Poseta Estoniji 2014. godine, u okviru „Erazmus plus“ programa mobilnosti civilnog sektora, pružila mi je, pored prilike za upoznavanjem ove lepe baltičke zemlje i učenje o tome kako četvrta industrijska revolucija može biti deo svakodnevnice. Bar onaj, kod nas najprimenljiviji deo koji se odnosi na mobilne uređaje, namenski softver i dobar i pristupačan internet. Već na početku, primećujem da javni prevoz ima sopstveni internet portal, koji nam omogućuje dobar besplatni pristup internetu tokom putovanja. Sledeća stvar koja mi je privukla pažnju, odnosila se na prezentaciju zemlje od strane domaćina, što je uobičajeno u ovom tipu evropskih programa. Video materijal, koji je sadržao istorijske, geografske i kulturne informacije, završio se sa logotipom jedne od najpoznatijih mobilnih aplikacija – “Skajpom” (Skype), jer je Talin, glavni grad, najveća kancelarija ove kompanije. I na kraju, jedna prosta životna stvar. Do aerodroma u Talinu, bilo je potrebno koristiti lokalni autobuski prevoz od južnih okruga Valga i Polva, gde smo bili smešteni. Otprilike, kao da iz Batočine ili Jagodine trebate stići javnim prevozom do Surčina. Pružajući instrukcije, organizatori su nam rekli prethodnog dana, da je jedini način onlajn rezervacija karte i isto takvo plaćanje te usluge, putem platne kartice. Prateći uputstva aplikacije, razmišljao sam kako bi se naprimer, srpski penzioner snašao prilikom neophodnog odlaska radi lekarskog pregleda, ako bi bio sam (bez edukacije bližnjih) i bez neophodnih “alatki” (računar, android, internet, ali i platna kartica ako pogledamo redove pred šalterima bankama u vreme isplate penzija), a da se radi o jedinom načinu, poput estonskog primera? Pretpostavljam da bi alternativno našao prevoz autom, a na moje pitanje Estoncima o takvom slučaju, dobio sam odgovor – da su jednostavno svi morali da nauče korišćenje, jer je bilo potrebno i jer je država tako zagovarala.  

Ova iskustvena evropska pouka, dala mi je povod za razmišljanje, koliko je naša zemlja zaista u ras/koraku, ne sa nečim što bi se moglo nazvati obavezujućim pristupnim koracima za ulazak u EU, nego sa modernim i neophodnim stvarima koje život mogu učiniti lakšim. A za takvu analizu najkorisniji su – lična iskustva i direktni primeri susretanja građana sa “digitalnom agendom”.

Siniša P. ima 75 godina, penzioner je sa dobrim primanjima i živi u Kragujevcu. Zbog prirode svog prethodnog posla (profesionalni vozač u inostranstvu) rano su mu bili dostupni mobilni telefoni, a potom i njihova “pametna”, android opcija. Čim je došao u penziju, kupio je sebi laptop računar i nabavio port za mobilni internet jer je tada živeo van grada, da bi “slušao muziku i čitao vesti”. Upotrebu računara mu je prvo pokazao sin, a kako mu je to bilo nedovoljno, sam je pronašao agenciju koja je organizovala informatičke kurseve i otišao na par samostalnih časova. Trenutno samo koristi android telefon novije generacije, gde redovno prati vesti, komunicira putem “vajbera” i “skajpa” sa rodbinom u inostranstvu, ali i aktivno prati “prijatelje” na društvenim mrežama. Na pitanje da li koristi neku virtuelnu javnu uslugu, odmah je pomenuo aplikaciju “Moj doktor” (https://izabranidoktor.mojdoktor.gov.rs): “To mi je pokazao unuk, objasnio mi kako radi i instalirao na telefonu. Dobro je, vidim kad mi doktorka radi, kad je slobodno i zakažem pregled. Ne moram da zovem po ceo dan da bi mi zakazali. Ovo je vrlo prosto da se koristi.” Međutim, on nije tipičan predstavnik svoje ciljne grupe. Na pitanje, kako njegovi poznanici slične dobi koriste slične informatičke javne usluge, odgovara sledeće: “Ovo ne koristi niko od penzionera koje znam, a mislim da ne koriste ni ništa drugo. Jedan čak i nema mobilni telefon kod sebe, nego mu je kod sina koji mu prenosi pozive.” Iz ovog primera, direktno proizilazi i potreba za personalnom edukacijom jedne od glavnih ciljnih grupa primarnog zdravstva – penzionera, po klubovima, udruženjima, mesnim zajednicama, ali i domovima zdravlja, čime bi se popularisala sama e-usluga, podizala informatička pismenost, ali i dobila praktična korist od smanjivanja dežurstava medicinskih sestara “na telefonu”, koje bi mogle da rade druge zdravstvene poslove.

Sledeći primer je kolektivan i odnosi se na neposredno vreme restriktivnih mera povodom zaštite stanovništva od pandemije COVID 19, kada je država Srbija odlučila da ekonomski jednokratno pomogne punoletne građane sa iznosom od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti. Sam odziv, posebno u vezi onlajn prijavljivanja (uz direktnu telefonsku opciju), pokazao je da građani itekako umeju da se snalaze u javnim informativnim uslugama (bilo da su se sami prijavili ili uz pomoć nekoga bližnjeg, gde su mogli i da upoznaju krajnje jednostavan proces). Ali je e-usluga državne uprave bila – nepotpuna. Putem aplikacije koja je svakom građaninu omogućila da se prijavi za državnu pomoć, mogao se pratiti i status iste (https://idp.trezor.gov.rs),  koji je u velikom broju slučajeva duže vremena ukazivao da je “zahtev u obradi”. Razlog je ležao u očekivano većem broju tranši novca, ali i očigledno neumreženim bankama (umesto jednoj, centralnoj), tako da su i pored postojanja usluge, korisnici zahteva morali da direktno idu na šaltere, raspitujući se o terminu isplate pomoći i usput se dodatno izlažući riziku od zaraze virusom.

Primer javne e-usluge sa istom ocenom, dolazi i iz Ministarstva kulture i informisanja, preciznije – rada njihovih komisija za izbor projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva, kao jednoj od najobuhvatnijih mera kulturne politike za podršku stotinama kulturnih delatnika (organizacijama, nedržavnim institucijama, agencijama, pojedincima, ali i samoj publici, odnosno građanima). Ministarstvo je pojednostavilo aplikacioni formular, stavilo opciono da se registracioni podaci iz APR-a (Agencije za privredne registre/ https://www.apr.gov.rs/претраге.1843.html) mogu uz dozvolu onlajn proveravati, ali je i dalje pored elektronske, za aplikaciju neophodna i print-verzija u 5 primeraka, težine i do par kilograma. Problem koji se može identifikovati kao “hibridna e-usluga” (jer i dalje vezuje za sebe nezgrapnu dokumentaciju u štampanom obliku), prenosi se i na pozitivniji rad komisija. Na javnoj raspravi o nacrtu Strategije razvoja kulture Srbije, održanoj u Nišu 18.09.2017. godine, na pitanje učesnika o povećanju decentralizacije srazmernom participacijom članova komisije (da pored glavnog grada ima i vanbeogradskih predstavnika), tadašnji ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević je rekao: “Što se tiče decentralizacije odlučivanja u komisijama, saglasni smo sa tim principom i nastavićemo sa njim u sledećem pozivu, ali je bilo tehničkih poteškoća (neredovnog dolaska na sastanke u Beograd radi zajedničkog odlučivanja, slanja dokumentacije od stotinu kilograma…)”. Ovaj primer dokazuje da i pored insistiranja na digitalnom administriranju, redovna administracija u Srbiji funkcioniše nesmanjenim tempom.

U strateškom dokumentu „Procena stanja elektronske uprave u jedinicama lokalne samouprave“, koji je u okviru projekta podrške razvoju opština putem unapređenja dobrog upravljanja i socijalne uključenosti 2019. godine radila Švajcarska agencija za razvoj i saradnju (Swiss pro), procenjivana je digitalna pismenost i dostupnost e-usluga u 60 jedinica lokalne samouprave (opštine, građani i privatni sektor). Podaci pokazuju da se jedine e-usluge, koje se građanima nude na opštinskim portalima, odnose na matične knjige i uverenja o državljanstvu, a da su za većinu drugih usluga lokalnih samouprava (poput prava na dečiji dodatak, porodiljske naknade ili prijave inspekciji) informacije dostupne onlajn „ali zahtevi se ne mogu obraditi ili podneti onlajn, niti se dokumenti mogu dostaviti na kućnu adresu”. Zato je i logičan sledeći podatak, da su izdavanje ličnih dokumenata i izvoda iz matičnih knjiga – najčešće tražene usluge od strane građana, mada tome svakako doprinosi i njihova najduža promocija na portalu “eUprava”. Privatni sektor je, s druge strane po istom istraživanju “najviše zainteresovan za registraciju privrednih društava, elektronsko podnošenje finansijskih izveštaja, CEOP (Centralna evidencija objedinjenih procedura za izdavanje građevinskih dozvola), dokumente i potvrde vezane za poslovanje, uvid u stanje na poreskom računu, dokumente prostornog planiranja.”

Ovde bi svakako trebalo postaviti i pitanje, šta je sa novim uslugama koje će olakšati život građanima, poput estonskog “jednog klika”, gde vam je na osnovu jednog identifikacionog broja omogućeno da budete umreženi sa svim potrebnim podacima, od socijalnog osiguranja i poreznih obaveza, do zdravstvenog kartona i biračkog spiska. Nova inicijativa lokalne samouprave grada Kragujevca – “elektronski registar” (https://eregistar.kragujevac.rs/#) svakako pruža potrebne informacije o načinu podnošenja zahteva o ostvarivanju prava građanina u nadležnosti lokalne samouprave, ali je za potpunu implementaciju primera iz Estonije potrebna funkcionalna umreženost javnih službi i njihovih arhiva, za što očigledno nema materijalnih, tehničkih, ali i ljudskih resursa. Možda ni kreativnih, jer se u vremenu pandemije mogao pojaviti i “Zoom sastanak sa gradonačelnikom”. Nekad je dovoljno osvrnuti se i na “glas naroda”, jer u gore pomenutoj proceni švajcarske organizacije stoji da “anketirani građani predlažu uvođenje sledećih eUsluga: informacije o slobodnim radnim mestima na lokalnom nivou, onlajn upravlјanje porezima, onlajn sednice skupštine, crne liste nekvalitetnih investitora i izvođača radova, prijave za subvencije za javni prevoz, eInspekcija, eKatastar, onlajn upis u osnovnu školu.”, a da su predstavnici preduzeća za “pobolјšanja elektronske komunikacije privatnog sektora sa javnim institucijama, potpuno uvođenje eUsluga, do nivoa primanja naručenih dokumenata na adresu preduzeća ili, još bolјe, u elektronskom obliku, u njihov elektronski sandučić kao i uvođenje centralnih registara”.

Na kraju bi trebalo postaviti i pitanje mogu li građani zahtevati (jer bi javna uprava trebalo biti njihov servis) i inicirati nove pomenute usluge, umesto da čekaju da sama javna administracija odredi i ponudi iste? Elektronski uvid u katastar nepokretnosti (https://katastar.rgz.gov.rs/eKatastarPublic/PublicAccess.aspx), kontrola “iz fotelje” o tome da li ste upisani u birački spisak (http://upit.birackispisak.gov.rs), onlajn zakazivanje termina u MUP-u radi izdavanja ličnih i putnih dokumenata (https://euprava.gov.rs/usluge/5781), nesporno koriste građanima, ali kako potencirati novu e-uslugu na osnovu potrebe? Jedan od boljih primera bi mogla biti provera ostvarenog radnog staža građana, koja je neophodna prilikom promene posla, planiranja odlaska u penziju ili možda i najkorisnije – kontrole redovne uplate doprinosa od strane poslodavca. Zar nije bolje umesto odlaska na šalter Fonda PIO i to negde i samo u ranim prepodnevnim časovima (kada mnogi rade ili jednostavno ne mogu doći) imati elektronsku opciju pristupa podacima, na osnovu matičnog broja? Način postoji, radi se o mogućnosti onlajn podnošenja inicijativa građana i privrede preko republičkog sekretarijata za javne politike, radi izmene ili kreiranja novih propisa (https://rsjp.gov.rs/cir/inicijative-privrede-i-gradjana/), a svakako je moguće pokrenuti i peticiju/inicijativu građana na osnovu zakonskih mogućnosti poput Ustava ili Zakona o lokalnoj samoupravi. 

Primeri iz evropske istorije pokazuju da odgovorna država itekako vodi računa o obrazovanju građana. U Francuskoj se isto i zakonski instrumentalizuje 1957. godine, zakonima koji radnicima i omladini garantuju pravo na obrazovanje, što je podstaklo mnoga udruženja, domove omladine i slične institucije da pokrenu neformalno obrazovanje putem specijalizovanih kurseva. I Srbija je shvatala neophodnost bazičnog obrazovanja pa je “u 1945. godini uloženo 188 hiljada dinara na opismenjavanje 35 hiljada ljudi”, a da je u periodu od 1945. godine do 1951. godine u Srbiji “na ovaj način obuhvaćeno preko 800 hiljada stanovnika od ukupno milion i dvesta hiljada nepismenih”, od kojih je preko 93% bilo sa sela. Smatram da je analogija digitalne i klasične pismenosti nesporna, jer još jedan od glavnih zaključaka “Nacionalnog izveštaja” navodi: “Većina građana u Srbiji je digitalno nepismena, čak njih 51 odsto, dok je 14,8 odsto osoba delimično digitalno pismeno.”.

Navedeno nam ukazuje, da je šira akcija “digitalnog opismenjavanja”, koja će uključiti praktične, lične obuke sa građanima (pre svega sa ruralnih područja, ali i ostalih), pristup “alatima” (kvalitetan internet) i pre svega proaktivnu ulogu javne uprave u popularisanju e-usluga i načina upotrebe, kao i spremnost za participaciju građana u kreiranju novih, neophodna ukoliko se želi uhvatiti korak, kako sa “digitalnom agendom”, tako i sa modernim okruženjem.

Dr Vladimir Paunović

Foto: (izvor rupixen.com)

Ključne reči: Digitalna agenda, Digitalna pismenost.

Tekst je nastao kao deo projekta “Increasing civic engagement in the Digital Agenda – ICEDA”, koji realizuje Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost – CRTA, sufinansiranog od strane Evropske unije na osnovu Ugovora o dodeljivanju bespovratnih sredstava sa ref. ne. IPA / 2019-414-059. Digitalna agenda je inicijativa Evropske unije, a koja se proširila i sada se odnosi i na Zapadni Balkan. Cilj je da građani regiona koriste prednosti digitalne transformacije. Posvećenost primeni Digitalne agende obezbediće da građani nauče veštine koje odgovaraju potrebama nove ekonomije i pomoći modernizaciji javnih uprava, jačanju sajber bezbednosti, povećanju povezanosti i poboljšanju poslovne klime.

Increasing Civic Engagement in the Digital Agenda – ICEDA projekat ima za cilj veće angažovanje organizacija civilnog društva (OCD) u promociji, oblikovanju i primeni Digitalne agende na Zapadnom Balkanu. Partneri na projektu će tokom tri godine raditi na povećanju kapaciteta OCD i medija za suočavanje sa izazovima povezanim sa Digitalnom agendom, kao i na promociji Digitalne agende na nacionalnom i lokalnom nivou. Štaviše, trenutno širom regiona zapadnog Balkana postoji puno digitalnih usluga (e-usluga) dostupnih građanima koje pružaju javne institucije. ICEDA će povećati upotrebu e-usluga kroz promociju i doprinos njihovoj širokoj upotrebi, kao i zalažući se za uvođenje novih usluga kod vlada na svim nivoima.

“Increasing Civic Engagement in the Digital Agenda – ICEDA” projekat sprovode: Metamorphosis Foundation (Severna Makedonija), Open Data Kosovo (Kosovo), e-Governance Academy (Estonija), CRTA – Center for Research, Transparency, and Accountability (Srbija), NGO 35mm (Crna Gora), and Levizja Mjaft! (Albanija).