Zaključna razmatranja

Evropska unija već dve decenije prepoznaje značaj participacije civilnog sektora, kako za razvoj kulture, održivi razvoj (“četvrti stub”), tako i društva uopšte. Ali ne i Srbija, gde je nezavisna kulturna scena na ivici opstanka i gde nema zadovoljavajuću održivost u odnosu na ulogu koja bi trebalo da joj pripada. Od argumenata koji idu u prilog navedenom, izdvajamo činjenicu da je prisutan veoma mali broj međunarodnih donatora koji podržavaju savremenu umetnost, a da državni organi samo održavaju privid saradnje sa nezavisnom kulturnom scenom.

O tome u prilog najbolje govori jedna od redovnih analiza konkursa Ministarstva kulture i informisanja u oblasti savremenog stvaralaštva, koju radi Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije u saradnji sa Centrom za empirijske studije kulture Jugoistočne Evrope. Te, predpandemijske, 2019. godine budžet za kulturu Srbije je bio samo 0,74% od ukupnog budžeta države, što kao jedan od najnižih u Evropi pokazuje generalni odnos prema kulturi koji ima Srbija, od koga za konkurs za savremeno stvaralaštvo ide samo 4%, dok je “lavovski” deo od čak 70% namenjen državnim ustanovama kulture, odnosno najviše za plate zaposlenih, opet dominantno lociranih u glavnom gradu.

Navedeni mizerni procenat konkursa, gde se i najviše javljaju predstavnici civilnog sektora u kulturi, 2019. godine uključio je ukupno podržanih 824 projekata u ukupnoj vrednosti od oko 3.145.000 evra. Najviše projekata je odobreno nevladinim organizacijama koje se bave kulturom (38%) i kulturnim ustanovama – koje se ne finansiraju iz budžeta republike, odnosno na budžetu su opština (29%), dok su “ostali” dobili 11% projekata, preduzetnici u kulturi nešto manje – 10%, strukovna umetnička udruženja 7% projekata, a najmanje projekata su dobili naučni istraživači (3%) i kulturno-umetnička društva (2%). Međutim, ako se pogleda odnos dobijenih sredstava, rang lista je malo drugačija, pa su najviše novca dobile lokalne kulturne ustanove (39%), civilni sektor (31%), pa preduzetnici (16%), dok su daleko manje finansijski prošli “ostali” (7%), strukovna umetnička udruženja (5%) i naučno-istraživačke ustanove (2%).

Dalja iscrpna analiza konkursa iz 2019. godine pokazuje da su nevladine organizacije koje se bave kulturom imale i veliki broj odbijenih projekata, čak 71,59% od ukupnih, prijavljenih na konkurs, što takođe pokazuje odnos države prema civilnom sektoru u kulturi. Najčešće se Ministarstvo kulture i informisanja opravdava “niskim kvalitetom” pristiglih projekata, međutim, kada se zna da su predstavnici nezavisne kulturne scene jedna od najobrazovanijih grupacija u kulturnom sektoru, da imaju najveće iskustvo u pisanju projekata u odnosu na sve ostale subjekte, ali i da njihovih predstavnika gotovo i da nema u komisijama Ministarstva koje na osnovu svojih kriterijuma određuju kome će biti uručen državni novac, onda ovakva objašnjenja treba uzeti sa velikom rezervom.

Ipak, krucijalni podatak analize je onaj koji nam predstavlja realna davanja države nezavisnoj kulturnoj sceni – u godini pred pandemiju (koja je samo dodatno pogoršala teško stanje), država Srbija je putem svog reprezenta kulturne politike, Ministarstva kulture i informisanja, od njihovog ukupnog budžeta izdvojila samo 1,19% za nevladine organizacije koje se bave kulturom.

Međutim, čak se i ovde, na ovom mizernom podatku ne završava državna devastacija civilnog sektora, jer se godinama unazad na ovaj konkurs prijavljuju i tzv. GONGO (Government Owned (or Organised) Non-Governmental Organization, odnosno “vladine ili državne NVO”, Izvor: http://foreignpolicy.com/2009/10/13/what-is-a-gongo/) i QUANGO (Quasi Autonomous Non-Governmental Organization, NVO koje je osnovala vlada i koje imaju navodnu autonomiju, Izvor: https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/quango), organizacije.

Analiza ih naziva “sumnjivim” organizacijama i pod njima podrazumeva “a) organizacije koje nisu registrovane za oblast kulture; b) koje su se registrovale neposredno pred konkurs; ili c) koje su se neposredno pred konkurs preregistrovane tako da im kultura postane osnovna delatnost”. Kada i oni uzmu “svoj deo kolača”, inače jako malog, verifikovanom (ovoga puta u Asocijaciji NKSS, mada ima istog sektora i van nje) ostaje samo 0,16%.

Nezavisna kulturna scena, pod ključnim faktorom održivosti determiniše finansijsku održivost, ali kao strateške faktore prepoznaje i infrastrukturu (prostore), smatrajući opravdano da ih, na osnovu prava na kulturu, ali i očuvanje baštine, treba “osvajati” od kvazi-neoliberalizma donosioca odluka, koji bi sve komercijalizovali.

U okviru mera razvoja finansijske održivosti, nezavisna kulturna scena je primorana da kao prioritet koristi projektno finansiranje, jer je ostvarivanje sopstvenih prihoda otežano državnim zakonodavnim okvirom, dok je korporativna filantropija retka, a građanski sloj osiromašen za pružanje ličnih donacija.

Nezavisna kulturna scena u ovakvim uslovima, treba da traži od države bolje uslove za postizanje održivosti. To podrazumeva pre svega pravo partnerstvo sa javnim sektorom i postavljanje otvorenog pitanja vlastima – da li uopšte žele nezavisni sektor u kulturi? Ako je odgovor pozitivan, onda treba tražiti potvrdu istog u najvišim dokumentima, poput Nacionalne strageije razvoja kulture.

Takođe i korišćenje javnih prostora, ravnopravan tretman u odnosu na ostale sektore u kulturi, dugoročnije modele podrške organizacijama čiji je rad procenjen u najvišem javnom interesu, primenu prave decentralizacije u teritorijalnom smislu.

Državi treba jasno predočiti benefite partnerstva sa civilnim sektorom u radu u okviru međunarodnih projekata, jer će osim promocije tog modela u svetu (gde je isto uobičajeni pozitivni model), promovisati i samu sebe kao demokratsku i evropsku u pravom smislu te reči.

POP Forum tim
(Kraj feljtona)

Foto: Asocijacija NKSS, na konferenciji u Vršcu 22.06.2013. izvodi ulični performans „Stop ubijanju kulture“ (Izvor Seecult.org.)