(Hronika rok muzike Kragujevca 1970 – 2010. deo 6.)

Podrum kluba u “Crvenom barjačetu”. Puno piva, urbane ekipe i dobre muzike. Došao sam sa drugaricom, pošto je moja ekipa bila slabo zainteresovana te večeri za bilo šta osim gluvarenja po klubovima, a kamoli za nešto drugačiji koncert.

Bazični, tročlani bend se popeo na mali, improvizovani podijum u uglu i odmah krenuo da žestoko svira, instrumentalnu muziku, koja je bila neki dobar spoj fanka i alternative, sa jako zaraznim ritmom, kao da su došli iz “elektronske sfere” koja je polako osvajala gradske prostore za muziku.

Posle kraće, uvodne “vožnje”, gitarista i očigledno frontmen, obučen u crni sako i iste takme farmerice kratko prekinu nastup najavom:

• “Dobro veče. Mi smo Popečitelji!” – uzviknu glasno, okrete se basisti i bubnjaru i laganim klimanjem glavem, podcrtanim novim rifom nastavi sa furioznom svirkom.

Nakon par pesama, primetih da iz muzike povremeno iskoči neki etno pasaž, savršeno uklopljen u žestoki ritam koji nije stajao po završetku pesme, nego se prosto prelivao na sledeću, kao na tehno – događaju. Visoki, mršavi mladić, sa “samurajskim” repom u marinskim pantalonama, poče da igra uz ovu muziku, što je po meni već bio izazov, ali ne uobičajenim “pogo” skakutanjem, već u mestu preplićući noge, kao Irci u svojim tradicionalnim plesovima.  

• “Tek po nekoga znam iz publike. Ko li su?” – upita me drugarica.
• “Mlađi ljudi, definitvno i neki koji se ne kreću u našim krugovima, ali vole ovakve, urbanije stvari.” – zaključih.

Kragujevac je i u kratkotrajno vreme prestolikovanja, a i kasnije kao grad Topolivnice, imao priliv ljudi iz raznih krajeva, uglavnom stručnih, ali i običnih, koji su dolazili na dvor ili u čaršiju da bi živeli zbog specifičnog znanja, skloništa od ratova i bede. Isto se posebno nastavilo u vreme samoupravljača i “Zastave”, jer jednostavno nije bilo dovoljno radnika, pa je priliv najčešće dolazio sa juga. Ali, ko dođe u Kragujevac postane Kragujevčanin, ma koliko razni ideološki “izmi” pravili distancu. Do danas…

Foto 01: Gitaristi i pevači: (sa leva na desno) Ivan, Saša i Zdravko.

Saša Furunović, polivalentni umetnik, ali u ovoj priči – muzičar i frontmen benda Popečitelji, priseća se svojih početaka:

“Muzikom sam fasciniran od malena, a prvo ozbiljnije otkrovenje je bilo preko tatinih ploča slušajući Hendriksa i Cream. To iskustvo je sve promenilo i navelo me da uzmem gitaru u ruke. U osnovnoj, kako to već biva u to vreme, sa najboljim drugom Vladimirom Cvetkovićem krećem da nezaustavljivo ulazim u svet popularne muzičke kulture. Već tada osnivam prvi bend sa kojim uglavnom sviramo tuđu muziku. Vladimir savladava bas gitaru i biva basista i član svih mojih bendova do 1995 godine. Njegov muzički ukus je vukao na EKV, moj na Disciplinu Kičme. Prvi album Discipline “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno” je za mene bio veliko otkrovenje.

Krajem osamdesetih i početkom devesetih je na Radio Prištini, svakog ponedeljka uveče emitovana emisija “Performans” koju je uređivao i vodio Žarko Čejović Čeja, koju nisam propuštao I koja je imala određeni uticaj na moj muzički ukus. Tu sam prvi put čuo bendove kao što su The Fall, Magazine, Gang of Four, Joy Division, The Godfathers…”.

Furunovićeva ispovest nam daje, ne samo pozadinu jednog posebnog benda poput Popečitelja, nego i uvid u njegovo mesto odrastanja, Kosovo, ali iz retko istraženog, urbanog miljea:

“Supkulturna Priština osamdesetih je gajila kulturu dark i gotic scene i ja sam kao dečak osetio repove te scene, koja se prenela I na devedesete. To se moglo videti u modi i bendovima, koji su tada svirali. Voleo sam da idem na koncerte grupe Proces, čiji je set bio konglomerat underground dark gotic punk rock hitova i “antihitova” osamdesetih. Pevao je Čeja i vizuelno upečatljiva Irena Begović, koja je izgledala kao da je došla iz spota grupe Bauhaus, a svaki nastup su završavali izvedbom “In the manner off speaking” grupe Tuxedomoon. Sećam se popularnog mesta okupljališta, kafića “Bauhaus” u koje sam nekim čudom uspeo da uđem, iako sam bio klinac. U blizini, takođe u naselju “Kičma” se nalazio i kafić “Elite”, još jedno bitno undreground okupljalište, koji sam kasnije redovno posećivao. Tradicija takvih lokala se nastavila kasnije, kroz kafiće “Amsterdam”, “Roterdam” i naposletku, glavnog mesta okupljanja u drugoj polovini devedesetih – kafiću “Avalon”.”

Foto 02: Društvo iz “Avalona” (Saša Furunović – drugi sa leve strane).

Sale nastavlja priču, kako o svojim prvim bendovima, u kojima se polako nazire “kostur” Popečitelja, tako i o staroj prištinskoj sceni:

“Grupa Paščad je najpoznatiji predstavnik Prištine osamdesetih i imao sam tu sreću da budem na nekim koncertima, mada na zalasku karijere benda. Paščad su imali upečatljiv zvuk, upečatljiv vokal, ljubav prema muzici i na pravi način su predstavljali duh grada koji se mogao čuti u svakoj njihovoj pesmi. Na žalost bend nikada nije snimio album i nisu izašli iz okvira gradske popularnosti. Početkom dvehiljaditih smo na jednom koncertu u Kragujevcu izveli obradu njihove pesme “Rock Vagram”.

Srednja škola (1989-1993) je donela nova muzička stremljenja i otkrivanja. Tada sam otkrio grupu The Stooges i više nije bilo povratka. Kap koja je prelila čašu su bile dve kapi, baš u emisiji Performans. “Kool Thing” grupe Sonic Youth i “She Gives me love” grupe The Godfathers su numere krive za to što tada raspuštam bend, koji je imao ustaljene nastupe. Brat Goran, tada sedmi razred osnovne, ubrzano savladava bubanj i već nakon par nedelja grupa Zli Jezici ima prvi nastup.”

Foto 03: Goran Furunović Fura u vreme sviranja svog prvog muzičkog instrumenta – bubnja.

Sale Furunović nam i dalje daje retko poznate informacije o rok sceni Prištine, na kojoj je imao svoje početke:

“Otprilike u to vreme, centar “Boro i Ramiz” otvara svoje prostorije u podrumu (5,6 prostorija prvobitno namenjenih za svlačionice za izvođače, sa sve ogledalima) i daje ih bendovima na korišćenje za probe. Jedini uslov je bio, da svaki bend jednom mesečno održi koncert u “Rokoteci”, prostoru u kompleksu “Boro i Ramiz”, koji je od početka pa do kraja devedesetih, bio mesto za masovna okupljanja mladih. Svakog vikenda su se tu održavali koncerti ili žurke.

Zli Jezici tu imaju nekoliko grupnih nastupa i jedan samostalni koncert. Bend snima i jednu autorsku numeru (Prusila) u studiju Radio Prištine. Prostorije za vežbanje su svih godina bile pune bendova različitih muzičkih stilova. Mesto je bilo živo i bučno, iako se svi nisu voleli i razumeli, poštovali su se termini, uglavnom.

Potom, 1993 godine odlazim na služenje vojnog roka. Po povratku iz vojske Zli jezici nastavljaju sa radom, a u našoj prostoriji počinju da rade još dva prijateljska benda.

Jedan je bend Azhdaha’s dead koji se naslanja na darkersku prištinsku tradiciju, u kome sam ja neko vreme svirao bubanj, a drugi su prištinski pankeri United Horses u kojima je Goran svirao bubnjeve. Frontmen benda United Horses je bio Gaja Panker (Nenad Gajić 1974 – 2006), čuveni gradski pank antihrist i antiheroj, a i ostatak benda nije zaostajao u pank autentičnosti. Vladimir Đukelić na gitari (čuven po mnogo čemu, a i po svom folksvagenu bubi, stripovskom vozilu benda sa kojim su harali po gradu i okolini) Aleksandar Petrović Aleks (najpristojniji među njima, dok ne popije) i Goran Furunović Fura (najbrži bubanj na Kosovu kako svedoče očevici). Svaka proba, nastup i pokušaj nastupa United Horses se završavao burno samo dodajući imidžu benda koji su prirodno već posedovali. Bend snima dve demo kasete, a sa pank festivala u Kosovskoj Mitrovici ih policijska marica ispraća do voza i šalje nazad za Prištinu.

U tom periodu jača moje prijateljstvo sa Vladimirom Kostićem – Vladom Rusom, kasnije i kumom, koji je tada bio moj youtube, soulseek, piratbay, moje glavno izvorište muzike (i ne samo moje). Jednostavno, čovek je imao sve na kasetama. Ritual je bio ići kod njega i praviti kompilacije. Od čitave nove grounge scene do najopskurnijih britanskih i evropskih bendova, malih američkih izdavača, sve što ne možeš nigde da nađeš. I znao je da probere i da te navoza na nove stvari. Kao što zna i danas kao poznati beogradski DJ.”

Foto 04: Vlada Rus (levo) i Saša Furunović (desno), od “nabavke muzike” do kumstva.

O samom nastanku Popečitelja, Furunović govori:

“Prijateljica benda Jelena Savić 1994 godine organizuje grupni koncert na Filološkom fakultetu. Bilo je to vreme MTV Unpluged koncerata, pa su svi to kopirali, te je i ona iskoristila taj model ne bi li privukla publiku. Nas taj koncept nije zanimao, ali smo njoj za ljubav nastupili. Nismo shvatali takve zajedničke nastupe bendova ozbiljno te smo rešili da spojimo Zle Jezike i Azhdaha’s dead i napravimo buku na tom koncertu, Lupali smo imena za taj novi bend iz zezanja, a onda je Zdravko (frontmen Azhdaha’s dead) predložio: Popečitelji (to je učio na faksu tog dana).

To je bio prvi nastup benda, a Jelena Savić nas je ponaosob najavljivala, dok smo se penjali na binu (Popečitelj za hard-core Saša Furunović!, Popečitelj za punk Goran Furunović!….), a onda smo pravili buku. Međutim, pored sve neozbiljnosti, provokacija i teatralnosti (svaku pesmu smo počinjali sa “Man who sold the world” uvodom, a onda pravili buku…) publika je bila oduševljena. Na kraju su nas nosili na rukama. Tako su nastali Popečitelji. U sastavu: Saša Furunović (Gitara, Vokal), Vladimir Cvetković (Bas Gitara), Goran Furunović (Bubnjevi), Zdravko Grujić (Gitara, Vokal, Klavijature) i Ivan Ristić (Gitara, Vokal).”

Foto 05: Prvi Popečitelji.

Saša nastavlja storiju početaka benda:

“Sviramo potpuno nove stvari (ne sviramo stvari naših bivših bendova) i tako nastaju „Sijalica“, „Vi“, „Jer ja živim mrtvilom“, „Transverzala“, „Love will make you“… Hard-core, Punk, Noise, je ono što nas zanima, a budući da smo svi ljubitelji kosovskog melosa, ubacujemo i to u mašinu (to su ti repovi stare darkerske Prištine), Potom, 1995. nastupamo kao predgrupa beogradskih Definite Choise.

Radimo punom parom, a prištinski režiser Patris Šalja boravi na našim probama i sve beleži video kamerom, u nameri da objavi dokumentarni film o nama. To se nikada nije dogodilo zbog kosovskog haosa.

U dvorištu gradskog muzeja je 1996. organizovan zajednički nastup prištinskih bendova, a Popečitelji nastupaju kao headliner’s. Bend, nespreman da dočeka svoj nastup u pristojnom stanju, završava ovaj događaj u velikim stilu i u velikim alkoholnim isparenjima. Plasira sat vremena organske buke, kakofonije i totalne aritmičnosti uz primalne urlike i pasaže šizofrenije i raspada se. Tako su prvi Popečitelji izgoreli u svojoj divljoj kreativnosti, te ostajemo Goran i ja, jedini iz te postave, sada još više zainteresovani za dalje rokanje. U narednom periodu tražimo rešenja i sviramo samo nas dvojica. U jednom trenutku se Goran latio bas gitare i otkrio svoj nesvakidašnji talenat za taj instrument. Nalazimo bubnjara i krećemo u instrumentalnu funk-folk-punk avanturu po kojoj ćemo kasnije biti poznati.”

Foto 06: Sale svira sa Popečiteljima, 1998. u prištinskom klubu Energy.

O najdugotrajnijoj postavi Popečitelja, ali i formiranju muzičkog ukusa, Furunović govori:

“Prvi bubnjar te nove postave benda je bio Ivan Cvetković Ivši sa kojim smo održali nekoliko nastupa. Prvi koncert ove trojke je održan u Rokoteci 1997 godine, a znatiželjni mogu videti i video zapis ovog nastupa na youtube-u: (https://www.youtube.com/watch?v=uki9bZeztj0&t=1141s).

Tu su bili i koncerti u klubu Energy i nastup na prištinskoj Brucošijadi. Ivšija, koji je otišao 1998. na služenje vojnog roka, menja Radeta Vulić koji ostaje na toj poziciji narednih 18 godina.

Jedno od glavnih mesta  na kome smo nabavljali stranu muziku tih godina bilo je na prištinskoj zelenoj pijaci. Čarobni štand zavučen u zadnji deo pijace između paradajza i krompira imao je neverovatna piratska izdanja, mogao si i da naručiš šta te zanima. Tu kupujem Sonic Youth, Body Count, Kyuss, Primus, Mudhoney, John Spencer Blues Explossion… i pre svega tu kupujem Nomeansno, album “Why do they call me mister happy” i zauvek postajem fan benda. Deset godina kasnije Popečitelji sviraju kao predgrupa Nomeansno na njihovom velikom koncertu u Beogradskom SKC-u.”

Foto 07: Popečitelji sviraju ispred Nomeanso, na njihovom koncertu 2006. u beogradskom SKC-u.

Priču o svojoj ranoj karijeri, nastanku Popečitelja, kao i mestu odrastanja, Saša Furunović završava na sledeći način:

“Biti mlad, 90-ih u Prištini bilo je uzbudljivo iskustvo. Mladost je živela punim plućima i sredina je pružala mogućnost da se izraziš, uprkos opštoj političkoj situaciji. Smatram svojom velikom prednošću to što sam odrastao u multietničkoj sredini i znam da to mogu razumeti samo ljudi koji su isto tako. Dede su nam bile zanatlije i imale svoje radnje pored albanskih kolega. Pričali su albanski, kolege su pričale srpski. Roditelji su imali kolege Albance, družili su se i dolazili kod nas kući. U osnovnoj školi smo se družili sa albanskom decom sa kojom smo išli u istu školu. Išao sam i na rođendan kod jedne drugarice Albanke iz albanskog razreda. Učili smo albanski u školi i ništa nismo naučili. Sa srednjom školom se sve to prekida i postajemo dva sveta u jednom gradu. Pričam o mladima. Devedesetih nas tu i tamo spajaju muzika i deca iz mešovitih brakova. Sa devojkom sam voleo da izlazim u razne albanske kafiće i lepo smo se provodili. Inače su postojala samo dva mesta gde smo mogli da se družimo i to se dešavalo, obostrano u malim brojevima. Mi smo imali kultni kafić “Avalon”, jezgro dobre muzike i opuštenog druženja koje su sporadično posećivali i muzički otvoreniji Albanci, a mi smo posećivali njihovo jezgro, kafić “Mesnatu”. I to je bilo to.

Sa druge strane Priština je bio univerzitetski grad, pun studenata i vladala je slobodna, pokretačka energija. Priština je volela svoje studente.

Nije bilo represije prema mladima u smislu slobode izražavanja, to ne. Tek krajem devedesetih, kada je s….. počelo da se kuva, dolazi do vojno-policijske represije. Momci su znali da se vraćaju iz grada i da na putu do kuće budu mobilisani u rezervni sastav policije. Meni se desila slična situacija, ali sam se nekako izvukao. Gaja Panker je kao mobilisani policajac (!) dolazio na probe United Horses u razanđaloj policijskoj uniformi i sa kalašnjikovim.

Onda se strah uvukao među ljude. Osećalo se u vazduhu. Sećam se drugara Mesuda Mujezinovića Bigija koji je imao teoriju “dvojnog Ce-a”. Smatrao je da će, ako neko pukne ambalažu ovog napitka, početi rat.

Studenti su napustili grad. “Avalon” je bio jedino mesto jedne noći koje je radilo, ulice zastrašujuće prazne, pošto je napolju bio nezvanični policijski čas. Vlada Rus i ja smo bili jedini, pijani gosti i nismo slušali ni pank, ni hard-core, ni alternativnu muziku – slušali smo Gloriju Gejmur i numeru „I will survive“.

Onda je sve otišlo u k….”.

(Nastaviće se…)

dr Vladimir Paunović

U tekstu su korišćeni delovi autorskog rada Saše Furunovića o grupi Popečitelji namenjenih ovom tekstu, knjizi o nekadašnjoj prištinskoj sceni i budućim projektima – monografiji i dokumentarnom filmu.

Tekst je deo projekta podržanog na javnom konkursu za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Kragujevca u 2024. godini. “Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Grada Kragujevca koji je dodelio sredstva”.

Foto (arhiva Saša Furunović/naslovna: Ivan Arsenijević).