Ok, opet sam dobio neki buđavi upitnik da popunim, non-stop se priča o ispitivanjima potreba mladih, svima nama je bitno da znamo šta mladima treba… Bla, bla, bla…

Hajde ovako da sagledamo situaciju. Omladinski radnici, KzM, OCD su ti koji mladima pružaju usluge, servise i sve ostalo, a to bi se jednom rečju moglo nazvati – proizvod. Dakle taj naš proizvod mladima treba pružiti savršene uslove za život.

Osnovno pravilo u poslovanju je: Korisnici vam (obično) ne mogu reći šta im treba!

Zašto je to tako?! Uzmimo na primer nešto što svi koristimo. Mobilni telefon. Vratimo se par godina  nazad. Imali smo telefone koji su bili veliki, sa antenama, monohromatskim ekranima.. Koga god ste tada pitali šta želi da unapredi na svom telefonu, svi bi vam odgovorili da žele isti proizvod, ali da bude manji, lakši, sa manjom antenom. Niko ne bi rekao da želi ultra tanki telefon sa 12 MP kamerom, 16 giga memorije, GPS-om, personalnim asistentom… Isto se dešava i danas, svi želimo brži, bolji, veći iPhone, Samsung, HTC…

E u radu sa mladima je ista stvar. Mladi su navikli na ono što imaju i žele to isto, samo da ga ima više. Da li ste se ikada zapitali zašto mladi u anketama traže još žurki, još koncerata, još turnira i eventualno neku izložbu?!

Iz prostog razloga. To je ono što su navikli da dobijaju od nas. To je ono što je nama najlakše, samo ‘leba i igara.

„Danas mladi nisu kao što smo mi bili, njima su samo telefoni u rukama, samo se dopisuju…“ Ma nemoj?! Prvi MMS sam poslao mislim 2005. To je bilo pre 10 godina, a ni tada telefone nismo ispustali iz ruku, samo što nije bilo društvenih mreža, već MONDO chat, SMS i ostalo.

Ne možemo samo sedeti i kukati kako su mladi nezainteresovani, dok uredno primamo plate. Problem sa omladinskim radnicima je taj što se uglavnom postavljaju(mo) ovako:

• Ja sam omladinski radnik/ca
• Ti si volonter/ka , mlada osoba, šta god.
• Ja sam ovde
• Ti si 2 stepenika ispod
• Ja organizujem nešto što ti već imaš na svakom koraku
• Ti dolaziš. Ako ne dođeš, ti si neaktivan/a, nezainteresovan/a
• Ja svakako primam platu

Uviđa li ko ovde grešku?! Sve što se nudi mladima na lokalu su žurke, koncerti, edukacije.

Žurke i koncerte imaju na svakom ćošku, dakle, nudimo im ono što već imaju, što se ne razlikuje nikako od svega ostalog, ali smatramo da oni trebaju to posećivati jer TO MI ORGANIZUJEMO.

Edukacije? Organizujemo radionicu, zovnemo mlade. Da ste se ikad stavili u poziciju mlade osobe koja nikad nije došla na neki trening, shvatili bi da to u njegovoj/njenoj glavi izgleda ovako:

• Ok, zove me tamo neki koordinator na radionicu, na koju moram da se prijavim, da bih sreo iste ljude koje ni ovako u školi ne mogu da gledam. Po pozivu mi deluje da ću se smoriti isto kao u školi, sa istim ljudima, samo u drugoj sali.

Šta je ovde inovativno?! Ništa. Jer teško je spojiti se, napraviti recimo neki regionalni trening. Spojiti mlade sa ljudima koje do sada nisu sretali. Zašto bi se neko cimao, kada platu svakako dobija?!

Da bi prišao mladima, a i svakoj drugoj ciljnoj grupi, moraš se staviti na njihov nivo, poziciju, pričati jezikom koji oni razumeju, bez bombardovanja gomilom izraza koje ni sam/a ne razumeš, ali su fensi, pa deluješ pametnije kada ih napišeš.

Zaboravljamo glavnu stvar… Mi radimo sa mladima/za mlade. Neki od nas su i dalje u kategoriji mladih. Mladi su nam ciljna grupa, a naša ciljna grupa nam treba biti na prvom mestu… Pre organizacije, KzM, opštine/grada, stranke, plate, dnevnice… Dok to ne shvatimo, ništa se neće promeniti…

Izvor: JORDOVIC.EU