Ima ona stara mudrost “Najlakše je posle bitke general biti”. Ali kao i mnogo toga drugog nju ne možemo uvek da primenimo na ove naše prostore. Iz onih bitaka devedesetih godina je malo ko pametniji izašao. Mislim, nažalost, ništa se nije naučilo. I tako je Ante knjigom “Sedma republika” zagazio u temu još uvek toliko vruću, zagađenu nerazumevanjem i isključivošću tupih mozgova. A mi i dalje pokušavamo da shvatimo šta se desilo.

Septembra 1993. godine sam imao tu sreću da učestvujem u organizaciji koncerata “Ko to tamo pjeva?”. U Pragu i Berlinu su zajedno svirali Vještice, Električni orgazam, EKV i Partibrejkers. I pokazali da srpskohrvatski i dalje postoji. Tokom tonske probe u berlinskom klubu Kulturbrauerei (bivša pivara, idealno) prišla mi je neka namigušica, predstavila se da je sa HRT-a i pitala da li bih smeo da im dam izjavu. Pazi, molim te, da li bih smeo. Al opet pomislio sam, ako to budu videli Šešelj i onaj mali od palube, obrao sam bostan kad se vratim kući. Inat je proradio, pa sam pristao. Uključili su kameru, a prvo pitanje je otprilike bilo:

“Mnogi u Hrvatskoj ne odobravaju ove koncerte jer smatraju da je to jugonostalgija…” Prekinuo sam je, rekao da mi se taj izraz gadi (što je izazvalo njen osmejčić) i da sam pristalica termina jugofuturizam. Koji sam sam smislio (kasnije sam imao dobronamernu i duhovitu polemiku sa Nenadom Veličkovićem, književnikom iz Sarajava koji takođe polaže autorsko pravo na ovu konstrukciju). Odmah su spakovali kameru i okrenuli mi dupe. Bez reči. Kasnije sam shvatio da su zlobno mogli da izvuku samo prvi deo moje rečenice, ali bilo je kasno. Koliko znam, srećom nisu upotrebili taj snimak. Bar mi to Vučić nije javio.

Uveče, tokom nastupa EKV imao sam sumanutu viziju. Najednom su mi pred očima zaigrale neonski osvetljene brojke telefona mog druga Zorana iz Zagreba. Telefona koji nikada napamet nisam znao. O tome šta mu se dešava nisam imao pojma, a brinuo sam. Ćale oficir JNA, a Zoran onako pravdoljubiv i drčan, u svakakva sranja je mogao da zapadne. Otišao sam u neku kancelariju kluba i pitao kosatog tipa da li mogu da telefoniram drugu u Hrvatsku. Bez reči je okrenuo aparat ka meni, ali tako da ne može da vidi displej. Kao da je rekao: Pričaj koliko hoćeš i sa kim god hoćeš. Dok sam zvao pomislio sam, a šta ako su ih izbacili iz stana pa mi se jave neki branioci bele tehnike. Samo ću još sranje da napravim Zoranu i njegovima. Onda je kliknulo i ženski glas je rekao “Halo”. Imbecilno sam tražio Zorana na engleskom a onda shvatio da pričam sa njegovom majkom. I šta da kažem, bilo je dirljivo. Nisu mogli da ga diraju jer je zakačio tuberkulozu pa je bio u bolnici. U super!

O tim koncertima je u ovoj knjizi pisao i Ante. I o nastupu U2 u Sarajevu malo kasnije, septembra 1997. godine. Tada sam prvi put posle rata kročio u razvaljeni grad. Spominje Ante i Rambov spektakularni prvi posleratni nastup februara 2000. godine u krcatoj “Tvornici”. Kad sam se sa te turneje (Zagreb, Pula, Rijeka, Zagreb) posle desetak dana vratio kući, žena mi je rekla da sam bio euforičniji nego kada sam par meseci pre toga došao iz Vašingtona i Njujorka. Pa naravno! Tada, pred kraj našeg boravka u Hrvatskoj, nekakve radne inspekcije su najzad uspele da doakaju Rambu pa su poslednji nastup (čini mi se u KST-u) zabranili. Arsen Dedić mi je pred naš polazak u Beograd rekao:

“Osobno se u moje ime izvinite gospodinu Amadeusu zbog tog otkazivanja.”

Šta hoću da kažem. Ovom knjigom Ante me podsetio na mnogo toga iz devedesetih kad je, kako je napisao “Bivša Jugoslavija na hrpi”. Dizajnirao je pasoš za tu našu republiku. Na neki način je bio Karl Maj YU rocka i time je njegovo pisanje još dragocenije i oslobođeno sentimentalnih sećanja.

Kad je umro, upadljivo je bilo koliko su mainstream mediji u Hrvatskoj izbegavali da spomenu “Sedmu republiku”. I u tom tragičnom trenutku, ruke su nepogrešivo ispisivale ono što misle da je podobno. Kao da mu čaršija nikada nije oprostila smiren, razuman ton knjige. Jednostavne istine koje je sa duhom i prefinjenom ironijom ispisao. Verovatno i samu ideju da je postojala (i postoji) sedma republika. Ljudima u Srbiji knjiga je pouzdan vodič kroz jezive hrvatske devedesete o kojima smo tada šturo saznavali samo iz par pouzdanih ovdašnjih medija. Mi i danas imamo mrtvu trku ko se više stidi političkih lidera ovih malih feuda. I dalje neki ovde prebrojavaju koliko para je u Beogradu uzeo Rundek, a koliko Parni valjak, a zašto je Let 3 ovo, a Oliver ono… A u Zagrebu vrte glavom na rasprodate koncerte Balaševića, Bajage, S.A.R.S. Kao da neko puškom tera te ljude da kupe kartu. Što nije nelogično razmišljanje onih koji bi / su preteći puškom uterivali svoje mišljenje.

Baveći se devedesetima Ante je u knjizi napisao “Nostalgija je tih godina bila nezgodna politička kvalifikacija”. Pogrešio je samo u jednom. Tu konstrukciju je zapisao u prošlom vremenu. Ponovo sam pročitao “Sedmu republiku”. Delovalo mi je kao prvi put. Nažalost, ova knjiga je evergreen.

(Tekst je predgovor za dopunjeno izdanje knjige „Sedma republika“ Ante Perkovića koje je objavljeno 2018. godine.)

Beograd, 21. februar 2018.

Petar Janjatović

Novinar ovdašnji

Foto: Screenshot Youtube (https://www.youtube.com/watch?v=XuzprDVzI0E).