijade u Velikom Gradištu (drugi deo).
Trećeg dana, u sredu trećeg avgusta, na koji nažalost nisam mogao da stignem zbog poslovnih obaveza, organizovane su ture u manje promovisanom lokalitetu istorijskog nasleđa (u odnosu na Romulijanu i Lepenski Vir) – Viminacijumu, za posetioce i učesnike programa, kao i još jednom lokalitetu “verskog turizma” manastiru Nimnik, da bi se programski završilo vešto sa promocijom “bratske inicijative”, takođe šeste “Rokerijade” iz Petrovca na Mlavi (sa obližnjim najboljim termalnim izvorima koje preporučujem – Banjom Ždrelo sa 40 stepeni po Celzijusu koja vam omogućava da se zimi kupate u otvorenom bazenu i najoriginalnijim “skeri” pričama o vlaškoj magiji i natprirodnim pojavama poput ukletog mosta utvara kojim morate da prođete do tamo uz preporuku da vam se ne ugase kola noću i da ne odgovarate ako vas neko pozove imenom). I potom sa promocijom mnogobrojnih knjiga mog drugara Živka, od aktuelne koja predstavlja njegov i bukvalno istraživački rad sadašnjeg preseka scene (festivali, izdanja, novih i starih bendova) do legendarne hronike šabačkog roka. Nakon posećene promocije mog drugara, odigrana je predstava “Virus” po tekstu Siniše Kovačevića u produkciji amaterskog pozorišta “Žanka Stokić”, što mi je takođe bilo žao zbog propusta u praćenju, za publiku su u parku svirali mladenovački r’n’b band “Cotton Pickers”, a potom je veče završio neizostavni di – džej Cole, ispraćajući, kako sam potom video najveći deo publike sastavljen od mladih ljudi odavde i iz okoline ili posete, koji će i ubuduće činiti ovu manifestaciju živom.
Publika Gitarijade u Velikom Gradištu (treći deo).
Mika je učetvorostručio svoju ulogu, pa je sada kao programski organizator napomenuo da bih i ja mogao da učestvujem na večerašnjoj tribini sa Perom, koji je isto i predložio. Da besedimo o “novom talasu”, što sam odmah prihvatio, ali i nagovestio da ih ima više i da bi to trebali pomenuti. U biblioteci koja ima poseban šarm jer je zapravo prvo kulturno svetilište, razgledam pred tribinu slike sa prethodnih izložbi i vidim Miku i gotovo celu ekipu, kako sviraju po nekim ovdašnjim mestima, organizuju prve Gitarijade, prave “bagije” od Mini Morisa, dočekuju bajkere, drže tribine i daju infuziju življenja ovom prelepom mestu. Kultura “nije Diznilend i trošak”, kako je pričao jedan drugar mog ćaleta, nego potreba, identitet i razvojni kanal. Neće niko u gradove dolaziti, ponavljam, da bi gledao lokalni asfaltirani put ili ad-hoc fabriku lokalne vlasti koja će nestati po ubiranju “kajmaka” od državnih ugrađenih dotacija i kvazi – investitora, nego zbog lokalnih priča, koje samo umetnost može predstaviti i napraviti okvir za dizanje resursa, prelivanjem u turizam, ugostiteljstvo i nove poslovne ideje u intelektualnim oblastima.
U biblioteci, na tribini, Pera daje ozbiljnu introdukciju o značaju Novog talasa, dok se ja nadovezujem sa mojom novom naučnom teorijom o više “novih talasa” ovih prostora. Pored fakta da je Beograd, kao glavni grad SFRJ i jednostavno specifičan po ljudima koji su ga stvorili, zapravo prirodnoj migraciji kreativnosti, imao i najkvalitetniji “Novi talas”, uz dužno poštovanje Zagreba i Ljubljane, pomenuo sam da je za današnju državu kakva jeste možda i bio značajniji “Drugi Novi Talas” devedesetih jer je bio nacionalni i decentralizacioni – subotičke Džukele, šabački Goblini, Logopedi i ČBS (Čuvaj bližnjeg svoga – prvi gosti kragujevačkog ŠRAF-a, Šumadijskog festivala alternativne muzike, “majke” potonjeg “Arsenala” – što mogu i hoću i istraživački potvrditi), gornjomilanovački Bjesovi, aranđelovački Zvoncek i kragujevački KBO! kao ranija podrša i novi poput Propagande 117 i ČBS (Čovek bez sluha), niški Totalni klošari i potom Kostin Novembar (ex Studeni studeni)… Masa kvalitetnog alternativnog zvuka koji je jedini bio mogući u devedesetim kao pandan dominatnom turbo – folku, koji je kao i danas pop kultura koja je prešla u mejnstrim zarad finansija države i skretanja socijalnih problema, zapravo prosto sistemsko propagandno oruđe. Što se opet vidi po finansiranju kulturnih inicijativa, što bi rekao Stevan Majstorović, osnivač Zavoda za proučavanje kulturnog razvoja, odnosno pored beogradskog FDU, jedine merodavne institucije uz projekte ozbiljnog civilnog sektora (niški Centar Peđe Cvetičanina i najveće regio platforme Asocijacije NKSS) koja mogu dati pravi sud u okviru kulturne politike.
Publika Gitarijade u Velikom Gradištu (četvrti deo).
Pred nekih dvadesetak posetilaca, uz pomoć snalažljive moderatorke Jane koja trpi Peru i mene u teoretisanju, završavamo uspešno tribinu koju prati javni servis, preko BUNT-a i Brankine ekipe. Sa velikim zadovoljstvom dajem izjavu mladom i pametnom liku iz pomenutog tima da mislim da je upravo ova Gitarijada jedan od ključnih programa današnjih za decentralizaciju kulture u Srbiji, shvatajući da će možda moju poruku posle Pere Janjatovića, kao VIP-a ovih tema, možda čuti i neki donosilac odluka. Ne gledam duže vreme televiziju zbog čuvanja preostalog zdravog razuma, ali će možda i neko prepoznati na javnom servisu koji poput moje tašte kad sam joj potonje pokazao Perinu sliku (“Ah, znam ga, ima ga svuda!”), neko videti i čuti i moju poruku. Javni servis je krucijalan za propagandu pop kulture, a pogotovo medijski ekcesi poput Brankinog “Bunta”, za naš posao. Ispred biblioteke pričam i sa rediteljem sinoćne predstave, koji mi napominje da su tu stalno i da rade u Gradištu, koje van sezone ima samo oko tri, četiri hiljade stanovnika. Ali postoji neka ekipa koja radi i čini mesto živim. Nudim im moj tekst o Bouviju “Povratak Zigija”, a Živko predlaže i dramu po knjizi Goluba iz Goblina “Pisma iz Avganistana” za sledeći gradištanski letnji solsticij period kada miriše sveži rečno – šumski vazduh na pripreme za Gitarijadu.
Još jedan od članova organizacionog tima, istoričar Nenad Goja Mihajlović, vodi posle tribine Peru i mene na piće u obližnji kafe u parku, jer se Živko kao najozbiljniji od nas odmah izgubio da bi zaista i radio posao zbog koga je ovde, pedantnu hroniku – razgovarao sa bendovima, skupljao liste pesama, informacije i slušao ih – čak i revijalne ove večeri. Goja pak, priča kako je upravo imao obaveze kao lokalni ekspert u predstavljanju nasleđa ovog kraja, mada potom saznajem i da je prošle godine vodio tribine i najavljivao program. Kaže kako danas u Gradište pored Rusa i Kineza, dolaze najviše i komšije iz Evropske Unije, Rumuni. Turn Severin je preko puta, stiže se brzo skelom, a nije daleko ni drugi prelaz na đerdapskoj brani. Pomislih, kako je karma svemoćna. Nekada, u vreme Čaušeskovog režima, nesrećne komšije su po jeseni ili zimi, u ledenoj vodi sa bocama gasa na leđima bežali ovamo gde je bila identifikovana sloboda kod dunavskog dela sa najdubljom vodom od više desetina metara ali i najkraćom putanjom, ako su bili srećni da umaknu mecima iz kalašnjikova predatorske straže diktatora. A danas, kao članovi EU i sigurno bolji po standardu koji je očevidno izgradio drugu stranu Dunava, gde nekada zbog režima jednostavno nije bilo naselja, dolaze kao situirani turisti.
Istoričar Goja Mihajlović, jedan od osnivača Gitarijade u Velikom Gradištu.
Uveče, u gradištanskom parku, zapravo na njegovom samom kraju ka Dunavu, na jednom od najlepših koncertnih prostora koje sam video – bini koja je taman, velika kao “Garden” Arsenala otprilike, dok je sa obe strane zelenilo a iza reka i Evropa, uživam u revijalnoj muzici. Apatinski Majkan, požarevačke Čvrge koje atipično sviraju neku varijantu ska muzike, odličan novosadski Bunker 13 koji svira pank verziju “Zaboravit ću sve” od riječkog Fita i beogradski metalni Sanitarijum, koji su kao zamena došli po želji mladih volontera Gitarijade. Divno veče.
Nastup Sanitarijuma u revijalnom delu šeste Velikogradištanske Gitarijade.
05.08.2022.
Budim se relativno rano prvog jezerskog jutra i sa Živkom idem na doručak gde nas čeka Pera koji je kao iskusni posetilac manifestacija (od njega sam naučio da na svakom gostovanju nosim u koferu kupaći asesoar i pasoš), već stigao da ispliva po čistoj jutarnjoj vodi. Oko nas uglavnom gasteri, jedan ruski par i neizbežni kineski turisti koji polako osvajaju kao dominantna ekonomska nacija Evropu. Potom idemo na hotelsku plažu, tik uz terasu.
Pera Janjatović (ili Pero Janjo, kako ga zovu po Istri, njegovoj drugoj kući), osim što je jedini ex-YU enciklopedista (za intimuse „encikloperista“) i sjajan novinar, promoter i izdavač (Dallas records, do početka ove godine, jer je sada u rok-penziji), inače je jako dobro društvo jer je strašno zabavan. A i stari drugar, koga znam od devedesetih. I jedan od mentora u ovom poslu koji radimo ceo život, koji mi je nebrojeno puta pomogao oko nacionalnih i regio kontakata i preporuka. Osim hrpe podataka kojima je stekao autoritet, uz širi društveni kontekst koji stalno koristi u okviru pop – kulturne analitike, on je živi hard – disk interesantnih priča. Tako da je zabavno ležati sa njim pod hotelskim baldahinom na Srebrnom jezeru, gde u pauzama osveženja hladnim regionalnim “Nektar” pivom i kupanja, nalik ritualnom potapanju hindua u mutni Gang među pomenutim posetiocima Jezera i ponekim lokalcima, priča razne doživljaje.
Partibrejkersi, glavne revijalne zvezde šeste Gitarijade u Velikom Gradištu.
Naprimer, kada su ga zvali na neku nacionalnu televiziju da bude gost uz Alena Islamovića. Kako je u nekom tekstu bio kritički nastrojen prema njemu (što obično radi u svojim prikazima, bez obzira na mnoštvo ličnih veza sa muzičarima), smatrao je da možda nije prikladno, ali ga je šarmantna voditeljka ubedila da dođe. U pripremnom razgovoru je nagovestila da će ga potencijalno pitati za mišljenje ko je najbolji pevač Dugmeta, što je u startu smatrao neprimerenim, ali je za svaki slučaj pripremio odgovor kroz jednu anegdotu. Naime, desilo se da u Sarajevu, u nekom kafiću, „zaglave“ Davorin Pimpek Popović i Kemal Monteno sa ekipom i u jednom trenutku se pojavi neki lokalni „lik“ (kojih ima u svakom gradu ovih prostora) koji gleda društvo i još više naređana pića na stolu, nadajući se pozivu. Primetivši ga, jedan od „stolosedalačke raje“ mu dobaci da priđe i da će dobiti „pivu“ i duvan ako im nešto kaže. Lokalni „budalaš“ se primi i upita o čemu se radi, na šta mu ovaj reče – „Plat’ću ti pivu i Malboro, ako nam kažeš, ko je po tebi bolji pjevač od njih dvoj’ce?“. Lik gleda, snebiva se, merka ona hladna piva i cigare, smeška se, ali ćuti kao zaliven. „O’š li reć’? – opet će prvi, mašući mu hladnim pivom i paklom cigareta ispred nosa, ali ovaj i dalje ćuti. „Pa, ajde bolan, reci već!“ – ubeđuje ga i dalje tip za stolom, dok se svi smeju, a „lik“ će na to – „Joj, ne merem, ljut’ će se Kemo!“.
Mika se popodne pojavljuje u svojoj petoj ulozi, kao vozač žirija u jednom od auta koje stalno potom menja, u šta ću se i kasnije uveriti. U kolima mu trešte subotičke Džukele, što mi daje verifikaciju njegovog aktivizma, jer samo sredovečni alternativci rade danas ovakve stvari po Srbiji, inicirajući klince za nastavak nekog urbanog nasleđa (možda “grassroth urban cultural legacy”, pošto volim da teoretski pravim nove pravce) koje može razviti zajednicu i sačuvati je od kvazi – neo liberalne devastacije. Ipak, pitam ga za svaki slučaj, da li je bazično majstor restauracije oldtajmera kako sam razumeo na osnovu fotografija na izložbi ili je kao gradištanski Nikolas Kejdž u onom filmu, koji za opkladu za veče mora da obije stotinak luksuznih automobila.
Skup oldtajmera tokom neke od minulih Gitarijada u Velikom Gradištu.
Ulazimo u gradištanski park i na utvrđenoj lokaciji kod “Stiških orlova”, moto kluba iz obližnjeg mesta Mijailovaca koje poznajem još iz bajkerskih dana, Mika nas u šestoj ulozi – kao intendant javne ishrane, vodi na pravu riblju čorbu od sedam vrsta sveže dunavske ribe, ulovljene jutros i naravno namenjene gostima. Priča kako su jedva po okolini našli alasa koji je jutros iz ugrejanog Dunava nešto izvadio na struk, ali su ga kao lokalci naravno našli, sveži rečni som (neizostavni sastojak specijaliteta) od pedesetak kila i manji od tri kao gratis za Gitarijadu.
I dalje nastavljamo priču oko podrške ovoj bitnoj lokalnoj inicijativi “odozdo” i pitam ga da li se javio nemačkom GTZ – u koji je kao razvojna evropska agencija nedavno odlučio da na konkursu, bespovratnim sredstvima podrži razvoj zajednica u turističkom smislu u Istočnoj Srbiji prevashodno. Znam da je Zaječar dobio projekat i da u okviru kulturnog leta u Romulijanu dovodi Džona Malkoviča sa mjuziklom o serijskom ubici, ali se pitam i pored originalnosti sadržaja koje plaćaju nemački poreski obveznici, koliko će ovom definitivno poznatom turističkom lokalitetu doprineti originalni performans poznatog umetnika? Gde, osim partokratskih krugova iz Zaječara i Beograda eventualno uz selfi lokalnog održivog obor – kneza “Being Boschko Nichic” sa Malkovičem, retko ko da će imati priliku od prave kulturne publike iz Srbije, slično Bočelijevom tezgaroškom obilasku Beograda, da izdvoji stotinak i kusur evra za gorivo, karte, smeštaj i “džebanu” (hranu i piće) da prisustvuje originalnom doživljaju. Tim članovima komisije, koji sigurno nisu Nemci nego ovdašnji uvezani likovi bi trebalo skrenuti pažnju da je za Malkovičevu tezgu (ni Beograd ponovo nije stigao da vidi kako je sam rekao na presu, jer ga jednostavno ne zanima) i honorare ekipe otprilike u iznosu od petnaestak hiljada evra, jer je kulturni decentralizovani ekces zaista, nego uz to, mogla da se podrži i ova izuzetna inicijativa Velikog Gradišta, da bar ljudi koji je održavaju u životu ne budu u dugovima (što ću saznati na kraju), nego razviju svoju manifestaciju, što je i bio cilj evropske misije projekta. Ne može se bez faktora “pravednosti”, koji sam koristio i u disertaciji na FDU decentralizovati ova naopaka država, ne mogu predstavnici kvazi – elite otimati sve, a da se ostalima vlada strahom i bedom. Jednostavno, nije pravedno, nije u redu i kad – tad će karma isto naplatiti. Ili je bolje bilo da smo produžili do Romulijane, u blizini su po legendama, zlatnici, što od starih Rimljana, što od kako mi je pričao teča – pljačke rudnik u Boru tokom nemačke okupacije, jer je preko puta rimskog letnjikovca prolazila stara pruga. Šainović i Sloba su, pretpostavljam bili profi, koristili su za isto helikoptere devedesetih…
Publika Gitarijade u Velikom Gradištu (peti deo).
Sa teških političkih tema i socijalne zbilje (jer niko od mnas ne može mirno da spava i da se opusti zbog egzistencijalnih problema, što smo sva trojica – Pera, Živko i ja tokom gitarijadskih off – razgovora nažalost utvrdili na ličnom iskustvu) prelazimo na moždanu nirvanu – takmičarski deo mladih bendova, što je i suština Gitarijade. Još od prve, 1966. na beogradskom Sajmu, dok je ubrzo potom, kako Živko zbori komunistički vrh konstatovao da to treba “što dalje od Beograda” pa je viđeno, ne za Ivanjicu po Nušiću, nego za Zaječar. A, kako Mika kaže, oni su i dolazili kod njih i raspitivali se po Velikogradištanskoj opštini kako im ovde “koriste ime”?!. Srbija je stvarno zemlja čuda.
Ali i dobrih bendova što se uveravam odmah po početku takmičarskog dela. Osim nas trojice, tu je i Branka iz “Bunta” koja nam se pridružuje u žiriju i daje neophodnu dozu ženske pedanterije i ozbiljnosti, kao i lokalni tatoo-majstor Boban kao predstavnik organizatora. Bez mnogo muke izdvajamo dvoje polufinalista, Deformitet iz vojvođanskog mestašceta Selenče koji me podsećaju na rane Bisti Bojse energijom, Andrejin Krst i Krizni bend iz samog Gradišta, ne zbog šlihtanja domaćinu, nego jer su jednostavno drugačiji sa svojom kombinacijom popa i latina.
Deformitet iz Selenče.
Nakon Janinog proglašenja nominovanih, veče se uspešno završava revijalnim nastupima KKN i Artan Lili pred punim parkom.
06.08.2022.
Opet ležim sa Perom pod baldahinom, jer se Živko okupa i odmah ode u klimatizovanu sobu gde smo cimeri, da gleda vesterne do početka programa Gitarijade. Pitam ga da li je član nekog reprezentativnog udruženja u kulturi, što mi deluje logično, pri tome misleći na neku formu koja bi pokrila publicistiku, ali mi odgovara da je bio samo neko vreme u NUNS-u i potom izašao. Kažem mu da smatram, što sam javno i rekao na jednoj tribini u Aranđelovcu kod Toze Rabase gde smo zajedno učestvovali, da je više nego primeren za nacionalnu penziju samo zbog enciklopedije ex-YU roka. Pera odgovara da je skoro pisao preporuku Jelićima iz YU grupe, koje iskreno ne samo poštuje, nego i voli jer su takvi kakvi su. Na moje pitanje da li su prošli, odgovara – „Dragi mi rekao da je Žika dobio, on ne. Ali mi je i napomenuo da nema veze, jer će mu ionako uzeti pola. Ponašaju se kao matori bračni par!“.
Generation Z iz Bečeja.
Uveče nas ponovo vode na lokalni specijalitet za večeru, javni podrazumeva se, jer pored gostiju, novinara, muzičara, organizacije i domaćina iz lokalnog lovačkog udruženja i zainteresovani mogu da degustiraju. Gastronomska perverzija po drugi put, takođe usko vezana za ovaj kraj, jer je na gore od Dunava i sveže ribe, šuma, zelenilo i planinski kraj od Miroča ka Crnom Vrhu dalje. Lovački gulaš od divljači, srnetine i divlje veprovine…
Lik koji nas ljubazno posluži, liči na bajkera, mada je zapravo lokalni lovac, daje mi korisne informacije da su “Stiški orlovi” iz Mijailovca, obližnjeg mesta što mi je poznato iz bajkerskih aktivnih dana “odlepršali” još juče i da je zapravo ekipa koja sve vreme sedi i zabavlja se na nekoj vrsti modernog sabora, zapravo pomešana, iz Gradišta i Požarevca. Hteli su da “kidnapuju” Peru nudeći ga pivom i prevozom, ali je iskusno odbio i čuo kako komentarišu – “Kad će ovo da se završi, pa da odemo kući i na miru pijemo!!!”.
Uz nastup Brejkersa koji zatvaraju revijalni deo (u čast nagrađenih sviraće još na zatvaranju i požarevački Divert), Jana, obučena elegantno kao za Evroviziju što daje težinu manifestaciji, izvodi nas kao članove žirija kompletno na binu, uključujući i Miku kao glavnog organizatora. I naravno proglašava pobednike Gitarijade. Treće mesto – Krizni bend, drugo – Generation Z iz Bečeja, čiji je gitarista Ognjen proglašen za najboljeg i kao prvi Deformitet. Vredelo je videti radost klinaca (Pera ih je sve pitao – “Ima li punoletnih?”), energiju i sreću u očima i pozdraviti se od srca sa njima uz zahvalnost koju su nam mladalački iskreno pokazali. Nagrade su bitne jedino kada dođu u pravo vreme…
Proglašenje pobednika šeste Velikogradištanske Gitarijade.
07.08.2022.
Mika nas je u finalnoj sedmoj ulozi finansijskog menadžera koji prebrojava povratak piva sponzorima, razmišljajući kako da vrati manjak od 500.000 i kusur dinara, ispratio uz izvinjenje da ne možemo da se provozamo čamcem oko Golupca. Drugi put, pomislih i odoh da se još jednom okupam sa Perom.
Živko je krenuo sa članom benda Mehanizam iz Užica, prošlogodišnjim pobednicima, koji su ga kolima prebacili do Kragujevca gde je uhvatio neki bus ka Nišu, ali kako reče kasnije sa čudnom putanjom (verovatno stari put), preko Banje, ka Kruševcu, da bi se oko Pojata negde pregrejao i stao izbacivši putnike na usijani asfalt da se sami snalaze. U skladu sa svojim životnim stilom bitnika, odmah je krenuo stopom i stali su mu neki Hrvat, pa Nišlija, koji ga je dovezao do studentskog paviljona gde Nišvil smešta goste.
Pera je, takođe u skladu sa svojim stilom, našao prevoz preko simpatične voditeljke Gitarijade, Jane i njene drugarice, direktno kolima do Beograda.
Kad sam završio svoju misiju asistenta rok-profesorima/penzionerima, setio sam se kako mi je Maša rekla, kad sam joj se javio kada polazim nazad, da je to lepo i da će i mene verovatno neko tako ispraćati od mlađih kolega, na šta sam joj odgovorio da se nadam, ali da sam, što je najgore, u svojim drugopolovinskim pedesetim, trenutno bio ja najmlađi u ovom poslu. Stvarno je potrebna smena generacija, ali što reče Pera, ko će da se bavi ovim poslom danas, kad nema para. Sedoh u svoju “bubu”, koja i dalje odbija da se proda na oglasima jer me jednostavno voli izgleda, pa polako kretoh stiškom ravnicom ka auto putu. Na kome je letnja gužva ferija. Ali kamionskog transporta, retkih buseva i dominantnih gastarbajtera i beogradskih tablica. Većina građana zemlje „zlatnog doba“ ne može zbog besparice da mrdne iz svojih domova po paklenoj vrućini. Čak ni po Srbiji. Osim ako se ne vraćaju odavde. A ja ću se, osećam, sigurno vratiti nekada u Veliko Gradište zbog Gitarijade ili samo susreta sa ljudima koji održavaju ovo mesto živim.
Dr Vladimir Paunović
Foto: Naslovna – Prva Gitarijada u Velikom Gradištu, 2017/Foto 2 – 4, 6 – 9, 11, 13 – 18 (foto arhiva Gitarijade); Foto 1,5,10,12 (POP Forum).