„Jedna sredina ne dokazuje svoju kulturnu svest deklaracijama koje ostaju bez efekta, nego faktičkim davanjima za kulturu“, činjenično, ali i proročki rekao je teoretičar kulture Stevan Majstorović u svom referatu na Kongresu kulturne akcije u SR Srbiji, održanom 1971. u gradskoj dvorani „Šumadija“, u Kragujevcu.

Činjenično, jer je upravo te godine pred pomenutu manifestaciju otvorena novoizgrađena galerija Narodnog muzeja u Kragujevcu (do danas najveća u gradu), dok je gradska dvorana “Šumadija” prve posetioce primila u novembru1968. Sa kapacitetom od 1.041 sedišta bila je tada “najveća sala na prostoru od Beograda do Skoplja”. Izgradnja Doma kulture ili potom Gradskog doma, koji je bio i prostor za džez i rok koncerte, a kasnije gradska biblioteka, počela je još 1961. godine, a dvorane “Pionir”, po urbanoj legendi najakustičnije, gde su osim bioskopskih projekcija izvođeni i koncerti džez, pop, rok, narodne, ali i klasične muzike, davne 1953. Iste godine počinje i gradnja bioskopske sala Doma armije, u čijoj su bašti, takođe, održavani muzički programi na otvorenom.

Proročki, jer pomenuti prostori decenijama nisu u funkcionalnom stanju i zatvoreni su za kulturnu javnost, za razliku od kulturno – industrijskog kompleksa pri Vojnoj fabrici, kolokvijalno nazvanog “Knežev Arsenal”, kao najstarijeg, koji je otvoren za jednogodišnji javni događaj i bukvalno se pred očima javnosti urušava zubom vremena.

Mada se teoretski pod kulturnim nasleđem podrazumevaju objekti nastali u periodu između dva svetska rata i ranijoj istoriji najvećim delom, kao period najekspanzivnije izgradnje vezan za objekte savremenog stvaralaštva, koji su zapravo infrastruktura, ali sa protokom vremena i sami postaju nasleđe, mogu se izdvojiti šezdesete i početak sedamdesetih godina prošlog veka. Njihova devastacija, pak, počinje tokom devedesetih i tzv. tranzicije i post-tranzicije. Samim tim i nedostatak novca, jer je infrastruktura u kulturi na prvi pogled najskuplja. Zašto na prvi pogled? Bez kvalitetnih ljudskih resursa koji stvaraju i posećuju programe, neće puno značiti nova dvorana ili kompleks na otvorenom.

Poenta bi zapravo bila u izbalansiranom pristupu obnovi i stvaranju prostora za kulturu (što je stara boljka Kragujevca za javni i čak profitni sektor, o civilnom da ne pričamo) od hronično nedovoljnog budžeta, koji je direktno povezan sa promenom svesti o značaju kulture kao vrednosnog sistema lokalne zajednice (pravo na kulturu kao deo šireg korpusa ljudskih prava), ali i neizostavnog dela održivog razvoja. Pomenuti teoretičar kulture Majstorović pravo na kulturu vidi “kao najizrazitiji element i praktični test demokratizma jedne kulturne politike, kao i opšte politike”, koji ima dva glavna ograničavajuća faktora – diskriminatorski politički stav prema kulturi i materijalnu nerazvijenost, ali i centralizam. Promena svesti bi verovatno izostavila i javne izjave građanskim glasovima delegiranih donosilaca odluka, poput nekadašnjeg poslanika aktuelne vlasti koji je populistički smatrao da je dinar uložen u kulturu, umesto u asfalt – bačen! Pa zašto onda gradski oci goste grada ne vode u obilazak novog asfalta, nego pred prvi teatar Srbije? Ili, zašto u vreme pandemijskog zatvaranja, građanke i građani nisu pretraživali vesti o privrednim uspesima, umesto gledanja filmova, koncerata i predstava?

Kako je reč o dugoročnom procesu, što je evidentno, postupna step by step metoda bi svakako donela više efekata. Umesto želje da se odjednom, mandatno završi objekat radi preuzimanja zasluga, efikasnije bi bilo sređivati deo po deo, uz istovremeno oživljavanje (naprimer, hol dvorane “Šumadija” ili “Čaurnica” u “Arsenalu”…) međusektorskom saradnjom (civilni, aktivistički i sektor kreativnih industrija, uz javni), ali za to je potreban strateški pristup i postizanje participativnog konsenzusa svih aktera zajednice.

Završne preporuke lokalnoj vlasti, u okviru kulturne politike koja se tiče revitalizacije nasleđa i izgradnje infrastrukture, uz pretpostavku većeg investiranja finansija decentralizacionim metodama države ili međunarodnih fondova, odnose se na sledeće: Lokalni i regionalni (Kragujevac kao pravi regionalni centar, posebno kulture) nivo moraju biti spremni za veći obim finansija i odlučivanja u kulturi, prvo preko ljudskih resursa, a potom i preko adekvatne infrastrukture. Kako je većina postojeće kulturne infrastrukture nastala početkom druge polovine prošlog veka i uglavnom je u lošem stanju, neophodno je pristupiti njenoj revitalizaciji. Uz to, potrebno je i graditi nove, kako savremene vidove infrastrukture, tako i one nedostajuće u lokalu/regionu. Posebno se treba fokusirati na revitalizaciju devastirane infrastrukture drugačije namene (kasarne, fabrike, magacini…) ili one koja je i služila difuziji kulture (domovi kulture/omladine). Zato je i neophodno uz analizu potreba, regionalnog povezivanja (regionalni teatar ili koncertna dvorana) i mogućih finansijskih izvora (država, korporacije, međunarodni projekti, samodoprinos…), uraditi kvalitetno istraživanje i mapiranje prostora i lokacija. Projekti vezani za infrastrukturu, zbog velikih finansijskih izdataka i dugoročne održivosti, moraju biti deo lokalnih, participativnih strategija kulture i koordiniranog rada sa Ministarstvom kulture, uz isključivi rad i evaluaciju stručnih lica.

Drugim rečima, upotreba većih javnih sredstava građanki i građana mora biti verifikovana njihovim direktnim referendumskim odlučivanjem u strateškim planovima, koji se neće mandatno korigovati. Jer kulturna infrastruktura je skupa za sadašnji životni standard, bez obzira da li se revitalizuje ili gradi nova, a ona će, svakako, u narednim vremenima postati nasleđe sadašnjih – novim generacijama.

A “ogledalo nasleđa pokojnog”, kao inverzija popularne TV serije iz 1964. (baš sa dva kragujevačka glumca – Mijom Aleksićem i Ljubom Tadićem) je zapravo – vlast.

 

Autor: dr Vladimir Paunović

“Tekst je nastao u okviru projekta “Kragujevački mediji u službi građana- u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.“