Prošlost koja se falsifikuje, izda ili proda, a žrtve se ponovo osude na tumaranje između delimičnog i potpunog zaborava, nikada ne može da bude dobar zalog ni za sadašnjost, ni za budućnost

Autentična sećanja na proživljenu ratnu patnju su uglavnom sasvim nespojiva sa profitom. Baš kao i herojski podvizi i dela. Moguće je, međutim, i nije toliko retko da sećanja budu funkcionalizovana, a kolektivna stradanja i podvizi namerno ili “nenamerno” zaboravljeni i potisnuti na margine, u sivu zonu poluzaborava. Onima koji se bave kulturom sećanja već decenijama nije nepoznata činjenica da su upravo sećanja na proživljene ratne traume uznemirujuće često predmet ideološko-političke instrumentalizacije, jednako kao i povod za nove manipulativne cikluse. I dok ratovi sećanjima traju, mi, građani država na Zapadnom Balkanu, zapravo smo zatočenici onoga što se u teoriji podrazumeva pod formulacijom “svesni zaborav”.

Upravo o bizarnom amalgamu potisnutih sećanja, političke ravnodušnosti i upliva interesa, kapitala i moći, govori i Aleksandar Reljić filmom Mamula All Inclusive. Naime, u Mamuli, koncentracionom logoru fašističke Italije, austro-ugarskoj tvrđavi iz 19. veka na crnogorskom ostrvu Lastavica, tokom Drugog svetskog rata bilo je zatočeno više od dve hiljade ljudi, uglavnom civila, žena i dece, koji su bili izgladnjivani i mučeni do smrti, a Reljićev film je redak dokument o transformaciji nekadašnjeg koncentracionog logora (koji bi u nekom pravičnijem društvenom poretku zauvek ostao simbol stradanja i antifašističkog otpora), u luksuzno odmaralište. Nakon što je došao do informacije da je crnogorska Vlada 2014. godine ostrvo Lastavicu, zajedno sa austro-ugarskom tvrđavom Mamula, ustupila švajcarsko-egipatskoj kompaniji Orascom u dugoročni zakup od 49 godina, Aleksandar Reljić je sedam godina radio na filmu jer je, kako kaže, želeo da napravi univerzalnu priču koja će prikazati fenomen “u kojem je novac najvažniji i briše sve pred sobom, pa i mesta sećanja i pijeteta, te uopšte ljudskih stradanja”.

Okvirna priča filma je potresno svedočanstvo, sada već pokojnog, Iva Markovića iz sela Pobori iznad Budve, koji je imao samo osam godina kada, je marta 1942. godine, s majkom, braćom i sestrom odveden u Mamulu. Film dokumentuje i, kako se ispostavilo, uzaludne pokušaje preživelih logoraša da se spreči transformacija mesta masovnog stradanja u luksuzni rizort i mesto lake zabave i hedonizma, da se Mamula, onako kako bi bilo i prikladno, pretvori u kulturno-obrazovni centar i muzej žrtava fašizma, da se nekadašnji logor utilitarno i tendenciozno ne zamenjuje rečju zatvor, kao i da ukažu na to da su kombinacija luksuznih sala za ručavanje na mestu gde su deca umirala od gladi i memorijalna galerija i spomen-soba, neprirodan i uvredljiv spoj za sve žrtve i njihove porodice. Od prve do poslednje scene Reljić rediteljski vešto uvodi gledaoca u područje onoga što, kako i sam kaže, prepoznaje više od trideset godina u društvima u kojima živimo, a to je manipulacija političkih elita, ne samo našim životima, nego i našim sećanjima, prošlostima i našim sadašnjostima.

Sećanje i zaboravljanje, piše Alaida Asman u Oblicima zaborava, nisu sami po sebi ni dobri ni loši, ali je zaboravljanje mnogo više od pukog “manjkavog modusa sećanja”, jer “njegov značaj daleko prevazilazi zaboravnost, notorno slabo pamćenje i njegovo povremeno zakazivanje”. I onda kada je reč o zaboravu važan je kontekst, te “da bismo stekli jasnu predstavu o brojnim i raznorodnim oblicima i funkcijama zaboravljanja, moramo se zapitati u kojim se psihološkim, društvenim i političkim okvirima ljudi sećaju, odnosno, zaboravljaju, i kakva se osećanja pritom javljaju ili potiskuju”. Ukoliko se složimo sa Alaidom Asman, u društvima koja su jednom ili više puta deljena traumama, put ka vladavini prava i integrisanju ne vodi preko zaboravljanja već “kroz iglene uši priznavanja, istorijskih obrada i sećanja”, ne zbog toga da bi se nesvrhovito i trajno držali u pamćenju, već zbog toga da bi jednom postali “osnov zajedničke budućnosti”.

Mamula All Inclusive gledaoce nepogrešivo suočava sa osećanjima teskobe, obezvređivanja i poniženja svih onih koji, sve i kad bi to hteli, nikada ne mogu da zaborave logorsku agoniju bližnjih. Film koji se već mesecima uspešno prikazuje regionalnoj javnosti donosi jednu važnu poruku – prošlost koja se falsifikuje, izda ili proda, a žrtve se ponovo osude na tumaranje između delimičnog i potpunog zaborava, nikada ne može da bude dobar zalog ni za sadašnjost, ni za budućnost.

Nakon premijere na Sarajevo film festivalu i nagrade publike na festivalu Slobodna zona, Mamula All Inclusive biće prikazivan i u novosadskoj Areni, od 4. do 10. decembra.

Aleksandra Bosnić Đurić

(Nezavisnost.org, Foto: A. Reljić fb)

 Uz dozvolu autorke, preuzet tekst od 01.12.2023.

izvor: https://autonomija.info/aleksandra-bosnic-djuric-neprofitabilna-secanja/