Prvo što pamtim u vezi Pitera Bogdanoviča je ono Č na kraju  njegovog prezimena. Generaciji gimnazijalaca sa početka sedamdesetih prošlog veka, ono je bilo ona porozna granica koja je odvajala samoupravni socijalizam koji nam je bio na dohvat ruke i koji smo živeli, od kapitalističkog imperijalizma za kojim smo čeznuli a koji nam je bio nedostižan. BogdanoviĆ je bilo tako obično, svakidašnje, tako se, konačno, prezivao moj školski iz obližnjeg sela Stopanje. BogdanoviČ je tako otmeno, nobl,  svetski, zvučno. Pa još Piter. Pa još iz Amerike. Idi, bre… Stariji i iskusniji su nas upozoravali da isti taj mora da je naše gore list, da mu se bar neki čukundeda ukrcao u potpalublje lađe za Ameriku… Nije nam se uklapalo da neko za koga su pričali da pogleda i po 400 filmova godišnje može da potiče sa prostora, u kome se odlazak u bioskop planirao danima unapred.

Piter Bogdanovič, sa naglaskom na poslednjem slovu, zagolicao nas je i naslovom svog filma „Što te tata pušta samu“ iz već pominjanih godina. Dok ga nismo videli, a tada su ponekad filmovi kod nas dolazili na repertoar i nekoliko godina po snimanju, golicao nam je pubertetsku maštu jer je samo naslov asocirao na neke bezobrazluke, pretežno seksualne prirode, za kojima smo čeznuli.

„Poslednja bioskopska predstava“ nam se dopala ali nas je definitivno kupio „Bioskopom za groš“ iako tada još nismo imali pojma o tome kako je nastao Holivud. Tek kasnije, kada sam na Akademiji morao da naučim priču o borbi Edisonovog trusta i nezavisnih producenata, o nastanku star sistema, kada sam gutao romantične priče o bekstvu nezavisnih što bliže meksičkoj granici a što dalje od poreznika, video sam slike iz Bogdanovičevog filma, koji se i sada vodi kao njegov finansijski promašaj.

On je intervjuisao, ma šta intervjuisao, on se družio sa Orsonom Velsom, Džonom Fordom i Hauardom Hoksom. Pisao knjige o njima, o Fordu snimio i film. Ja sam ga video u Beogradu pre nekoliko godina kada je bio gost na FEST-u. Zavideo sam pokojnom, mom dragom D.T. što je tada radio intervju sa njim. Reditelj sa rediteljem. To je retka slika u profesiji gde se samoljubivost i zavist podrazumevaju. I, zaista osim Trifoovog razgovora sa Hičkokom i Bogdanovičevih razgovora sa Fordom i Hoksom, takvih primera ima veoma malo.

I sada kada hoću da se podsetim kako izgleda pravi filmski reditelj, posegnem za dvema knjižicama, davno izbledelih listova. Obe je napisao ovaj sa Č na kraju prezimena. Na naslovnoj strani knjige „Zovem se Džon Ford. Ja pravim vesterne“, u izdanju SKC 1980, koju je priredio, a ko drugi, nego Slobodan Šijan (koji spada u onu retku, malopre pominjanu grupu, jer je intervjuisao Žiku Pavlovića), u krupnom planu je starac izboranog lica sa naočarima i gusarskim povezom preko levog oka. Poetski  nastrojen pisac bi rekao da mu je te bore napravilo snimanje u Dolini spomenika. Džon Ford. A  Piter je bio sa njim i razgovarao na mnogo mesta, pa i u Dolini spomenika. U pomenutoj knjizi, čiju koricu neuspešno opisujem, ispisao je dogodovštinu sa snimanja Fordovog filma „Jesen Čejena“ koju i danas prepričavam studentima kada im objašnjavam koliko treba da premere  svaku reč u scenariju. Piter nam priča:

„ Ford izvadi cigaru i jače nabi šešir na glavu. Doub, kad on drugi put vikne Džouns, ti se osvrni. Pitaš se, ko je, bogamu Džouns? Pokažeš na sebe: Zovem se Smit gospodine. Bene, pogledaj kao da strašno mrziš što moraš da jašeš tamo – digni se u uzengijama.

Kamera je krenula i Vidmark je po treći put pozvao Džounsa. Ja sa zovem Smit, gospodine, reče Keri.

Zovem se Smit, gospodine, prekide Ford. Nemoj sebi da povećavaš ulogu. Keri nervozno klimnu glavom: Yes, sir. Drugi dubl: Ja se zovem Smit , gospodine. Ti se ne zoveš Smit, viknu Ford. Prestani da pokušavaš da ukradeš scenu starom Benu. Keri klimnu glavom i izvini se. Treći dubl: Ime mi je Smit, gospodine. Nastade pauza. A-hm, reče Ford. U četvrtom dublu dijalog je glatko tekao… To je dobro, doviknu Ford.“

Uvek sam zavideo Bogdanoviču, što je bio tamo i mogao da napiše:

„Tek je bilo prošlo pola devet ujutro u Dolini Spomenika, sunce je bilo toplo ali je vetar sekao. Najveći deo ogromne ekipe filma „Jesen Čejena“ pripremao se za prve scene toga dana, ali je jedan par stajao u blizini slušajući usnu harmoniku: Uvek mu sviram kad dolazi…

Evo ga, Deni. Beli džip – station wagon tek što se pomolio iza uzvišice… Tišina je zavladala ekipom. Džon Ford je sedeo na prednjem sedištu, kroz stakla debelih naočara gledao je kroz prozor, levo oko bilo mu je pod crnim povezom. Nosio je stari filcani šešir, za kožnu traku bilo je zakačeno narandžasto perce, i grizao je kratku, neupaljenu cigaru.“

Kako izgleda pravi filmski reditelj, slika druga. Široki plan, mršavi čovek u sakou sedi na rediteljskoj stolici. Prekrštenih nogu. Veliki šešir potpuno zaklanja negovo lice. Pozadina je potpuno bela. Fotografija kao grafika. I skroman naslov: Piter Bogdanovič „Hauard Hoks“. U ovoj knjižici, koja je prvi put izašla u Americi 1962, a Jugoslovenska kinoteka je izdala kod nas mislim 1966. godine, pri ponovnom, ko zna kojem po redu čitanju, pronalazim nešto što mi je ranije promicalo:

„Mislim da sinemaskop nije dobar medijum. On je podesan samo kad prikazuje velike mase u pokretu. U drugim slučajevima on dekoncentriše, teško je usredsrediti pažnju i vrlo ga je teško montirati. Neki ljudi montiraju tako da ljudsko oko mora da luta od predmeta do predmeta i da nađe ono što želi da otkrije. Publici je vrlo teško da se skoncentriše – ima previše stvari da se vidi – ne mogu videti celinu. Ako želite da montirate na krupni plan, čovek koji govori treba da ima relativnu poziciju na ekranu. Teško je napraviti takvu kompoziciju. Ja najviše volim razmeru 1,85 : 1 – upotrebili smo je u filmovima „Rio Bravo“ i „Hatari“. Ona daje samo malo više prostora sa strane. Kad bi format sinemaskopa bio dobar, slikari bi ga davno upotrebili – oni se tim poslom bave mnogo duže nego mi.“  Zamišljam da Hauard Hoks nije podigao pogled i otkrio lice ispod šešira širokog oboda kada ga je P.B. podsetio da je „Zemlja faraona“ jedini film koji je snimio u sinemaskopu.

Na pitanje kako je došao na ideju da snimi „Rio Bravo“, film koji sam zažarenih očiju prvi put video iz kabine majstor Grade kinooperatera u Podunavcima, Hoks, nemajući naravno pojma o tome, odgovara Piteru:

„Sve je poteklo od scena u filmu „Tačno u podne“, u kojima Gari Kuper trči unaokolo pokušavajući da nađe pomoć, ali niko ne želi da mu pomogne. To što čini ispada još gluplje kad se na kraju filma ispostavi da može sam da se obračuna. Odlučio sam da učinim upravo suprotno, da upotrebimo stav slične profesije u stvarnosti; zato Vejn kaže kada mu nude pomoć: Ako su zaista dobri, ja ih primam. Ali ako nisu, moraću ja da se brinem o njima.“

Čovek koji je gledao po 400 filmova godišnje, koji je kvalifikovano pisao o njima, reditelj, scenarista i producent čija sujeta nije nadmašila negovo poštovanje i interesovanje za najveće majstore filmskog zanata, ostavljajući nam nezaobilazne biografije tih velikana, taj Piter Bogdanovič upravo mi sada deluje kao neko za koga se ispostavilo da može sam da se obračuna, kao Gari Kuper, ali i da prihvati zaista dobre, kao Džon Vejn.

prof. Milan Nikodijević

Foto: https://www.imdb.com/name/nm0000953/mediaviewer/rm3442127360/