OST (osobe sa talentom)

Vreme pedesetih i moje detinjstvo koje biva prekinuto brutalnom bolešću u mojoj osmoj godini. Navukao sam osteomijelitis, bolest koju danas retko ko ima jer je povezana s teškim vremenima i oskudicom. Sledećih pet – šest godina sam proveo po beogradskim bolnicama zaostavši za školom u odnosu na svoje vršnjake…. (Radomir Mihajlović Točak u intervjuu za dokumentarni film u pripremi “Priča o šumadijskom bluzu”, NVO “MillenniuM”.

U istraživaćkoj knjizi “Kultura pristupačnosti” Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka (Marijana Milankov, Bogdana Opačić, Bojana Subašić, Beograd 2022.) stoji da invalidnost nije samo zdravstveni problem, već – deo ljudskog bića. Na istom mestu, Svetska zdravstvena organizacija definiše tri dimenzije invalidnosti:

“oštećenje telesne strukture ili funkcije osobe ili mentalnog funkcionisanja (na primer gubitak udova, gubitak vida ili gubitak pamćenja);

ograničenje aktivnosti (poteškoće s vidom, sluhom, hodanjem ili rešavanjem problema);

ograničenje učešća u uobičajenim svakodnevnim aktivnostima (rad, bavljenje društvenim i rekreativnim aktivnostima…)”. (str.22.)

U ovakvom uskom definisanju, kulturu kao kompleksan pojam, možemo podvesti pod društvene aktivnosti, ali i nadovezati se na pravo na istu, kao izvedeno ljudsko pravo u odnosu na osnovna iz Univerzalne Deklaracije o ljudskim pravima UN, tako da se ograničenje odnosi i na neostvareno ljudsko pravo.

Uz to, Svetska zdravstvena organizacija napominje da “preko milijardu ljudi živi s nekim oblikom invaliditeta, dok je oko 15% svetske populacije registrovano kao osoba sa invaliditetom”. Ovaj broj se konstantno povećava, te će „skoro svi u nekom trenutku svog života privremeno ili trajno doživeti invaliditet”. (str. 23) Isto, povećanju broja osoba sa invaliditetom doprinosi i generalno duži životni vek ljudi, kao i napredovanje medicine i zdravstvene zaštite, usled čega broj lica sa „starosnim invaliditetom” raste. Invaliditet u 21. veku nije samostalna komponenta. Svetska zdravstvena organizacija ističe da je to „rezultat interakcije između pojedinaca sa zdravstvenim stanjem, kao što je cerebralna paraliza, Daunov sindrom i depresija, sa ličnim i faktorima okruženja, uključujući negativne stavove, nepristupačan prevoz i javne zgrade, i ograničenu društvenu podršku” (Ibid)

Bolest me je skrenula u postelju gde ništa drugo nisam mogao da radim nego da sviram gitaru, da crtam i da čitam knjige. Sa dvanaest godina sam čitao Martin Idna, Džeka Londona. Ništa nisam razumeo ali sam uporno čitao knjigu do kraja. Zavoleo sam ipak filozofiju jer mi je bila nedokučiva. Razlikovao sam pisce po njihovim deskriptivnim sposobnostima. U to vreme za jednog dečaka bio sam prilično načitan, jer sam bukvalno sve isčitao što su napisali dečiji pisci, Zen Grej, Džems Fenimor Kuper, Karl Maj, Erih Kestner, Džek London. Pokušavao sam da čitam i Dikensa. Moj otac je vrteo glavom kada me je uhvatila manija čitanja jeftinih kaubojskih romana, „To sve lažu. Uzmi Šantića“…(intervju R.M.T. iz gore pomenutog filma u pripremi).

 Foto 1: Radomir Mihajlović Toćak.

Istraživanje “Kultura pristupačnosti” dalje navodi u uvodnom delu i da se u kulturnom sektoru, pojmovi pristupačnosti (kao uži pojam – prim.aut.V.P.) i inkluzije (kao širi, idejni pojam – prim.aut.V.P.) – “ne odnose se samo na uključivanje osoba sa invaliditetom kao publike, već i kao aktivnih kreatora i učesnika programa, kao i njihovo uključivanje u procese donošenja odluka.” (str. 43).

Ovaj vid demokratizacije kulturnog sektora prema OSI, direktno pominju i predstavnici Foruma mladih sa invaliditetom iz Kragujevca na svom portalu (https://www.fmikg.org/kulturna-inkluzija/): “…da li se stvar završava time što bi osobama sa invaliditetom bilo omogućeno da budu korisnici biblioteka, muzeja, pozorišta, arhiva itd.? Čini se da ne, jer nameće se pitanje zašto bi OSI bili puki posmatrači ili konzumenti kulturnog sadržaja, a ne i proizvođači ili organizatori istog? Od izuzetne je važnosti da saradnja u ovom slučaju bude dvosmerna.”.

Na ovom mestu zapravo dolazimo do jedne od ključnih tema modernih kulturnih politika. Za samu teoriju kulturne politike, participacija u kulturnom životu je nezaobilazan indikator. Dragićević – Šešić i Nikolić pojam participacije visoko pozicioniraju po značaju u kulturnoj politici prilikom predstavljanja osnovnih kriterijuma evaluacije demokratičnosti kulturne politike – “participativnost i integrativnost (odnos prema drugim resorima i područjima), transparentnost, otvorenost i inovativnost, te inkluzivnost, tj. odnos prema svim građanima, kao i jačanje dostupnosti (za sve generacije, za sve stanovnike bez obzira na mesto stanovanja, uzimajući u obzir rodne razlike i interesovanja itd.)” – (Milena Dragićević–Šešić i Tatjana Nikolić u tekstu “Kulturne politike i politike gradskih identiteta”, 2018. FDU).

U početku sećam se priče u crnačkoj, duhovnoj muzici.Otac mi je o tome pričao. Na radiju sam čuo Gospel i svideo mi se. Uopšte muzika crnaca mi je bila vrlo simpatična. Kao dete svuda je odzvanjala “Day-O” Harija Belafontea. U bolnici sam slušao Reja Čarlsa, “Hit The Road Jack”… (R.M.T. govor iz pomenutog filma).

Jedno od krucijalnih načela pristupačnosti u kulturnom sektoru, odnosi se na načelo “univerzalnog dizajna” (kako ga nazivaju u SAD i Kanadi), “inkluzivnog dizajna” (u Velikoj Britaniji i Norveškoj) ili jednostavno kako kažu u EU – “dizajna za sve”, stoji u istraživanju “Kultura različitosti”.

Njegova primena unapređuje uslove za kulturnu participaciju ne samo OSI već i svih grupa publika, s posebnim akcentom na: starije ljude, ali i mlađe, koji se otežano kreću; roditelje male dece u dečjim kolicima; decu (zbog obezbeđivanja prostora i prilagođavanja visine postavljanja sadržaja); osobe sa prekomernom težinom koje imaju teškoće pri kretanju; osobe koje ulaze s teretom; trudnice; osobe koje imaju privremene povrede; osobe sa zdravstvenim poteškoćama. Takođe, ne treba zaboraviti ni sve one koji jednostavno žele da uživaju u titlovanim sadržajima, koji žele da dodirom dožive i istražuju umetnost, koji vole da slušaju vođenje preko audio – vodiča, koji uživaju u audio – knjigama itd. (str: 43-44)

Zoran i ja smo, kao hodočasnici rokenrola ušli u lepo sređen studio kod zgrade “Lepe Brene”. Kao stariji i daleko iskusniji muzičar od mene, koji sam za razliku od njegovog dobrog vladanja gitarom imao samo volju, dobru boju glasa i zavidnu sposobnost falširanja, dogovorio je sve.

“Idemo da završimo onaj demo iz Kopra kod Bobe u studio, sve je dogovoreno, skupićemo za toliko.” – obradovao me je prethodno.

U tim mladalačkim danima, termin muzičkog studija je za mene izazivao strahopoštovanje. Za, meni tada vizuelno ogromnim miks pultom, okruženim klavijaturama, stalcima, mikrofonima i kablovima, sedeo je čovek koji je vešto nameštao reglere i podešavao ton za snimanje. Okrenuo se u stolici (tek kasnije sam video točkove i ručke na njoj) i nasmejanog lica sa prozirnim svetlim očima, poželeo nam dobrodošlicu.

“Ajde, polako, da popijemo kafu da se opustite, pa ćemo da završimo to danas.” – reče tonac.

Mada me je vraćao za mikrofon, sve dok nisam otpevao dok bude zadovoljan, Boba ne samo da nije bio nadmen ili strog, već mi je pomagao bratski.

Mnogo kasnije smo se čuli, oko nekog sasvim drugog razloga, vezanog za posao u civilnom sektoru, jer je bio aktivan na puno polja, u ovom slučaju kao predsednik jednog lokalnog OSI udruženja.

Nedugo zatim sam saznao i da nas je taj sjajan lik, Branislav Boba Narandžić zauvek napustio…

Foto 2: Boba Narandžić.

I jedna od najaktuelnijih hibridnih formi kulturne politike, sveprisutna digitalizacija kulturnog nasleđa, koja je posle mnogo godina primene u svetu stigla kao i nesporni zadatak kod nas, pominje pristupačnost.

Tako, Gordana V. Stojić u radu “Kulturno nasleđe u digitalnom svetu” napominje da se predstavljanjem na internetu kulturno nasleđe i usluge kulturnih ustanova (npr. biblioteka) približavaju se grupama koje iz različitih razloga imaju manje mogućnosti za pristup (stanovništvo ruralnih oblasti i udaljenih regiona, stariji, osobe sa invaliditetom i slično). (str. 19).

KRAF – Kragujevački festival antiratnog i angažovanog filma, tada još bez “akademskog” takmičarskog programa koji je došao kasnije u najstariju šumadijsku filmsku manifestaciju. Te, 2011. godine, prostori na kojima se odsvijao u svom petom izdanju su bili puni zahvalne i zahtevne publike, starijih koji su se sećali “ere bioskopa”, mladih koji su dolazili da vide drugačije filmske priče koje nisu mogle naći u bioskopima koji tada nisu radili ili preko omiljenog torenta, studenti iz drugih gradova željni novih kulturnih programa, filmofila iz “stare škole”, ljubitelja KRAF koncepta – post filmskih debata o angažovanim temama sa angažovanim ljudima i ne nužno filmskim autorima…

Ređali su se u nekoliko dana, igrani i dokumentarni filmovi iz sveta, regiona, države po sali Knjaževsko-srpskog teatra, Studentskog-kulturnog centra, Doma omladine, Spomen muzeja uz besplatan, inkluzivan ulaz, oličen u sloganu festivala “Smrt fašizmu – Sloboda(n ulaz) narodu!”, što je, mislim te godine, nenamerno napravilo kritiku od strane mlade novinarke lokalnog portala, koja je videvši isti na plakatu zalepljenom na Teatru, nekoliko dana pre festivala, žestoko prozvala isti što naplaćuje ljudima ulaz za predstavu, a piše nešto drugo.

Radeći takav tip redovnih, višednevnih manifestacija,  rođeni u tzv. “kragujevačkom krugu dvojke”, uz prethodno bavljenje “javnim poslom” (tada su se lokalni mediji cenili), neminovno je da prepoznajete stalne posetioce, primetite nova lica i “budete sa publikom na per tu”, ne zbog manjka poštovanja, nego zbog posvećene bliskosti.

Ipak, te godine sam primerio jedno novo, sjajno lice. Devojka mlađih godina, tamne kose vezane u visoku punđu koja joj je otkrivala bledo, okruglo lice, skromno ali pristojno obučena, nije mi izazvala pažnju kao “nova publika”, ni što nije preskočila ni jedan od preko pedeset programa (filmova i debata), a najmanje jer je pored svoje stolice imala uredno složena ortopedska pomagala za hodanje, nego zbog svog atkivnog učešća.

Ne, ona nije bila publika, bila je zapravo filmski kritičar ili je bolje reći društveni teoretičar. Pripremljena za sve teme, za svakog gosta, uvek je kulturno dolazila ranije da zauzme svoje mesto i ostajala do kraja svakog programa. Bez obzira da li se radilo o Teatru koji ima tzv. “rampu za lakši pristup OSI” ili Domu koji nema niti je može imati jer je predratna kuća, a ne savremena zgrada kulture pravljena po savremenom inkluzivnom principu “Dizajn za sve”.

Ta devojka, koja mi je i danas egzemplar “aktivne publike”, debatovala je sa aktivistom Seadom Biberovićem o islamskoj religiji, sa pokojnim profesorom Miroslavom Prokopijevićem o manama liberalne ekonomije, a sa Perom Janjatovićem o rokenrolu.

Viđao sam je na još par kasnijih festivala, a onda je samo nestala. Verovatno je ispunila svoju misiju…    

Foto 3: Posetioci KRAF-a u Domu omladine. 

Kulturna inkluzija tako nameće ravan posmatranja dvojakim putem – i OSI (osobe sa invaliditetom) i OBI (osobe bez invaliditeta) mogu biti i po međunarodnim deklaracijama i po ljudskom shvatanju jednakosti, u kulturnoj sferi jedino – publika ili stvaraoci, odnosno OST (osobe sa talentom). Za posmatranje/primanje ili za prezentovanje istog. I onda je sve jednostavnije za percepciju. Jer, svi ljudi su slobodni i jednaki po Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima. Kojih se setimo, nažalost, samo kada se ne primenjuju na nama od strane sistema. Čemu upravo svedočimo.

autor dr Vladimir Paunović

Foto: POP Forum/FB

Tekst je nastao u okviru projekta “Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.

 

Izbornik