U subotu, 17. januara, godine koja je upravo počela, u Beogradu se desio protest tzv. „frilensera“ ispred srpske skupštine, koji je od strane merodavnih pratilaca aktuelnog građanskog nezadovoljstva na ovim prostorima ocenjen kao najmasovniji od juna 2020. godine, jer je protestvovalo blizu 4.000 nezadovoljnih. Razlog je bila ne – zakonska odredba ili njena najava, već proizvoljna (uobičajeno za ovdašnje prilike) mera Poreske uprave o retroaktivnoj naplati poreza navedenima, što je na prijavama iznosilo višemilionske iznose u dinarima i (takođe uobičajeno za ovu državu) najavu dodatne represije preko falangi privatnih izvršitelja, što sve danas rezultira samo jednim – nametnutim siromaštvom od strane sistema koji bi upravo suprotno, trebalo da pomaže blagostanje građana.
Kao prvo, ova pobuna pretežno mlađih ljudi koji se bave ovim poslom, uvela je u srpski diskurs još jednu tuđicu – „frilenser“ (pored dosadašnjih, već odomaćenih – „fandrejzinga“, „influensera“, „šera“…), pa su tako (ne)dobronamerni komentari ovog događaja na portalskim verzijama društvenih mreža, pored bezuslovne podrške, bili usmereni i ka pitanju „Čime se oni bave?“ (uz aktivistički dodatak – „…pa protestvuju protiv ove vlasti!“). Sam naziv potiče od engleskog izraza free – lance („raditi honorarno“), pa je free lancer zapravo – „honorarac“, a free lancing – „honorarni rad“ (Morton Benson 1995: 168). Daleko manji status, naprimer od zapošljavanja na određeno vreme u javnom sektoru, agencijskog zapošljavanja ili “povremenih javnih poslova” kakvi su bili odomaćeni poslednjih devet godina. Međutim, ovo je tek trećina odgovora na postavljeno „aktivističko“ pitanje, jer objašnjava KAKO rade „frilenseri“.
Pojašnjenje ŠTA oni rade, već je bilo predstavljeno u pažljivom praćenju izveštaja sa terena, gde je sa zahtevima da se ova oblast prvo zakonski uredi radi dobijanja statusa (pa tek onda počne sa nametima, jer do sada su bili vraćani sa podsmehom od strane poreznika po njihovim javnim svedočenjima), istupalo između ostalog i „Udruženje radnika na internetu“. Internet de facto, ali kako je to širok pojam, treba se fokusirati zapravo na IT sektor (odnosno sektor Informacionih Tehnologija), koji u slučaju „frilensera“ pretežno pokriva stručni i traženi rad u okviru programiranja softvera, aplikacija, portala, video-igara, administriranja internet servisa i platformi i slično. Kako dobar deo ovih aktivnosti potpada i pod intelektualnu svojinu (kreiranje veb sajta, aplikacije, društvene platforme…), a kako su uz klasične IT radnike (mada tu ima i internet predavača, najčešće engleskog jezika) među grupacijom česti i grafički dizajneri, ali i fotografi, video snimatelji/montažeri i pisci tzv. “kreativnog” sadržaja (copywriter), ovaj sektor se u teoriji naziva širim kulturnim i njima srodnim industrijama (Dejvid Trozbi, jedan od vodećih svetskih stručnjaka kreativne ekonomije ih u svom modelu koncentričnih krugova kreativnih industrija smešta na perifernim, ali neophodnim sastavnim krugovima).
Tako ispada da država, koja se putem premijerke vlade u drugom mandatu (a koja se od ekspozea preko stvaranja “paradržavnog ministarstva kulture – Savet za kreativne industrije premijerke” i raznih tendera i konkursa u tu namenu, zalagala za podršku kreativnim industrijama, digitalizaciji i uopšte IT sektoru), popunjavanje “covid” rupa u budžetu počinje upravo od honorarnih radnika u svojoj strateškoj oblasti. Umesto da im pomogne, poput evropskih primera subvencija građanima van stalnog radnog odnosa ili odlaganja plaćanja poreza i doprinosa, sve u vreme pandemije koja i dalje traje ili primera koji se može lako pronaći internet pretragom istraživača državnih subvencija o višemilionskoj (u evrima) pomoći pojedinim privatnim televizijama u Srbiji, koje takođe spadaju u širi krug državnog strateškog “čeda” – kreativnih industrija. Jer za razliku od neoliberalnog modela Zapada (koji slično ovdašnjim promoterima u vlasti, upravo prvo oporezuje male preduzetnike umesto velikih korporacija), državna pomoć privatnom TV emiteru, čak i ako umesto zapošljavanja “na stotine radnika iz cele zemlje” samo podržava zvaničnu politiku, bila bi jednostavno stvar o kojoj se ne razmišlja, a kamoli opravdava u organima vlasti.
Treći deo odgovora virtuelno zabrinutim građanima koje je antivladin protest zabrinuo, odnosi se na razlog, to jest ZAŠTO se ovaj sektor buni protiv namere vlasti da ih uvede u zakonske tokove putem petogodišnjeg retroaktivnog oporezivanja. U svetu se za ovu vrstu preduzetnika, po Čarlsu Ledbiteru i Kejtu Oukliju koristi i termin “Nezavisni”, čiji rad opisuju na sledeći način: “Život Nezavisnog nije blaženstvo, niti je obavezno recept za pravljenje novca. On može obezbediti izbor, autonomiju i zadovoljstvo, ali isto tako podrazumeva konstantnu neizvesnost, nesigurnost i promenu (Hartli 2007: 442)”. Dalje, poznata istraživačica ovog sektora Andžela Makrobi tvrdi da je “Potreba za neprekidnim radom sve više dovela honorarne radnike u odnos sa glavnim distributerima koji izgleda više kao podugovor ili kratkoročni ugovor o radu (Id: 514). Makrobi u svom izveštaju o stanju engleskih “frilensera” u kreativnom sektoru potom objašnjava: “Sve je više radne snage koju sačinjavaju honorarci, privremeni radnici i radnici po projektu, a takođe postoji žešći neoliberalni model uz blagoslov vlade zbog nadgledanja dalje deregulacije i komercijalizacije kulturnih i kreativnih sektora…Oni koji rade u kreativnom sektoru ne mogu da se jednostavno oslanjaju na stare obrasce rada povezane sa umetničkim svetovima, već moraju da pronađu nove načine ‘razrađivanja’ nove kulturne ekonomije, što sve više podrazumeva rad na tri ili četiri ‘projekta’ istovremeno. Pored toga, pošto su ti projekti obično kratkoročni, potrebni su i drugi poslovi da pokriju deficit kada se jedan projekat završi.” (Id: 544).
Očigledno je da se sve ovo radi i u zaista razvijenim zemljama (angažman pretežno mladih ljudi na nezavisnim poslovima, oporezivanje istih, monitoring državnih tela…), ali postoji i jedna bitna ograda. Prvo, poštovanje ličnog preduzetničkog angažmana (pravo na rad), jer ovi ljudi nisu otišli na šalter Nacionalne službe za zapošljavanje da traže pomoć koja je u Srbiji oko 200.000 rsd za samozapošljavanje pojedinca i uslovljena naravno plaćanjem doprinosa u istom iznosu, dok se stranom investitoru, koji je došao da napravi profit daje subvencija po radnom mestu do deset i više miliona dinara, ne samo za ulazak na tržište, nego i potom, kao podrška. Drugo, u stopi i načinu oporezivanja, koji je više puta veći i nepovoljniji (ipak ovo nije Evropa gde je realni standard od pet do deset puta veći uprkos “friziranim” izveštajima), nalik više srednjevekovnom haraču uzimanja od siromašnih radi izdržavanja statusa “dvora” koji je ovde pretvoren u kvazi-neoliberalni model – privatne kompanije dobijaju državne subvencije, dok se samostalci maksimalno oporezuju. Treće, ti ljudi čine ono najbitnije za jednu zemlju – intelektualni kapital, koji je i dalje u Srbiji i nije se priključio starijoj “epidemiji odliva mozgova” (za koju još ne vidimo vakcinu) i upravo zbog toga imaju status slabije plaćenih (honorarni programer iz Srbije zarađuje daleko manje od kolege prijavljenog u zemlji EU). Odgovorna država bi se možda zapitala da li treba pomoći građanima koji se sami snalaze za egzistenciju i izdržavaju i sebe i porodice, umesto da na osnovu procene dobro i javno plaćenih finansijskih analitičara izvrši novi atak na “priliv vanbudžetskih sredstava”. I četvrto – od tako prikupljenog novca ne daju se subvencije privatnoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom, stranim investitorima koji su došli da zarade ili paušalno iniciranim projektima nacionalnog spomenika, jarbola, gondole ili fudbalskih stadiona, nego za socijalnu pomoć nezaposlenima, penzije ili plate strateškom sektoru (zdravstvo, nauka, obrazovanje) od kojih zaista mogu da žive, a ne preživljavaju.
Nije problem bio očigledno u želji samih “frilensera” da se odbrane poslednjim građanskim i ustavnim sredstvom – protestom, od nameta koji se mora platiti, nego u rigidnoj proceni ljudi koji nisu osetili krizu (jer su bili plaćeni tokom cele karantinske godine) i koji bi zadržali taj lični status nauštrb drugih, svojih sugrađana.
A sama ideja retroaktivnog stavljanja pod neki novi zakon je zapravo dobra ideja. Zamislimo samo, koliko je tu mogućnosti za državnu naplatu uzetog u privatizacijama, lično procenjenim upotrebama položaja, nelogičnim tenderima, konkursima…
dr Vladimir Paunović
Foto: Aleksandar Gubaš
Izvori:
1. Benson Morton (1995), Englesko-srpski/srpsko-engleski rečnik, Prosveta, Beograd, (str: 168.).
2. Hartli Džon (prir.) (2007), Kreativne industrije, Clio, Beograd.
3. Throsby David (2008), Cultural Trends/The concentric circles model of the cultural industries (izvor: https://www.researchgate.net/publication/248952696_The_concentric_circles_model_of_the_cultural_industries, pristupljeno 18.01.2021.).