(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 7.)

• “Šta da radimo sad?” – upita jedan od muzičara, drugu dvojicu iz benda, dok su trošili poslednje pare u pančevačkoj pivnici.
• “Kad smo već tu, što ne bismo pozvali Koju?” – reče jedan od njih.
• “Ajde!” – složiše se ostala dvojica.

Ubrzo su Popečitelji svirali probu ispred “Zelenog Zuba” i posle se dogovorili da im bude producent prvog albuma. Sreća prati hrabre, Karma radi svoj posao…

Pre poziva su skoro nedelju dana morali da ostanu u Pančevu, prilično “u autu”, jer im je pre toga “jugić” kojim su došli na drugu beogradsku svirku u klubu “Sokolska 10” i na koju su pošli sa mladalačkom muzičarskom nadom da će biti kako valja u glavnom gradu, nakon prve, ne tako zapažene u klubu “Fili”, pun opreme, jednostavno stao na semaforu u samom centru. Samo su ga parkirali sa strane i ostali…

Sale Furunović je godinu dana kasnije dolazio u Beograd drugim poslom, da promoviše prvi album svog benda i naravno, svraćao je do “Zelenog Zuba”, Tada je shvatio da se, gle čuda, “penzionisani Yugo” zapravo pokvario pored njegovog prozora…

Foto 01: Koja i Popečitelji na dogovoru za saradnju, 2003. godine.

U prethodnoj priči, saznali smo kako je ovaj vanserijski bend počeo na jednoj sceni o kojoj nije bilo mnogo informacija (https://popforum.rs/popecitelji-neodoljiva-buka-juga-i/). Ovo je i prilika da saznamo kako su Popečitelji postali kragujevački bend. Saša Furunović, lider grupe o tim danima priča:

“Nakon bombardovanja 1999. godine, bivamo prinuđeni da porodično napustimo Prištinu i da u tom talasu raseljeništva nasumično biramo mesto gde ćemo otići. Spletom okolnosti je to bio Kragujevac, grad u koji dolazimo prvi put, ispostaviće se da živimo i radimo sve ove godine.

Muzika i bavljenje njom je bilo nešto što nas je održavalo u životu tokom devedesetih i sačuvalo nam zdravu pamet (ovo kažem i u ime braće) i bilo je logično da se i u prvim danima raseljeništva brže bolje okrećemo njoj.

Nova sredina, nove okolnosti i neizvesna budućnost. U Kragujevcu se tokom te 1999. i 2000. godine kao podstanari selimo pet puta. Svaka ta selidba je bila muzičko i životno poglavlje za sebe i stvari su se odvijale intenzivno u kratkim intervalima.”.

Ovaj burni životni period Popečitelja, predstavićemo kroz intimnu ispovest Saše Furunovića:

“ Lokacija 1.

Porodica Furunović, (mama, tata i tri brata) među poslednjima napušta svoj grad, dolazi u Kragujevac i nastanjuje, mojom zaslugom, iznajmljene prostorije lokala u malom tržnom centru. Tako da smo odmah postali “lokalci”. Tu smo živeli mesec dana, dovoljno dugo da upoznamo grad, upoznamo neke ljude koji su nas uglavnom dočekivali pitanjem „Gde nađoste ovde da dođete?“ – misleći na grad, ne na tržni centar u kome smo dočekali i pomračenje sunca.

Lokacija 2.

Sprat kuće u Bresnici je već bio prilika da se u sobi postave bubnjevi i pojačala i da se odvrnemo “do daske” da nas čuje ceo grad – što smo nastavili da radimo do dan danas. Tu već na druženje dolaze i pojedini gradski muzičari. U Bresnici su bili i momci iz benda Warszaw koji su u podrumu kuće imali instrumente, hladno pivo i višekanalni kasetaš za snimanje. Pored sjajnog druženja. tu su pali i prvi kragujevački snimci Popečitelja.

U Prištini smo imali prostoriju za vežbanje u sportsko-kulturnom centru “Boro i Ramiz” gde nam je, kada je počelo s….., ostala sva oprema. Po završetku rata, skidam uniformu i počinjem da radim kao prevodilac za KFOR. Ostajemo u gradu, u naivnoj nadi da ćemo nekako nastaviti sa životom u njemu. U jednom trenutku, sam nagovorio tog komandira da mi pomogne da dođem do opreme. Vojnim kamionom KFOR dolazimo do “Boro i Ramiza” i uz pomoć nekolicine vojnika, uzimam svu našu opremu (pojačala, bubnjeve) koja je nekim čudom, ostala netaknuta u zaključanoj prostoriji. Na njoj se sada “rokalo” u Bresnici.

Radeta Vulić je krenuo da svira sa nama manje od godinu dana pre nego što je krenula frka na Kosovu. To su bili njegovi bubnjevi. O njemu nismo imali nikakve informacije. Setio sam se, da je pričao da mu je otac nešto radio pri jednoj stranci, pa sam otišao u prostorije gradskog odbora da ih zamolim da probaju da pronađu Radeta i njegovu porodicu. Posle par dana su mi javili broj telefona. Rade je sa porodicom bio u Kraljevu i to je bila sjajna vest, kako za nas tako i za njega. Bio je blizu i mogao je da dolazi na probe. Sada je Rade rokao na svojim bubnjevima, u Bresnici.

U tom istom periodu me bivši profesor sa fakulteta Vidan Papić spaja sa tadašnjim direktorom Doma Omladine Dušanom Vasovićem koji mi pomaže na više načina – a najbitniji je da dobijamo prostoriju za održavanje proba u podrumu Doma. Od tada, a to je bilo 1999 godine, smo konstantno, sa raznim prekidima doduše, bili vezani za Dom Omladine. U tom periodu u Domu vežbamo mi i ČBS i tada počinje prijateljstvo dva benda i kasnija uzajamna podrška i razumevanje sa Mikicom Zdravkovićem.

Na jednu takvu probu dolazi i Aleksandar Šurbatović Šuca koji tih dana otvara “Urba Zonu”, mali klub koji će ljudima puno značiti. Pada dogovor i dešavaju se – neki kažu – čuvene svirke u tom klubu. Nama su svakako puno značile.”

Foto 02: Saša i Aleksandar Šurbatović Šuca najavljuju koncert u “Urba Zoni” kod Frizbija u radio emisiji na “Drugoj Boji”.

On priča i o prvim svirkama u Kragujevcu:

“Jedno vreme tu održavamo i probe. Te svirke i nastupi u “Jazz klubu” su bile, među prvim koncertima benda nakon promene prebivališta. U to vreme sviramo i u Kraljevu u klubu “Cinema”, a taj koncert je zvučno zabeležen, što će se kasnije pokazati kao bitna stvar.”

Foto 03: Prve kragujevačke svirke Popečitelja, “Jazz klub” 1999/2000.

Sale nastavlja svoju priču o prvom vremenu u Kragujevcu:

“Lokacija 3.

Nova selidba nakon devet meseci, manje prostora i prilično mračan period. U tim danima tražimo neka nova muzička rešenja. Intenzivno druženje sa Banetom Rosićem (Bane je iz Aleksandrovca Župskog, tada živeo i muzicirao u Kragujevcu, a danas je Novosađanin poznat po svojim tv emisijama za decu “Avanture leteće gitare” i svom bendu “Branimir i Neprijatelji”), dovodi do toga, da jedno vreme eksperimentišemo sa pevačem. Vežbamo u kući, zatim u obližnjoj mesnoj zajednici gde smo i napravili te nove stvari. Prelazimo da probamo u klub “Daraloo” gde i održavamo jedini koncert u toj inkarnaciji. To je i jedino što je ostalo iz tog perioda – arhiviran video snimak tog koncerta. Petog oktobra 2000. smo trebali da sviramo ispred “Krsta” u sklopu tadašnje borbe protiv režima, međutim – “desio se Pet oktobar”. Taj novi početak je bio i kraj, te kratke faze benda sa pevačem.

Lokacija 4.

Još mračniji period. Teški dani bez mnogo muzike. Činilo se da nema rešenja i izlaza. Nekoliko meseci koje vredi zaboraviti, da se nije desila jedna jako bitna stvar. Iz dugog perioda mraka smo izašli na najbolji mogući način – bučnim koncertom. Apatiju prekida iznenadni pozitivan impuls, da napravimo koncert u gradu u kome u tom trenutku niko ne svira i gde čini se i nema mesta za sviranje. Koncert pravimo u foajeu Pozorišta “Joakim Vujić”, tada praznom prostoru bez ikakvog inventara i bine.

Pravimo glinene karte, sami organizujemo sve i sami reklamiramo koncert. Te noći je taj prostor bio pun i taj koncert smatramo za jedan od najbitnijih u karijeri. Posle njega više ništa neće biti isto.” – govori Furunović.

Saša nastavlja dalje priču o kragujevačkim danima benda:

“ Lokacija 5. “Furuna House”

Konačno dovoljno prostora za rad i žurke. Počinje jedan od najkreativnijih perioda benda. Tu nastaju “Ko radi?”, “Gvozdena metla” i ostale numere sa budućeg prvog albuma. Period bez mnogo koncerata, ali sa puno sviranja i stvaranja. Tu počinje i druženje sa Slavkom Đurićem, kragujevačkim umetnikom (danas Njujorčaninom) koji redovno posećuje te probe i beleži ih svojim fotoaparatom, a njegova podrška i intenzivno druženje s njim će biti bitni na više načina, što će se kasnije pokazati. Negde u tom periodu dobijamo i prve reakcije fanova, koji žele da podele utiske  – izgleda da je onaj snimak koncerta iz Kraljeva nekako našao put do slušaoca. Kaseta se presnimavala, a neko je narezao i CD. Posećuje nas i Srđan Slavković Fiki koji beleži sjajne fotografije koje će se kasnije koristiti u promo materijalima i u spotovima.”

Foto 04: Saša Furunović – foto sešn u “Furuna House”.

Glavni “popečitelj” nastavlja ispovest, objašnjavajući i svoje buduće muzičke projekte, ali i sudbonosni susret, koji će im notirati početak uspešne karijere:

“U tom periodu se nabavlja i prvi kompjuter i otvara mi se novi svet, potpuno novih mogućnosti. Snimam probe u kući (što će se pokazati kao bitna stvar u vezi sa prvim albumom) i počinjem da radim na onome, što će kasnije biti CD Ministar. Tu prvu muziku radim pod imenom TMA, naziv koji ću ubrzo promeniti u CD Ministar. U “Kutiji šibica” u kragujevačkom SKC – u organizujemo spontani bučni nastup, gde uz pomoć kompjutera izvodimo svu muziku koju sam tada producirao i napravio uz pomoć istog. To je bio još jedan kratak izlet u nepoznato i tako smo ga i doživljavali.

Život je bio previše turbulentan i nije bilo prilike da se snimi pravi album. Sada su stvari išle u tom pravcu. Ono što smo znali sve te godine i o čemu smo često pričali je da kada dođe do toga, moramo stvar prepustiti pravom znalcu. A što se nas ticalo, u Srbiji je bio samo jedan – Dušan Kojić Koja.

Koju upoznajem nakon koncerta Discipline 2000. godine u Bašti Doma Omladine. Razgovaramo i on zainteresovano traži neki snimak benda. Koji nemam! Međutim, u Domu srećem Vladu Petrovića Petra, čoveka koji otrčava kući i donosi CD sa snimkom iz Kraljeva.

Nakon par meseci mi se javlja Kojin menadžer, da mi kaže da bi Koja to voleo da radi. Kasnije sam se i video sa njim u Beogradu, gde smo pričali o mogućnostima saradnje i kako da se to izvede.

To su bile sjajne vesti i potvrda za bend da je na pravom putu, međutim trebalo je da prođe još vremena da se sve sklopi, a presudili su jedna svirka u Beogradu i jedan dotrajao motor Juga…”.

Foto 05: Popečitelji na početku karijere u Kragujevcu (sa leva na desno – Goran, Radeta, Saša).

Furunović dalje priča kako je snimljen prvi album “Ko radi?” i o jednom od najbitnijih koncerata Popečitelja:

“Određujemo datum i nakon nekoliko meseci, konačno snimamo prvi album u sjajnom studiju “Music Factory” na Košutnjaku, pod snimateljskom “palicom” Aleksandre Stojanović, koja zajedno sa Kojom radi miks. Studio je imao vrhunsku analognu opremu, snimalo se na trakama i nije bilo kompjutera. Album snimamo u vreme trajanja policijske akcije “Sablja”, putujemo iz Pančeva svako jutro, a u povratku nas, svake noći zaustavlja patrola policije i pretresa. Nakon šest dana uspešno privodimo snimanje kraju.

Jedan od najbitnijih nastupa u karijeri imamo 9. maja 2003. godine. Na Kojino insistiranje, njegov tadašnji menadžer Toma Naumovski nas, kao organizator tog koncerta, ubacuje da sviramo ispred Maseo Parkera (legendarnog saksofoniste Džejmsa Brauna). Sviramo ispred hiljadu ljudi u bašti beogradskog SKC-a. Niko u publici ne zna za bend, osim nekolicine beogradskih muzičara, kojima je Koja puštao još uvek neobjavljen album. Publika nas zove na bis, a od Maseovog menadžera dobijamo “zeleno svetlo” za to. Veliki uspeh jednog nepoznatog benda i priča je počela da se širi…”.

Foto 06: Popečitelji sviraju ispred Maseo Parkera u beogradskom SKC – u.

Saša Furunović završava priču o prvom izdanju benda i pripoveda o njihovom kasnijem putu:

“Ubrzo nakon tog koncerta, Gorana životni putevi odvode u Rim, gde će živeti narednih 5 godina. Ja sledećih godinu dana, provodim u traženju izdavača i radu na prvom video – spotu benda, dizajnu i postprodukciji albuma, koji zajedno sa Kojom radimo u “Sky Studio” kod Vlade Negovanovića. Na Kojin predlog, na album kao bonus traku ubacujemo numeru „Kombinovana soba“, koju smo snimili verovatno 2002. godine u “Furuna House”. Koja radi miks ove numere.

Prvi album pod nazivom „Ko radi?“, objavljujemo u martu 2004. godine za izdavačku kuću “Mojo Beat”, koja će kasnije postati “Odličan Hrčak” i sa kojom nismo prekidali saradnju do danas.

Krećemo sa redovnim koncertima po Srbiji i regionu, a obilazimo i Francusku, Italiju, Poljsku, Austriju. Goran putuje na relaciji Italija – Srbija i daljina na kojoj se nalazi ne utiče na bend. Koja je sve vreme uz nas i na beogradskim koncertima je uvek tu da pomogne oko zvuka. Saradnja s njim je bila od nemerljive vrednosti za bend. Naredna tri albuma i sve singlove snimamo u Kragujevcu u mojoj produkciji.”.

Foto 07: Koncert u Tuluzu, Francuska, 2005. godine.

Osim rada sa Popečiteljima, Saša Furunović kao muzičar ima i pomenuti projekat CD Ministar, bend Fitnes i izdavačku kuću “Druga stvar”.

dr Vladimir Paunović

U tekstu su korišćeni delovi autorskog rada Saše Furunovića o grupi Popečitelji namenjenih ovom tekstu, knjizi o nekadašnjoj prištinskoj sceni i budućim projektima – monografiji i dokumentarnom filmu.

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto (arhiva Saša Furunović).