Kada vam neko kaže da imate priliku da posetite Evropski parlament i razgovarate sa Doris Pak, da budete na brifingu u glavnom štabu NATO i da posetite Tribunal u Hagu i prisustvujete suđenju, a kada dobro znate da niste ni Koštunica, ni Đinđić, ni Čović, a naročito ne Milošević, sve to će vam normalno zvučati kao naučna fantastika. Međutim, ako ste pripadnik nove svetske alternativne diplomatije, poznate kao nevladine organizacije, sve je moguće, čak i za običnog srpskog novinara iz provincije.
A sve je počelo kada je Paks Kristi, belgijsko-holandska nevladina organizacija, odlučila da prihvati nezahvalan posao pod nazivom „Srbija i Evropska Unija, od isključenja do integracije“, sa ciljem da novoj, mladoj generaciji srpskih političara, predstavnika NVO i medija, predstavi realnu sliku i mogućnosti budućeg „dugog putovanja u Jevropu“. Krajem prošle godine, ova katolička organizacija, koja je osnovana nakon Drugog svetskog rata sa ciljem da se uspostavi dijalog između francuskog i nemačkog naroda, započela je u saradnji sa ovdašnjim civilnim sektorom, organizovanje edukativno-diskusionih okruglih stolova po regionalnim sentrima Srbije, gde su mladi ljudi imali prilike da saznaju nešto više o Evropskoj Uniji. Uspešan operativni tim, Tom Delru, Franklin De Vriz i Jof van Kelen sa belgijsko – holandske strane i Filip Pavlović i Lara Petričević, kao poverenici projekta za Srbiju, uspeli su da organizuju konferenciju od 19. do 22. marta, 2001. za pedesetak mladih ljudi iz Srbije, Belgije i Holandije. Mada su svi učesnici aktivni u političkim partijama, NVO i sindikatima, kriterijum je bio da predstavljaju sebe, a ne svoje organizacije, jer je i selekcija bila personalna. Za razliku od nas, Evropljani ne određuju po partijskoj podobnosti, nego po ličnim sposobnostima, što je bila i jedna od prvih lekcija koje smo naučili.
Tako je nas nekolicina iz Šumadije, imala čast da predstavlja i sebe i “stalež” i kraj u prvoj većoj srpskoj grupi, koja je zvanično posetila Evropski parlament, glavni štab NATO i Tribunal. I naravno, vratila se, kada je u pitanju ova poslednja institucija.
Sve je zapravo ličilo na jedan lepi san, kada kao ambiciozni političar sanjate da ste se dokopali nekog visokog ministarskog, premijerskog ili ambasadorskog mesta ili slikovitije rečeno, na safari program u kome vas vode u razgledanje najvažnijih svetskih institucija. Mada bi se ova konferencija najbolje oslikala primerom, kada vam u posetu dođe rođak iz nekog zabačenog sela, a vi ga filantropski odvedete da vidi Saveznu skupštinu, u želji da shvati važnost demokratskog sistema. Jednostavno, poenta je u tome, da je ispred nas vreme učenja, nakon više od pola veka zaglupljivanja i da prvo treba da se pogledamo u ogledalo, vidimo kakvi smo stvarno, a tek onda da gledamo druge. Ili kako više realno i dobronamerno, nego cinično, reče Paskal Diboa, mladi flamanski liberal, na diskusiji u Flamanskom parlamentu – „Pogledajte kroz prozor, vi možda jeste deo Evrope, ali ne i EU!“. Naravno, odmah je dobio repliku od mladog demohrišćanina Baneta Jovanovića – „Voleo bih da sam tebe video pod Miloševićem i NATO bombama!“, ali i pored mladalački konstruktivnog dijaloga, realnost mora da se prihvati. Možda i jesmo deo Evrope, ali njeno slepo crevo anatomski rečeno, a to mora da se shvati, ako želimo da nekad postanemo deo pravog tkiva, a tek ako hoćemo da kritikujemo one koji su u „srcu Evrope“.
Recept koji nam Belgijanci, preciznije Flamanci nude, moguće je videti već na prvom koraku pri ulasku u Brisel. Na veliko čuđenje naše grupe, koja generalno razume samo engleski jezik, stariji čovek u metrou, ulazi u naš vagon i počinje da nam se obraća na francuskom. Zahvaljujući jednom od mlađih pripadnika srpske demokratske opozicije, koji za razliku od svojih starijih, monolingvističkih kolega, govori pored engleskog i francuski, saznajemo da je stari Valonac pomislio da smo zadrti Flamanci, koji neće da komuniciraju na francuskom. Za ovu vrstu „jezičkog nacionalizma“, potrebno je šire objašnjenje.
Tom, mladi aktivista Paks Kristi – Flandrija, objašnjava mi jedne večeri u hotelu, kako je i on „jezički patriota“, ali da to ne znači da ne zna druge jezike u Belgiji ili još gore da ima nešto protiv tih koji govore te jezike. Možda i ima, ali to ne pokazuje. Tolerancija je jedno od glavnih oružja demokratije. Pošto smo očigledno shvatili, kako iz primera iz metroa, do jezičkih komunikacija po hotelima i internim pošalicama naših domaćina tipa „Ne Belgijanac, Flamanac!“, da je jak rivalitet (evropska reč za antagonizam) između dva konstitutivna belgijska naroda, Holanđana i Francuza (Flamanaca i Valonaca), krenuli smo da bockamo domaćine na tu temu. Tom nam objašnjava da je on morao da nauči u školi, kao i svi mladi Flamanci, čak četiri obavezna jezika – svoj maternji holandski ili „dutch„, francuski, nemački i engleski. S druge strane, Valonci, odnosno Francuzi, jer je Belgija i nastala dogovorom i podelom Holandije i Francuske, govore samo francuski, kao što se u jednom manjem belgijskom delu prema Nemačkoj govori samo ovaj jezik. Tom jednostavno kaže da hoće da u svakom delu svoje zemlje, kao i u svim institucijama, gde se najviše govori francuski, kao i u celom Briselu, ostvari normalnu komunikaciju.
U belgijskom parlamentu, svi političari moraju da znaju oba jezika i biraju se paritetno – pola Flamanci, pola Valonci. Zanimljiv je podatak i da belgijski kralj zna samo malo holandski, dok kraljica priča samo na francuskom. Naravno, Belgija je kao i cela Evropa puna emigranata iz Azije, Afrike i Jugoistočne Evrope, koji su stvorili svoje male getoizirane zajednice, pa Tom plastično objašnjava da u njegovoj ulici u Briselu, žive ortodoksni Jevreji, koje svakodnevno sreće u svojim neobičnim crnim odelima, šeširima, sa dugim bradama i kikicama, ali mu oni ne smetaju. Svako ima prava na različitost, kaže. Doduše prvi Tomov recept o rešenju srpsko-albanskog problema, u vidu preporuke da i mi učimo albanski, kao što Albanci sa Kosova znaju srpski, više deluje futuristički, jer bi većina Srba pre otcepila Kosovo do Niša, nego da ih neko tera da uče albanski, da bi mogli da normalno komuniciraju sa njima. Druga ideja je generalno nuđenje federalnog modela sa više parlamenata, adimistracije i usaglašavanja koji ima Belgija. Komplikovano, ali funkcioniše i deluje sasvim prihvatljivo kao moguća solucija za budućnost, pod uslovom da sve teče kako i treba – mirno, pregovorima, uz regionalizaciju jačanjem lokalne uprave i težnju svih ka integraciji u Evropu.
POP Forum tim
(Nastaviće se)
Foto: (Markus Spiske/www.unsplash.com): Waving flag.
Ključne reči: Evropski parlament, EU, NATO, Tribunal, Brisel.