Krajem prošle, iz današnje perspektive bezbrižne i nevine godine, do mene je, posredstvom „dobrih duhova“ ulične umetnosti našeg podneblja, stigao poziv za učešće na festivalu „Balkan Trafik“ u Briselu. Uz poziv, stigle su i fotografije zidova na kojima bi, kao deo festivalskog programa koji se (najvećim delom zasniva na gostovanju balkanskih i Balkanom inspirisanih muzičara i plesnih grupa),  mogao  da se „dogodi“ moj mural.

Mirenje sa činjenicom da se, briselski zid i ja nećemo sresti poslednje nedelje aprila  2020. godine, odlagala sam do poslednjeg trenutka – kada se naprosto moralo konstatovati da ću poslednju nedelju aprila ipak provesti polu – zabarikadirana u svom stanu. Ipak, entuzijastični organizatori nisu ostavljali utisak ljudi koji lako odustaju. Govorili su o planu da se oslikavanje prosto odgodi za jesen. Apokaliptično leto i ne značajno vedrija jesen su me sasvim pomirili sa idejom da se neću „ucrtati“ u Brisel, ili makar da se to neće dogoditi u doglednoj budućnosti. C’est la vie.

U odsustvu sopstvenog entuzijazma, bila sam sklona da potcenim tuđi. Fanatična volja organizatora da se uprkos nepreglednom nizu objektivnih razloga da se od oslikavanja ove godine odustane,  to ni po koju cenu ne desi, against all odds uspela je da polomi prepreke koje mi čak i sada, kada su savladane, deluju nesavladivo. Uprkos zatvorenosti države za bilo koga osim sopstvene državljane, sa hrpom custom made dozvola, pečatiranih papira kojima se tvrdi da je moj ulazak u Belgiju neodložan i esencijalan, sletela sam u Brisel. Uprkos odredbi koja nalaže da došljak deset dana provede u karantinu, bilo mi je dozvoljeno da svakog dana odlazim do zida, slikam i vratim se u prostor u kome ću se samoizolovati. Kao površnom turistu i temeljnom zidnom fanatiku, ta postavka mi nije preteško pala.

Mnogo pre ovog poziva postala sam svesna jedne, rekla bih, definišuće stvari koja se odnosi na način na koji doživljavam bavljenje svojim poslom. Sve dok mural nije postao moja primarna i jedina profesija, uzbuđenje i radost koje sam osećala pred zidom skeptično sam pripisivala osveženju koje zid predstavlja u odnosu na druge delatnosti kojima sam se u manjoj ili većoj meri i bez previše entuzijazma morala „odavati“. Ostavljajući prostor za mogućnost da tačka zasićenja postoji, jubilarne desete godine od trenutka kada sam prvi put slikala na zidu, usuđujem se da kažem da ideja o trenutku kada ćeš „napasti“ fasadu, veću, impozantniju i teže savladivu nego prethodnu, motiviše više nego pohvala, medijska pažnja ili novac.

Taj trenutak nije samo početak profesionalne obaveze, on je krajnje ličan, podrazumeva da iz zaštićenosti ateljea, nešto sasvim svoje premestiš u javni prostor, u kome ste ti i tvoj rad trajno izloženi i ogoljeni i postajete deo grada. Mural može srasti sa tkivom grada, ali može ostati i izraslina koja ga žulja i čijem uklanjanju se raduje. Ulozi, stoga, nisu mali.

Zid koji mi je dodeljen deo je kompleksa namenjenog socijalnom stanovanju, bloka gigantskih zgrada koje upadljivo štrče u odnosu na gizdavi centar grada kome pripadaju. Priznajem, da me je mogućnost koja je u jednom trenutku procesa planiranja bila u opticaju, a to je da oslikam značajno manji zid u delu centralne zone koju masovno pohode turisti,  na nivou egzibicionizma jako privukla. Ideja o oslikavanju većeg zida u kvartu koji je potpuno lišen ikakvih, a posebno turističkih, atrakcija i u kome će komšiluk, u najizvornijem smislu te reči,  budno pratiti šta ja radim, čini izazov privlačnim na sasvim drugom nivou. Mural smešten u impersonalni prostor grada, onaj njegov deo koji trpi veliku cirkulaciju ljudi (koji u njemu ne borave trajno) je poduhvat koji će privući pažnju velikog broja ljudi koji će se sa muralom sresti. Sa druge strane, mural smešten u susedstvo, prostor koji grupa ljudi neprekidno koristi, neće biti izložen pažnji posmatrača u prolazu. Biće trajno deo prostora susedstva, na korak od intimnog prostora  njegovog doma; gledan iznova i iznova.

 

Da li je delo namenjeno javnom prostoru „uspelo“ postizanjem sklada originalne kreacije  sa prostornim kontekstom u estetskom i  konceptualnom smislu? Na mnogo nivoa – da. Ipak, ako u jednačinu dodamo i društveni kontekst javnog prostora, koji nije tek puka galerija bez tavanice, nego polje preklapanja nebrojenih ljudskih aktivnosti i potreba, sklona sam da, makar u odnosu na sopstveni rad, verujem da je potrebno i da ljudi koji će sa njim nastaviti da dele prostor, rad ne doživljavaju kao vizuelni namet koji trpe. Drugim rečima, ma koliko mural bio delo autora i kao takav bio njegov, čini mi važnim da makar onaj deo javnosti koji mu je permanentno izložen mural doživi kao svoj. Možda i veću nelagodu od one sasvim prirodne, izazvane lebdenjem 27 metara iznad tla, a koja se na način koji ne umem da objasnim za nekoliko sati uvek transformiše  u čisto zadovoljstvo, izazivala je ideja da ću mural naslikati onako kako sam planirala, a da će ljudi koji žive u kvartu na njega reagovati kao na valjano dizajnirani reklamni džambo print  losiona koji garantuje večnu mladost – indiferentnošću i nemogućnošću da prepoznaju vezu između slike i sopstvenog životnog iskustva.

Ptice, a posebno laste, neugledni, krhki stvorovi koji prelaze neverovatne razdaljine od svojih letnjih do zimskih domova su centralno mesto ovog murala, a opsedaju me kao simbolični motiv već godinama – sve više otkad su žilet – žice počele da niču ne bi li na najbrutalnije načine sprečile kopnene selidbe, putanja tragično sličnih onima koje prate laste. Na raznim jezicima, uključujući čak i i moj maternji, komšije su analizirale laste; metafore slobode i neslobode, rekla bih, čitljive su na svim jezicima i dovoljno univerzalne da se sa njima mogu identifikovati ljudi koji naizgled nemaju ništa zajedničko.

 

Suštinske razlike u iskustvu slikanja murala u Srbiji, Francuskoj, Hrvatskoj, Grčkoj ili pak Belgiji nema. Specifičnosti i posebnosti gradova, kvartova, zgrada i zidova jedinstvene su, ali su deo procesa istraživanja koji prethodi samom iskustvu slikanja. Razlike koje nisu suštinske vide se u boljoj ili lošijoj logistici, izdašnijim ili skromnijim dometima produkcije – one su puka refleksija ekonomske situacije. Ono što je, čini mi se, suštinski različito je odnos institucija prema projektima iz oblasti umetnosti, posebno umetnosti u javnom prostoru i murala kao njenog dela – opštedostupnog i besplatnog za „konzumaciju“. Negde se ti projekti dešavaju bez podrške ili uprkos pasivnim institucijama. Negde se oni bez suštinske podrške ili razumevanja tretiraju kao jeftina značka koja se po potrebi može okačiti o institucionalni rever, jer je vidljivost murala ujedno i njegov blagoslov i njegovo prokletstvo. Negde se oni doživljavaju kao dovoljno važni da se u sred globalne zdravstvene katastrofe, snage festivala i zvaničnih institucija udružuju i postaju nezaustavljive  jer, kažu, takve stvari su esencijalne, posebno u ovom trenutku.

dr um. Jana Danilović

Foto (Jana Danilović): Autorka murala i mural u Briselu, novembar 2020.

Ključne reči: Street art, mural, Brisel, Balkan Trafik.