Šta je to što je bitna promena od «5. oktobra» u Jugoslaviji, nikakva u Americi i Afganistanu, a negira sva postojeća ljudska prava? Na slovo, na slovo… R!
Svet bez rata – pacifistički cilj, u interesu je bezmalo svih ljudi i primarna je misija svih mirovnih ali i većine drugih nevladinih organizacija. Put do tog cilja, vodi kroz dosledno teorijsko i praktično razvijanje civilnog rešavanja sukoba.
Sa jedne strane mir u klasičnom smislu, barem u okviru države i vladinih agencija, teži da bude ostvaren na osnovu nečega što bi se dalo definisati kao real-politika, za razliku od pacifista i mirovnih nevladinih organizacija koji funkcionišu isključivo po principima moralnih vrednosti i u neprestanoj su potrazi za alternativnim rešenjima koja ne moraju neophodno da budu političkog karaktera.
Često antimilitaristi imaju kritičan odnos prema «narodnim mirovnim pokretima» (kao u Baskiji, Severnoj Irskoj, Izraelu, Palestini, Srbiji…), što ne čudi imajući u vidu da se ovakvi vidovi borbe za mir u potpunosti sukobe sa osnovnim načelima pacifističkog, civilnog rešavanja sukoba.
Kako bi danas izgledao svet da je, recimo, u Americi 1941. u društvenoj svesti pobedio pacifistički pokret i isključio rat, nasilje i brutalna sredstva u rešavanju sporova i problema kao što je to bio II Svetski rat? Šta bi bilo da je ne nekoliko hiljada Amerikanaca, već deseci miliona ljudi, doslednih pacifista/mirovnjaka, odbilo da ide na front? Oni koji su to učinili proveli su rat u zatvoru, tačnije u speicjalnom za njih organizovanom logoru, ali da ih je bilo mnogo više, Amerika ne bi ratovala i Hitler bi, verovatno pobedio.
Kritika pacifizma je rođena kada i sam pacifizam, sredinom XIX veka. Rečima i nenasilnim otporom nije moguće zaustaviti bilo koju armiju. Suprotstaviti se izazivačima rata silom znači prihvatiti rat, a to je upravo ono protiv čega se želi boriti. Upravo zbog ovakvih unutrašnjih kontradikcija, mnogi smatraju da je ideja mirovnih pokreta samo prelazni stepen na putu ka još nedovoljno formulisanoj ideji koja odbacuje ideale zbog kojih se u datom vremenu vodi oružani sukob. Rešenje ovih dilema verovatno leži u prihvatanju pozitivnog cilja, a ne samo negativnog «anti» ratnog ili na drugoj strani – fašističkog.
Ljudi koji beže od mobilizacije i govore da ne vide nikakvog smisla u ratovanju sa nekim iz druge «republike», zemlje, ili kontinenta, savršeno tačno ocenjuju osnovni problem svakog rata: smisao moguće žrtve života. Oni su, naravno, potpuno u pravu: besmisleno je u poslednjoj deceniji XX, pa čak i u prvoj deceniji XXI, ratovati za «Veliku» Srbiju, Hrvatsku, Albaniju… Međutim cilj samog odbijanja ne može biti samo sprečavanje nacionalnog oružanog sukoba. Takvo sprečavanje je samo sredstvo za nešto više – za cilj mirovnog pokreta, a to može biti samo demokratija, protiv koje su svi nacionalizmi bez razlike, svaka «homogenizacija» bilo po nacionalnoj, bilo po klasnoj, svaka militarizacija i naposletku – svaki rat.
Sećate li se masovnih društvenih pokreta iz 60-ih, 70-ih, 80-ih; nesputane energije dugotrajnih mirovnih protesta i masovnih okupljanja u cilju rešavanja sukoba širom sveta? Danas na pragu novog milenijuma, imajući u vidu mnogobrojne potencijalne i aktuelne oružane konflikte – ponovo i neizbežno će se mirovni pokreti i nevladine organizacije susresti sa legitimnošću svojih delovanja i konkretnih oblika «borbe za mir» prihvatale to one ili ne. Prisetite se nedavnih žrtava demonstracija koje vrlo često u svom osnovu imaju borbu za ljudska prava, a ništa ređe ne dobijaju prefikse «anarhističkih», «antiglobalističkih», «antiimperijalističkih». Država ima monopol na pravo odlučivanja o upotrebi nasilja i malo je verovatno da će se i u predstojećih 1000 godina odreći ovog ekskluzivnog prava. Svi ovi faktori su međusobno tesno povezani počevši od državnih i privrednih struktura, tj. javnog i profitnog sektora, preko trećeg, neprofitnog ili dobrovoljnog sektora – građanskih pokreta, civilnih akcija; pa sve do partija u sukobu, uključujući i sukob sam po sebi.
Mirovne nevladine organizacije nastale su kao organizovani odgovor povećanoj militarizaciji i nasilju u društvu, sa svim prednostima i manama koje takav tip organizovanja donosi. Naime, sve nevladine organizacije po definiciji predstavljaju odgovor izvesnim problemima u društvu, ali sa prestankom spontanosti širokih društvenih pokreta, njihov odgovor postaje sve fragmentovaniji i samim tim i slabiji. Pitanje «usitnjavanja» i «sterilizacije» akcija u odnosu na široke međunarodne društvene pokrete koji su se odigrali u ne tako davnoj prošlosti ipak se uspešno prevazilazi usvajanjem novih metoda borbe za civilno pacifističko društvo.
Boriti se za mir zvuči kao jebati se za nevinost!
Pojam civilne intervencije, civilne akcije kao oblika mirovne politike toliko je široko shvaćen da se pod njim s jedne strane podrazumevaju individualna delovanja koja se sažimaju u izrazu «građanska hrabrost» (npr. individualni odvažni odgovori u slučajevima rasističkih i seksističkih nasrtaja), pa sve do akcija aktivističkih grupa uklopljenih u lokalnu svakodnevnicu (kao što su podrška izbeglicama, edukacija, izgradnja mreže za pomoć onima koji su van zakona – deprivilegovani, ali takođe i demonstrativne akcije (protestna okupljanja, akcije bojkota, nabavke namirnica za izbeglice i sl).
Nijedan rat nakon II Svetskog rata nije doveo do toliko brojnih aktivnosti mirovnog pokreta i šire društvene civilne akcije, kao što je to bio rat u bivšoj Jugoslaviji. Ovde su se masovno primenili gotovo svi oblici civilne intervencije. Ipak, ne tako davno, imali smo priliku da se uverimo u neubedljivost opredeljenja kada su izostale akcije protiv agresivne interesne politike NATO, pritom ne mislim na podršku talibanskoj politici u Afganistanu, već na mnogo bliže odjeke bombi i kratere u našim dvorištima. Savremeni mirovni pokret u Jugoslaviji je počevši od ratova u x-republikama do trenutnih dešavanja kapitulirao po pitanju vojne intervencije. Veliki broj mirovnih organizacija se zadovoljilo sa humanitarnim radom, pre no sa eskalacijom sukoba sa intervencionističkom politikom.
Da li znate da većina eskimskih dijalekata nema reč za rat?
Tekst je napisao Nemanja Krajčinović, aktivista iz Beograda za drugi broj magazina kampanje „Know Your Rights“ NVO „MillenniuM“ od 01.11.2001. godine.
Foto 3: Nemanja Krajčinović (privatna arhiva)
Foto: Naslovna (Photo by Julian Wan on Unsplash); Foto 1 (Photo by Duncan Shaffer on Unsplash); Foto 2 (“Bombing for peace is like fucking for virginity.” Anti-Vietnam war protest (1969) izvor: