POP FELJTON III.

Uticaj Zapadne kulture i medija na razvoj popularne muzike u Kragujevcu (1950 – 1970.) – treći deo

Uticaj zapadnih radio emisija na džez scenu Kragujevca

Medijski uticaj fenomena “amerikanizacije/vesternizacije”, u pedesetim godinama se najlakše ostvarivao u Kragujevcu putem radija, kao tipičnog američkog proizvoda u vremenu ekspanzije ove nacije u tehnološkom smislu.

Razvoj radija nastaje u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka, kada je imao prvobitnu funkciju domaćeg medija namenjenog domaćicama, mada je takođe imao važnu ulogu u opštem animiranju porodice, naročito u večernjim satima. (Shuker 2002: 240 – 241). U Severnoj Americi, radio je bio značajan za širenje muzike u koncertnoj formi i pomogao da regionalno bazirane muzičke forme, poput svinga i džeza, dopru do šire publike.

Međutim, radio kao medij je i bio idealno sredstvo propagande, pogotovo na početku druge polovine dvadesetog veka, zbog svojih tehnoloških performansi za implementaciju poruka, koje su varirale od političkih, informativnih do zabavno – muzičkih. Ali su sve zapravo bile ideološki usmerene ka promociji zapadnog političkog sistema. Navedeno potvrđuju i drugi istraživači navodeći da je tadašnji američki predsednik Hari Truman kao cilj američke propagande navodio njenu ulogu da drugi ljudi saznaju, kako o američkom životu, tako i o ciljevima politike njihove Vlade. “Ideja je bila da se promoviše bolje razumevanje SAD među narodima sveta i da se ojača međunarodna saradnja, uz korišćenje sredstava moderne komunikacije (štampa, radio, film, programi razmene, izložbe…) za širenje informacija o Americi.” (Vučetić 2009: 122). Kao ključne institucije američke propagande predstavljaju se upravo radio “Glas Amerike” (osnovan još 1942. godine u ratno – propagandne svrhe, mada kasno u odnosu na medije istog cilja u drugim državama – Radio Moskva 1927 godine, Radio Vatikan 1931. godine, Radio BBC 1932. godine…), kao i američki informativni centri, locirani najčešće pri ambasadama SAD po svetu. Sam cilj “Glasa Amerike”, kao svojevrsnog glasila Stejt departmenta, bio je „da promoviše bolje razumevanje Amerike u drugim zemljama, i međusobno razumevanje naroda Amerike sa narodima drugih zemalja“, a njegova misija koja se sastojala u promovisanju američkog načina života bila je važna prevashodno u zemljama iza „gvozdene zavese“, jer je slobodni svet mogao da stiče saznanja o Americi i bez ove radio-stanice, a stanovnici komunističkih zemalja su bili izolovani od uvida u način života u demokratskom svetu, ili na Zapadu, pa je Glas Amerike postao jedan od retkih prozora u taj svet”. (Vučetić 2009: 153 – 154).

Međutim, promocija američke kulture preko džeza, nije imala laku startnu poziciju, čak ni u zemlji džeza poput Amerike, jer kruta vašingtonska birokratija nije u početku shvatala političko – propagandne mogućnosti ovog muzičkog pravca. Kulturne diplomate Stejt departmenta su se zalagale za promociju visoke kulture, ali tek sa velikim rastom popularnosti džeza se video potencijal i shvatilo da je njegova promocija – zapravo promocija Amerike. Iz navedenih razloga, jedna od najmoćnijih propagandnih alatki SAD – radio “Glas Amerike”, namenski počinje da koristi džez za širenje svojih ciljeva. Ključna radio emisija Jazz Hour/Music USA koju je vodio legendarni voditelj i promoter Vilis Konover (Willis Conover) otpočela je sa emitovanjem na radiju “Glas Amerike” 06. januara, 1955. godine. Emisija je trajala sat i po i emitovana je svako veče između termina najvažnijih vesti. “Ubrzo po početku emitovanja, ona je postala najslušanija emisija na Glasu Amerike” (Vučetić 2009: 271 – 272).

Osim globalnog uticaja džeza kao pravca popularne muzike, snaga ove emisije je najviše ležala u komunikacionoj moći imanentnoj samo radiju – kombinaciji melodije, prijatnog glasa voditelja i njegovih precizno tempiranih, odmerenih i sadržajnih reči. Pitanje je, da li bi ova radio emisija imala toliki uticaj da nije bilo talenata samog autora – Vilisa Konovera, njegovog dubokog baritona, velike erudicije o džezu i pre svega lične posvećenosti.

Čovek koji je više od četrdeset godina svoju emisiju počinjao sa uvodnom temom „Take the „A“ Train“ Bilija Strejhorna, u izvođenju orkestra, svog ličnog favorita Djuka Elingtona i najavom “Time for jazz. Willis Conover, in Washington, D.C., with the Voice of America Jazz Hour“, bio je kako tvrde poznavaoci najslavniji glas – „Glasa Amerike“.

Gde je bila magija „Boga ili Proroka džeza“, kako su obožavatelji zvali autora i voditelja, u istoriji, najslušanije radio emisije sa međunarodnim auditorijumom, koji se kretao, po procenama zvaničnih biografa između 30 i 50 miliona slušalaca, koja je praznila kafane i ulice, kao što će nešto kasnije činiti prve „TV sapunice“? Možda u činjenici što je govorio samo o džezu, mada, u vreme početka njegovog rada, napominje njegov biograf, prof. Terrence Rimpaster, Kongres nije bio na njegovoj strani, protiveći se da odobri novac „Glasu Amerike“ za popularisanje džeza, jer je među političkim lobijem vladalo uverenje da to i nije najbolji, najreprezentativniji kulturni izraz Amerike. Ali džez u to vreme to i jeste bio…

Magični Konover i sat i po vremena magičnog džez zvuka – Sarah Vaughan, Ella Fitzgerald, Benny Goodman, Miles Davis, Thelonius Monk, Woody Herman, John Coltrane, Coleman Hawkins, Billy Taylor, Buddy Rich, Art Tatum, Dizzy Gillespie, Mel Torme, Charlie Parker, Jerry Mulligan, Stan Getz, Bill Evans, Count Basie, omiljeni Duke Ellington, Louis Armstrong i još mnogo majstora muzike koja se svirala i slušala dušom.
Za samog Konovera, džez je bio klasična muzika „Made in SAD“, muzika slobode, muzika američkog načina života, koju je bez uplitanja političkih konotacija, jednostavno puštao da priča sama za sebe. Najveći svetski diplomata džeza je svoje „čedo“ smatrao muzičkim otelotvorenjem slobode govora – muzičari su prihvatali samo osnove tempa i tonaliteta, a u svemu ostalom su imali potpunu autorsku slobodu i mogućnost nesmetane improvizacije.

Kada je krajem četrdesetih godina, Vilis Konover započeo svoju kultnu emisiju na talasima „Glasa Amerike“, sa skromnom ambicijom da muziku koju je voleo i koja mu je obeležila život, podeli sa drugim delom sveta, nije ni sanjao da će mu nepunu deceniju kasnije, kada je prvi put putovao van svoje zemlje, u Varšavi na hiljade ljudi uzvikivati, u oduševljenju, ime.

Do svoje smrti, 1996. godine, „Mr Voice of America“, koga su kao intimnog prijatelja znali milioni širom sveta, a za koga u početku, većina Amerikanaca, osim njegovih prijatelja džez muzičara, nije ni čula, doživeo je da ga 1993. Zastupnički dom američkog Kongresa, rezolucijom proglasi „najsnažnijim sredstvom američke spoljne politike“, da bude jedan od osnivača Newport džez festivala, da postane čovek kome je Richard Nixon dopustio da u Beloj Kući organizuje jam-session do ranih jutarnjih sati, intimni prijatelj Duke Ellington-a i ostalih slavnih džez imena, promoter ljudskih prava koji se nije nikada javno bavio politikom, ali koji je mogao da uđe u svaki crnački klub sa „live svirkom“, u četvrtima koja u kasnim satima nisu bila preporučljiva po „zdravlje belih ljudi“.

O njemu je ruski muzičar Viktor Rivkin rekao da je bio „jedan od ključnih ljudi zaslužnih za slom Sovjetskog Saveza“, a David Azarian, jermenski pijanista ga je nazvao „najsnažnijim američkim oružjem za uništavanje komunizma“, dok je uticajni muzičar Leonard Garment za njega rekao „ON je bio Glas Amerike“…

Osim propagandne i promotivne uloge koje su već eksplicirane, ova radio emisija je imala i nešto što se može nazvati – edukativnom konotacijom. Za muzičare početnike njegov program je predstavljao časove džeza, pomažući im da se iz pasivnih slušalaca pretvore u aktivne učesnike.

Foto: Vilis Konover (izvori: www.voanews/ www.wikimedia.org/ www.cdn.britanica.com.

Izvori:

1. Paunović Vladimir (2002). Vrele šezdesete (KG urbana hronika No.1 (1950 – 1970), NVO “MillenniuM”, Kragujevac (str. 24 – 25).

2. Shuker Roy (2002). Popular Music: The Key Concepts — 2nd ed., Routledge Taylor & Francis Group London and New York.

3. Vučetić Radina (2009.), Amerikanizacija u jugoslovenskoj popularnoj kulturi ’60-ih, Filozofski fakultet, Beograd (doktoska disertacija).

POP Forum tim
(Nastaviće se)

Izbornik