Ključna reč, sa kojom se najviše susretao tokom odrastanja, bila je nepravda. Slušao sam prolaznike koji često govore o nekakvoj “nepravdi”, roditelje koji razgovaraju o poslu i takođe pominju tu reč i nastavnike koji bi o tome često pričali. Svi oni bili su duboko razočarani, bez imalo nade da će se nešto u državi promeniti. Možda, tada, nisam tome pridavao značaj, ali sada je osećam i na svojoj koži, sada se to i mene tiče. Prvi put izlazim na glasanje sa nadom da će se nešto promeniti.

Kada se današnjem društvu spomenu izbori često možemo čuti sledeće odgovore: ,, Ma svi su isti. Nemamo za koga da glasamo. Sedi i ćuti, doći će neko gori”. S druge strane postoje ljudi koji tvrde sledeće: ,, Neću da glasam, ne verujem u promene. Moj glas ništa ne znači, svakako će ga ukrasti. Pobediće uvek isti”. Ono što me najviše raduje je stav mladih, angažovanost moje generacije. Na društvenim mrežama primećujem brojne objave koje se tiču aktivizma, promena i političke svesti. U školi je sve veći broj mladih koji će izaći na izbore i to me raduju. Mladost je bunt.

Tu se sada nameće pitanje – a šta nam znače izbori? Šta mi mladi imamo od toga? Odgovor može biti jednostavan – ne želimo “sudbinu” naših roditelja. Želimo da živimo bez straha, nasilja, želimo mirnu budućnost u našoj zemlji. Želimo uređenu državu, kvalitetno školstvo i zdravstvo. Pristojan život i posao bez stranačkog zaposlenja i silnih ucena. Sve što se sada u državi radi ostaće nama u amanet. Mi ćemo da ispaštamo, plaćamo i ispravljamo “krive Drine”. Zato su nam važni izbori.

Povodom finansijske pomoći mladima, u iznosu od 10.000 dinara, fasciniran sam sledećim izjavama: ,, Mi smo dali mladima novčanu pomoć. Država misli na mlade i daje svoj novac”. Lično smatram da je taj novac naš, novac naših roditelja. Niko taj novac ne daje iz svog džepa, a nažalost većina misli da to tako funkcioniše. Tu uočavam tešku manipulaciju, podmićivanje mladih pred izbore. Za realizaciju novčane pomoći bilo je potrebno svega deset dana, a sve je funkcionisalo preko srednjih škola. Ono što je činjenica je da se mnogo novca rasipa. Deli se i šakom i kapom. Zamalo, u jednom trenutku, da pomislim kako smo samo bogati, ali sam se setio da nam se bolesna deca leče SMS porukama. Cifra od 10.000 dinara je smešna i sitna. Ne verujem da će ikome drastično pomoći, ali na državnom nivou, to je mnogo novca. Najviše bih voleo da su ta sredstva uplaćena svim bolesnim ili siromašnim građanima, neka se taj novac koji se rasipa daje njima, to ima smisla. Ionako se plašim da ćemo duplo vratiti.

,, Prvi put s ocem na jutrenje” jeste pripovetka Laze Lazarevića. Moja verzija ,, Prvi put s ocem na izbore” predstavlja promenu kojoj se nadam, prekretnicu koja će me odvesti u neku bolju budućnost. Prvi put glasati – znači prvi put biti odgovoran, odlučivati o sopstvenoj budućnosti, birati put kojim ćemo ići. Zato ću iskoristi svoje građansko pravo i izaći ću na izbore. Ne treba se plašiti neuspeha, već treba biti uporan i istrajan. Za kraj bih ponovo citirao Lazarevića: ,, Sve će to narod pozlatiti”.

Luka Kijačić

Foto: Unsplash