Intervju, Marko Brecelj, »Meki terorista« (In memoriam)

Na prvi pogled ispada da je sinonim za Marka Brecelja – Buldožer, kultna slovenačka art-rok grupa iz „ludih sedamdesetih“, međutim, to definitvno nije tako, jer je pomenuti bend ovom svestranom čoveku bio samo jedna od životnih faza, dok je mnogo interesantnije i dublje stvari radio (i radi) tek u zrelijim godinama. Brecelj je rođen 30.aprila, 1951. u učiteljskoj porodici u Sarajevu, da bi se ubrzo preselili u Maribor, gde provodi svoju mladost, maturirajući na »Predinov gimnazij«. Potom odlazi u Ljubljanu na studije geologije, pa se po očevoj želji prebacuje na tehničku fiziku. Prvi Breceljov instrument je violina, od koje je kasnije odustao, da bi je danas, kao „WC direktor“ Omladinsko-kulturnog centra Kopar, koristio samo da svirkom „na uvce“ rastera neobuzdane goste u sitnim jutarnjim satima.

Nastupa prvo u kvartetu „Tri crnca“, pa potom u grupi Krik, sa kojom 1974. nastupa na Omladinskom festivalu u Subotici, gde dobija nagradu stručnog žìrija za pesmu „Duša in jaz“, koja je iste godine objavljena na njegovoj prvoj ploči „Coctail“, koja se smatra jednim od najboljih kantautorskih albuma ne samo u Sloveniji, nego i na čitavom prostoru stare Jugoslavije. Za taj album, koji je aranžirao Bojan Adamič, dobija nagradu „Sedam sekretara SKOJ-a“, koju je zaboravio na kranjskoj železničkoj stanici. U vreme nastanka ovog albuma, Brecelj započinje saradnju sa Borisom Beleom da bi nastupali kao duo na festivalima i iz toga kasnije, početkom 1975. nastaje Buldožer gde Marko dobija ulogu pevača. Sa Buldožerom snima dva prva albuma („Pljuni istini u oči“, PGP RTB 1975. i „Zabranjeno plakatirati“, Helidon, 1977. kao i mini LP „Živi bili pa vidjeli“, Helidon, 1979.) da bi ih napustio i započeo solo karijeru. Sa Buldožerom je radio tekstove, pevao, ali je ostao upamćen po „atraktivnom scenskom nastupu“, poput onog u Zagrebu, kada se za vreme pesme „Don’t Wanna Be a Paraplegic“ popeo na binu u invalidskim kolicima.

Sa Buldožerom je nastavio saradnju kao koautor pesama na albumu „Izlog jeftinih slatkiša“ (Helidon, 1980.), a prvi solo-album mu je singl „Parada“/“Majmuni“/“Trotoari“ (Helidon, 1981.). Piše muziku za film „Živi bili pa videli“ i dobija pulsku Zlatnu arenu. Sa pesnikom Ivom Volarićem Feom osniva duet Zlatni zubi, a u okviru super-grupe – Marjanov čudni zajec snima 1985. za ljubljanski „Helidon“ album „Svinjam dijamante“, da bi 1986. za istog izdavača objavio solo-album „Desant na Rt Dobre Nade“. Sa basistom Alešom Joštom i saksofonistom Primošem Šmitom, 1988. snima album „Javna vaja“, a sa alternativnim bendom Strelnikoff objavljuje 1994. CD „Hojlarija svinjarija diareja gonoreja“.

Svoju drugu fazu rada, Brecelj ostvaruje kao »WC-direktor«, obnovljenog Mladinskega Kulturnega Centra Koper, koji ubrzo postaje jedan od najaktivnijih u regionu. Bavi se umetničkim performansima, kulturnim menadžmentom, objavljuje časopis „Trobent“ (klarinet, prim.aut.), 1994. se kandidovao za župana Kopra, samo da bi pokvario račune konkurenciji.

Brecelj osniva sa svojim saradnicima „Meku terorističku ćeliju“ iliti ART-QA’IDU u okviru svoje NVO „Društvo prijatelja umerenog napretka“ i izvodi niz performansa, odnosno „akcija mekog terora“, koje su prilično medijski propraćene u SCR-u (So Called Region). Kao prvo treba izdvojiti gađanje „avion-tortom“ slovenačke ministarke kulture Andreje Rihter u ljubljanskoj Filharmoniji, što se nastavilo akcijom „Sumnjiva pošta za sumnjivi natječaj“, kada je ekipa „mekih terorista“ sa lekarskim maskama, na vrhuncu histerije u vezi pisama zaraženih antraksom, pakovala protestne note pomenutoj ministarki na glavnoj pošti, kao izraz nezadovoljstva rezultatima konkursa za podršku projektima iz oblasti kulture, gde i nije bilo nešto avangarde na spisku dobitnika.

Potom je u jeku slovenačkog referenduma o priključenju NATO-u, Brecelj sa saborcima „bombardovao“ američku ambasadu i zgradu slovenačke Vlade papirnatim avionima, da bi ga i policija prekinula prilikom izvođenja performansa „Suonato per la NATO“ (otprilike u vrlo slobodnom prevodu – „Samo su slepci za NATO“) kada se „zeljao“, odnosno boćao sa glavicama kupusa (zelja po slovenački) i na bioskopu pored koparske opštine ispisivao grafit „Zelje nas u NATO pelje!“.

Međutim, Brecelj glavnu frku pravi prilikom ovogodišnjeg performansa pod nazivom „Marincirana srijeda“, kada je u igru uveo i prave američke marince. Kako su se oni, direktno sa broda usidrenog u koparskoj luci, obreli u Crvenom krstu u sklopu humanitarnih projekata, Marko se tu našao u ulozi prevodioca, a potom ih je pozvao u njegov Mladinski in kulturni center u obilazak i razgovor o saradnji. Prvo je sa tamo sa njima odigrao „međudržavnu utakmicu“ u stonom fudbalu (ili kako mi kažemo – „roštilju“) da bi ih onda ubacio u performans u čuvenoj galeriji „Mensa Numero due“ u sklopu Centra. U galeriji su na sredini u vidu stola stajala vrata na kojima je Breceljev saradnik, pesnik Ivan Volarič Feo napisao „THANK YOU„, čemu je Brecelj dodao „BUT“ i okrenuvši drugu stranu stola pokazao iznenađenim vojnicima nastavak natpisa – „WE REFUSE YOUR HELP“ („Mi odbijamo Vašu pomoć“, prim.aut.). Lider „mekih terorista“ je objasnio marincima da im se on zahvaljuje kao ljudima što hoće da pomognu, ali da ne može prihvatiti pomoć organizacije koja širom sveta čini nedela, a onda ih je upozorio da će biti „soft captured„, odnosno „meko oteti“ u vidu zajedničkog druženja, posete koparskom muzeju, gledanja Mel Bruksovih „Vrućih sedla“ i ručka. Uvređeni marinci su bez pozdrava napustajući Centar, još povrh svega, u odlasku ugledali na zidu preko puta sveži grafit „FUCK OFF ARMY! „, koji je u međuvremenu napisao njegov mladi pitomac-anarhista. Usledila je zvanična reakcija komande američkog broda, marincima je bilo zabranjeno napuštanje istog, a gradski oci su se okomili na Brecelja, našta im je on odgovorio na press-konferenciji priznajući da je srpski agent i da su “Meki teroristi” – banda kojoj je on ideolog, uz izjavu da se ne kaje i najavljujući nove akcije…

Očigledno je da je menadžment Doma omladine u Kragujevcu, dobro procenio važnost gostovanja „mekih terorista“, praveći i bukvalno korak sa svetom, implementacijom ad hoc regio-inicijative, jer se Brecelj, kao autentična figura kultur-bunta (namerno ne koristim izraz alternativa da bih pokazao poštovanje prema čoveku koga nije mrzelo da se javi iz druge države) pojavio (možda i bez adekvatne pripreme, zahvaljujući hronično lošem PR-u lokalnih kulturnjaka kojima je medijski monopol, samo izgovor za nedostatak „public education campaigns„) i u nas „manjinaca“. Pored Beograda i Novog Sada, naravno, gde je izveden koncert i performans pod nazivom „Kulturni teror turizam ili tehnologija mekog terora“, koji se sastojao od izložbe Bela Mariasa iz Budimpešte „Političari su moja nada“, četrdesetominutne video projekcije „Akcije mekog terorizma“ koja predstavlja komentar aktuelne klupske i političke scene Slovenije u periodu 1999 – 2003. i koncert ljubljanskog dua Ruins Matador, potpomognutog Breceljom.

A zaista je malo više trebalo edukovati publiku, posebno mlade, koji su se egal lapo-lapo pojavili u odnosu na stare frikove u Domu, u subotu, 22.novembra, jer je jedina asocijacija na Brecelja bila samo Buldožer. A ono što čovek radi od razlaza sa svojom „prvom muzičkom ljubavi“ uz koju se delom proslavio, zapravo je mnogo interesantnije.

Mada je Brecelj sa Arijanom i dva mlada „fantja“ kasnio sa dolaskom u KG, ekipa starih frikova, koja je bila na prvom nastupu Buldožera u Kragujevcu, kada se lokal – patriotski dobacivalo „Smak, Smak“ ponovo je bila tu predvođena Džigi Ramoneom, koji je nacrtao plakat da se smrzneš i na koji ni Brecelj nije mogao da ostane imun. Ostali su do pet, uz piće.

Brecelj se, čini se, osećao skučen prostorom u kome uz miris teretane nije mogla igla da padne od gužve i stalno je šetao okolo, snimajući reakcije publike. Tek tada se video osećaj da je zapravo ovo, ne sigurno „old fashion“ nastup, kao u slučaju aktuelnih Film-Blondie-Purple, nego prilika da se uživo vidi šetajuća inistitucija, čiji je recimo, prvi album, jedan Rundek izdvojio kao jedan od onih koji su uticali na njega.

Ujutru, kada smo došli da napravimo fotke, bilo je interesantno razgovarati u prolazu sa vidno umornom „on the road“ ekipom gostiju iz Slovenije. Brecelju je najveći problem bio da li će upaliti kombi, ali je zato obećao da ćemo uraditi intervju kasnije, i-mejlom.

I zaista, Majstor je održao obećanje.

Kakvi su utisci „Meke terorističke ćelije“ sa srpske turneje? 

BRECELJ: U Beogradu razveselio me je susret (upoznanje) sa prevodiocem Guya Deborda. Bili smo prijatno okruženi sa starim poznanicima i prijateljima (Saša Marković, Rambo Amadeus). Organizator SKC-a Miki nije podbacio, medijske pažnje nije bilo ali sam dao jedan dug i čini mi se dobar intervju početniku studentu. Gledalaca bilo je 40.

Do Novog Sada probijali smo se kroz maglu. Tamo je vredan organizator (Radio 021) u Pozorište Mladih doveo 150 strpljivih i naklonih mladih i onih u srednjim godinama. Snimale su tri televizije, interesantni smo bili i za novine, neki nisu došli zbog toga jer nisu mogli platiti 300 dinara ulaznicu.

Odlučio sam, da u aprilu 2004. na teritoriju Vojvodine proslavim tridesetogodišnjicu svoje karijere sa desetodnevnom turnejom. Jer me je ljubazan i iskren prijem podsetio, da nisam za svoj proboj dužnik Sloveniji nego Vojvodini (Subotički festival 1974).

U Kragujevcu smo iznenadili i sebe, prostor je bio nezgodan ali smo (ste) se snašli, neka preozbilna i možda ne baš dobronamerna, mlada TV novinarka, umornog i pijanog me je (dobrovoljca) maltretirala sa pitanjima kao da ih je sastavljao neki viši činovnik JUL-a. Koristim priliku, da usput pošaljem Ljubišu Ristića u čipke materine. Sretan sam jer mi je neki moj poštovaoc obećao pomoć u nabavci polovnih (rezervnih delova za mog Fiću).

Nedelja na poluotoku Ada Ciganlija bila je ležerna i uživali smo u prijateljskom gostoprimstvu. Isto veče u Vinkovcima saznali smo za pobedu HDZ i izveli multimedijalnu predstavu u jako skromnim okolnostima.

Zašto ste se odlučili za Kragujevac, a ne recimo za neki veći grad poput Niša ili za npr. Zrenjanin. Vi ste drugi slovenački produkt (posle „Merkatora“) koji se ipak opredelio za našu „dolinu gladi“ (kako nas zovu u Beogradu) i pored atraktivnijih mesta?

BRECELJ: U Kragujevac smo došli jer nas je Miki tamo poslao (možda su kragujevački organizatori prihvatili njegovu – našu ponudu).

Imali smo tri dana vremena. „Dolina gladi“ u poraženoj (od kapitalove „demokracije“ potčinjenoj) državi nije ništa tako jezivo. Gore mi zvuči  „dolina srpskog šovinizma“. Nadam se da nismo bili tamo. Atraktivna mesta za mene su sva ona koja nije do kraja razjela mržnja i za sada su još ne potamanjena od nailazeće opće trke za vlasništvom.

Mi u Kragujevcu kažemo da postoji „beogradizacija“, kada se žalimo na centralizaciju života, privrede i naravno kulture, jer se sve pare i dobri programi slivaju u Beograd. Da li postoji naprimer „ljubljanocentričnost“ Capodistrie?

BRECELJ: U Sloveniji je dosledno sprovedena »Ljubljanizacija«. Ja lično i moji bliski prijatelji vidimo budućnost u autonomnoj (evropskoj) multietničkoj (od Zagreba Rima i Ljubljane jednako udaljenoj) regiji.

Da li ste našli delove za „fiću“, kako je predstavljen povod Vašeg dolaska u Srbiju u dnevnim novinama ili je imalo i nekih drugih razloga?

BRECELJ: Delovi za Fiću su samo (istinit) razlog za medije. Da se na „šalu“ zakače. Najbitniji razlog je naša želja oživljavati kulturni prostor koji je disao na prostorima SFRJ.

Koliko poznajete današnju srpsku rok scenu, izdvajate li nekog čiji Vam se rad sviđa? 

BRECELJ: Pratim Ramba, sjećam se KBO, vidio sam film „Geto“, konzumirali smo Del Arno Band, još uvek me ne interesuje Đorđe Balašević. Nikad nisam slušao snimke bendova a nastupe slabo pratimo jer vašim bendovima nije baš lako bilo doći do nas.

Postavite mi to pitanje opet za jedno dve godine.

Da li je tačno da je Vaša „Art-Qa’ida“ predvodnik alterglobalista u regionu? 

BRECELJ: Naš način kulturnog političnog otpora sadrži u sebi optimizam za kojeg danas zapravo nema razloga. Naš osnovni cilj je uživati u kreativnim trenucima oslobađanja od kalupa, u koje vlasti pomoću svemogućih medija presuju naše mozgove. Drugi sastavni dio akta je njegov odjek u javnosti. U toj fazi, osjećaj oslobodioca širi se na druge. Najveći efekat postiže umetnički čin kad se medijima naturi u fokus. Svakako dolazi do medijskih manipulacija. Snaga događaja (performansa) meri se i u njegovoj otpornosti naspram izokretanju njegovog smisla (poruke). Sa tehnologijom „Mekog terora“ čini nam se, sveži smo tračak u europskom smislu. Iako nismo ni prvi, ni sasvim originalni.

Kako bi ste u duhu Vaše parole „Suonato per la NATO“ objasnili Srbima, koji se bore za što skoriji NATO zagrljaj, šta donosi neo-kolonizacija i koliko je bolji „zmerni napredak“?

BRECELJ: Slovenci su se na referendumdumu (izraz pesnika Ivana Volariča-Fea) odlučili za Evropsku Uniju i nažalost za NATO. U Istri oko 40% birača glasalo je protiv NATA. Zato mislim, da smo birači općina Kopra, Izole i Piran mudriji. Jer uključiti se u NATO znači pridružiti se oružanoj snazi međunarodnog kapitala, dakle onima koji nisu u pravu, koji troše energiju i bogatstva Zemlje, a uništavaju sve raznovrstne oblike života i budućnost nerođenih pokoljenja. U školama su me učili, da smo žitelji jugoslovenskog državnog prostora 1941. hrabro stali uz napredne historijske snage. Kažu da sam indoktriniran, pa mi moj isprani mozak nikako ne prihvaća relativizaciju kriterija, koju sa svim snagama pokušavaju sprovesti školski sistemi i mediji u svim tvorevinama koje su nastale  na pokojnom državnom YU prostoru. Te, po pravilu nacionalističke (obično sa crkvom povezane) snage, trude se promeniti istinu.

A to nikada nikome nije pošlo za rukom.

Iskreno, kako danas Slovenci doživljavaju Srbiju?

BRECELJ: Slovenaca i Slovenki ima različitih, pa su i njihovi pogledi na Srbiju danas, takvi i onakvi. Na njihovo shvaćanje utiču (opet) mediji. Medije (kao u svim buržoaznim demokracijama) upravljaju vladajuće snage. Njihov interes, u zadnje vreme je otvaranje srpskog (i crnogorskog) tržišta slovenskom kapitalu.

Priča se da su Slovenci prvi obnovili fenomen „jugonostalgije“ iz zezanja. Da li to zaista postoji i kako se manifestuje ili je i ta priča „Prohujala sa vihorom“, kao dim iz popušenih cigareta u onom performansu?

BRECELJ: Ne pratim televizije, veoma slabo čitam novine. Koliko mogu pratiti, po ljudima, medijsku kuhinju, ima tu nekog „uskrsnuća“.

U Kopru nedavno, napunili su najveću salu, jugoslovenski i domaći komičari (nastupila je naprimer Nela Eržišnik). Publika je bila stara od 50 pa na gore. Posle dvanaest godina, od vrhunca anti-yu histerije, atmosfera je sklonija balkanskom zezanju, ali nažalost (bar za mene) vrag je odneo šalu. Zezanje koje se veže na zaborav (ovoga šta je tu i sada) to je nostalgija. Nadam se da nisam i da neću nikad biti (yu) nostalgičar. Jer ja ove naše razjebane ljude i prostore volim takve kakvi jesu, a ne takve kakvi su bili.

Izveli ste akciju „Sumnjiva pošta za sumnjivi natječaj“ povodom neravnopravne raspodele podrške alternativnim kulturnim projektima od strane slovenačkog Ministarstva za kulturu. Da li je to praksa u Sloveniji, da država ima „maćehinski“ odnos prema alternativnoj kulturi?

BRECELJ: Prvo, mrzim reč „alternativna“. Ne priznajem joj značenje. Izgubila je smisao, skurvala se. Priznajem reči otpornička kultura i kultura drugačijih. Do takvih kultura, izvrsni birokrata gospođa ministrica Rihterjeva je tvrda maćeha. Iako članica Združene liste (socijalnih demokrata) utvrdila je trend okoštavanja i nazadovanja u slovenskoj kulturi. To je jedan od razloga zbog kojeg sam konačno prestao od sadašnjih stranaka i u kulturi očekivati minimalne promene na bolje.

Koliko sam upoznat, u Sloveniji NVO scenu vode alternativci. Kakav uticaj ima civilni sektor i kako ga Slovenci prihvataju?

BRECELJ: Pa relativno dobro si upoznat. Možda „Center nevladnih organizaciji Slovenije“ (CNVOS) vode alternativci, sigurno pak je da među njima ima malo otpornika i samo poneki drugačiji. Pre dva dana, sa tri glasa izbran sam za člana saveta CNVOS. Uskoro ću više saznati o situaciji.

Koliko se urbana kultura u manjim mestima, pre svega Istrijanskim, razlikuje od „centralista“ u Ljubljani?

BRECELJ: Na poluotoku Istra pod Slovencima oseća se pritisak državotvornih stranaka (vladajuća Liberalna demokracija pa onda drugi). Žele nas ubediti da je na tom prostoru zapravo oduvek postojala samo država Slovenija, a ako to nije baš tako ona povest prije, skoro pa, sasvim neznačajna je. Onda abnormalana granica usred Istre sa hrvatskom državom štit je tih (političkih) interesa. Iako postoji u Istri odbojnost prema Ljubljani, koja je sprovela puno žešći centralizam od onog jugoslovenskog od 1974. pa nadalje, uglavnom može se reći, živimo u zaostaloj provinciji. Odupiramo se, pišamo protiv vetra, Brecelj laje, karavana ide napred. Ipak, nisam pesimist, nisu me programirali za to. Verujem čak i u budući procvat multietničke Vojvodine. Po tome možete zaključiti da sam zaista skrenuo.

Od kulturnih mesta u Sloveniji, znam za Metelkovu i MKC Koper. Šta je još vredno?

BRECELJ: Jesi li ti alternativac? Pa mi imamo Slovensko narodno kazalište, Operu, Cankarjev dom… Od mesta u kojima se odvija otpornički kulturni program više puta tjedno (ili manje ali zato udaraju dublje) postoje još Pekarna Maribor (u grupi velikih vojnih zgrada događa se širok spektar aktivnosti; to je najveća i najperspektivnija točka otpora u Sloveniji), KIBLA Maribor (najmodernija scena i sa manama te modernosti, evropski nivo galerije, Peter Tomaž Dobrila prodoran ko jegulja), MKC Maribor (snobby šminkeraj akcent, sa elementima nečega daje jedna direktorica, koja je uvek bila IN), Kulturni bazen Kranj (od Alternativnog kulturnog društva Izbruh skvotiran socijalistički bazen goni fanatični Andraž Šulc i ukradena elektrika), Mostovna Nova Gorica (prilično veliko i raznovrstno prizorište sa tendencijom ka šminkeraju), MKNŽ Ilirska Bistrica (najuglednije koncertno mesto Slovenije, koje boluje od amerikaniziranosti i besparice), MKDC Postojna (bivše porodilište „rađa“ rijeđe ali ne kilavo), Hiša kulture Pivka (malo mesto ali je utočište bendova kojima odpadaju svirke, rade dobre žurke, likovni pravac preferiraju), Kud France Prešeren Ljubljana (oni su zapravo već građansko snobovska institucija, deluju intenzivno, svaštare, imaju lovu i kvalitetne ubode), Kapelica Ljubljana (najistaknutije mesto plasmana savremene međunarodne Body art i šire avantgardne scene, Juri Krpan je vodi poletno i svetski), MKC Železniki (u njemu kulači Aleš Žumer skoro sam u nepovoljnim okolnostima, rade malo ali dobro), Untehund Ormož (imaju koncertnu tradiciju, rade u lošim uvetima a i sami pridonose tome), MKK Črnomelj (imaju tradiciju i kontinuitet, najviše sa koncertima, uspeva im zamena generacija, rade bez bilo kakve potpore). Osim na tim mestima, tu i tamo se desi neki koncert u pretežnoj šminkeriranoj mreži omladinskih centara ili u nekoj privremenoj točki aktivnosti.

Šta se sve radi u Mladinskom in kulturnom centru od kada ga vodite?

BRECELJ: Rade se koncerti, projekcije filmova, izložbe, performansi, radi svakodnevno muzička slušaona (sa iznajmljivanjem CDjeva), u prostoru vježbaju bendovi, odvijaju se javne tribune, retko promocije pesnika i teatar, svakodnevno osam sati termina za mlade rekreativce, surađujemo sa srodnim društvima i omogućavamo upotrebu prostora, arhiviramo, sedmično šaljemo Internetne obavesti, razvijamo tehnologiju „Mekog terora“, čuvamo oazu drugačijih međuljudskih odnosa.

Da li sebe u budućnosti vidite kao župana Kopra ili kao direktora najvećeg kulturnog centra u regionu?

BRECELJ: Ja u našem Omladinskom i kulturnom centru imam funkciju »WC direktora« (v.d. direktora – prim.sut.). Ne želim, ni ne mogu povećavati volumen i kvadraturu centra u kome radimo trinaest godina ali je moguće da zbog dužine trajanja, zbog značaja događanja u njemu postane velik. Možda sam neskroman ali verujem da Evropljani imaju šta naučiti od nas. I mi ćemo učiti od njih.

 

(Objavljeno u kragujevačkom magazinu »CRTA«, decembar, 2003. godine)

POP Forum tim

Foto: POP Forum arhiva