(Ogled o politici i satiri SFRJ – 1.)

 

„Ako nas niko ne vidi, niko nam ne može reći da smo kukavice“

Sančo Pansa

 

U danima studentskih demonstracija 1968. godine, u lift stambene zgrade u Beogradu ulazi mladić sa bedžom na kom piše: CRVENI UNIVERZITET KARL MARKS. Starija komšinica posmatra ga i oprezno i radoznalo, i sa respektom i sa zabrinutošću. Pri izlasku iz lifta, ne izdrži i dajemu savet: „Deco, sakrijte to da ne vide komunisti“. Ova anegdota kao da je, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, prepisana iz humorističkog lista za zbilju i šalu JEŽ. U stvari, ovo „kao da je“- kao da je nepotrebno, primera je na pretek.

Karikatura Ivana Franića, naslovna strana JEŽ broj 1568

Ako bi osobi prosečno upućenoj u „totalitarne režime“ došli pod ruku tadašnji brojevi JEŽ-a, ne bi mogla da se načudi brojnim karikaturama koje su ne samo zanatsko-rutinski-simpatično ismevale već i ozbiljno-do-zločesto prozivale i kritikovale privredni i politički sistem socijalističke Jugoslavije. Živi svedoci se slažu da je JEŽ povremeno (kao i karikatura u SFRJ uopšte) imao zvezdane trenutke, omogućene najpre delimično uspešnim revolucionisanjem kulture tokom šezdesetih, overenim 1968. (overenim u smislu da nijedan režim više nije lako mogao da takvo globalno i lokalno revolucionisanje ignoriše ili kontroliše). Od značaja je bila i povraćena stabilnost i samouverenost vlasti koja se oporavila od udaraca zadobijenih studentskim demonstracijama. Svakako relevantna, moguće i ključna je i teza koja nas najviše interesuje u ovom ogledu – da su karikature lagodno reflektovale neke vrlo nelagodneidejno-tematske pozicije; da su putem humora ilustrovale i komentarisale svojevrsnu međuigru političkog i politikantskog, kritičkog i kritizerskog, koja kao da je mogla podjednako dobro poslužiti  direktnoj i indirektnoj legitimizaciji i stabilizaciji struktura moći kao i njihovoj latentnoj delegitimizaciji i destabilizaciji. Mogle su time sasvim dobro poslužiti i učvršćivanju neke sve konkretnije, ozbiljne ali još nedovoljno vidljive, još neobjavljenje političke moći – upravo kroz vickasto preispitivanje simboličkih moći vladajuće ideologije i ideologije vladajućih. Podsetimo se, dominantna vladajuća ideologija nakon reformi šezdesetih bila je radničko-socijalističko samoupravljanje i gromko narodnjački intonirano bratstvo-jedinstvo a dominantna ideologija vladajućih lavirajući socio-liberalizam srednje klase i labavo sapeti buržoaski nacionalizam, vešto ili nevešto zabašureni u marksističke, yu-marksističke, pseudomarksističke i tradicionalizovane oslobodilačke/slobodarske fraze i retorike.

Karikatura Miodraga Stojanovića, JEŽ broj 1552

 

Slažemo se da nas (vicevima) slažete

Dosetke, vicevi, šale, po psihoanalitičkoj teoriji, služe i tome da se kroz smeh „oslobodi“ neko potisnuto nezadovoljstvo, strah, napetost, da se trenutno otklone nelagoda, neizvesnost, nesigurnost. U tom smislu, dobar vic može svakako imati funkciju neophodnog oduška za rastuću i preteću anksioznost, čak osigurača koji sprečava njeno adekvatno detektovanje, izražavanje i analiziranje. U političkom smislu, (politički) vicevi spadaju i u polje onih igara koje formula „hleba i igara“ nudi ili upreže u službu svake za kontinuitet zainteresovane vlasti. JEŽ je međutim, tu funkciju načelno odbijao, samim motom u zaglavlju: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UOZBILJITE SE! Zaista, ukoliko i to nije bila šala, nešto vrlo ozbiljno se dešavalo na stranicama lista u kom ste maltene u istom broju mogli da nađete priloge Matije Bećkovića i Dušana Petričića, Brane Crnčevića i Bogdana Tirnanića, Predraga Koraksića i Milovana Vitezovića – kasnije stasalih u korifeje propagandnih ideoloških aparata liberalističkog i nacionalističkog mišljenja i delovanja (načelno politički suprotstavljenihali u rušenju kakvog-takvog socijalizma i uspostavljanju kapitalizma neminovno kako-tako ujedinjenih).

Možda je najozbiljniji uređivački domašaj JEŽ-a bio onaj kog se sećamo iz Karpenterovog filma „Oni žive“. Naime, junak filma, ukoliko stavi odgovarajuće naočari, umesto reklamnih poruka vidi ideološku zapovest koju uobičajene reklame potrošačkog društva skriveno reprodukuju: TROŠI! RAZMNOŽAVAJ SE! POKORAVAJ SE! Na prvi i ne samo prvi pogled, JEŽ ima upravo funkciju takvih naočara – otkriva paradokse, iskliznuća, neodoslednosti, laviranja vladajućih ideoloških i političkih pozicija i tendencija i njima uslovljenih narativa, čime se uobičajeno i bavi karikatura (ali i tabloidi, koji međutim po pravilu ne adresiraju stvarnu vlast i moć). JEŽ dodatno otkriva tekuću ideološku i političku pri-povest svog vremena, kao interakciju potisnute svesti i – događajima ’68 – naglo probuđene podsvesti režima. Artikulacija i ilustracija ovog susretanja odvija se kroz klasičnu satiričnu detekciju, registraciju i (prečesto tek površnu, „otrcavajuću“, prvoloptašku) kritičku refleksiju aporija dnevnih povesti i zapovesti sistema i režima.

„Ili ćete samoupravljati kako vam se kaže ili potražite drugo preduzeće“. Karikatura Ivana Franića, JEŽ broj 1543

Ovakva otkrića i kritike su, u mogućem krajnjem ishodu – ispostavilo se i teorijski i istorijski i empirijski – vodile čitalaštvo krivudavim putem kroz bilo strateške/višegodišnje bilo taktičke/dnevne društveno-sistemske tenzije i probleme. Njihova percepcija, racionalizacija i interpretacija u JEŽ-u kao da tendenciozno nije pravila razliku između kritike grešaka sistema (koje bi se na primer mogle ispraviti) i radikalne kritike samog sistema (koji bi dakle trebalo radikalno i menjati). Tu se teško može prepoznati i bitna razlika između disidentske (iskliznule ili proterane iz okvira partijske tj. vladajuće ideologije ili politike) i opozicione kritike i otpora sistemu (načelno suprotstavljene samoj vladajućoj ideologiji), koji nadalje mogu biti levog i desnog predznaka.

Ono što međutim upadljivo nedostaje i u tako nedefinisanoj, neprozirnoj tehnici i politici razotkrivanja i kritikovanja – koja u najmanju ruku hrani već postojeću ideološku konfuziju – je otkrivanje i raskrinkavanje onih presudnih, naddeterminišućih ili dubinskih uzroka velikog dela očiglednih sistemskih bilo imanentnih grešaka bilo neplanirano razvijenih, stečenih anomalija. Kao da autorskom timu humorističkog časopisa za uozbiljenje i nije bilo stalo do nekog uozbiljenja, do dubljeg i suštinskijeg nivoa opažanja i kritike, već je fokus striktno bio na površnim/površinskim utiscima o (podjednako površinskim?) deformacijama. Ovakva receptura za „lagodnost u nelagodi“ mogla je biti od velike pomoći… kome sve ne. Bogdan Tirnanić u uvodu u jedan od tekstova u svojoj rubrici „Kamerom kroz polusvet“ sažeto, uzgred, kao da razjašnjava uređivačku politiku: „… vaša omiljena revija za intimni život i politička uputstva…“.

„Slažemo se da nas slažete da ne znate šta je ovde suština problema“ – mogao je glasiti nemi befel vlasti urednicima zabrinutim nad sopstvenom konfuzijom.

U svakom slučaju, napetost između svakom poznatih problema i svakom podjednako nepoznatih njihovih suštinskih uzroka, donekle podsećana napetost koja se javlja pri susretu i boravku u istom prostoru sa nepoznatim osobama, a koja se uobičajeno i rešava – pričanjem viceva.

NASTAVAK  https://popforum.rs/samouprava-korisnim-ignorantstvom/

Nebojša Milikić

Ilustracije: Naslovna (Bogdan Tirnanić u filmu “Rani radovi” Želimira Žilnika, 1969.), Karikature lista “JEŽ” (Izbor: Nebojša Milikić).