(Istorija popularne kulture Kragujevca 1990 – 2000…+, drugi deo, priča 1.)
Bilo je to u SKC-u, Na prvom kragujevačkom REFRAKT-u. Još sam svodio utiske sa predstave zagrebačkog “Le Chevale” koji su igrali na sceni Prirodno – matematičkog fakulteta, Mrožekovog “Policajca”. Naravno, adaptirano, jer je skandal izazvao avangardni pristup, začinjen ljubljenjem muških glumaca u tangama (kada je barem šest studenata iz komšiluka izašlo, bez obzira na slobodan ulaz i neodgledanu predstavu), fetišiziranim pušenjem cigare glavnog glumca i reditelja Bosanca iz nožnih prstiju prelepe, crnokose hrvatske glumice i mnogo kečapa po sceni koji je zamenjivao krv, a koji sam nabavio u radnji na ćošku, pola sata pre predstave. I da, video sa slavonskom “prodajom mlade”, koji je doduše zasmetao samo jednom okorelom članu SPS-a iz SKC-a, koji ga je meni opisao kao “prodaju srpske teritorije”, doduše direktno.
Pošto je čaršija brujala, razmišljao sam, šta bi nam mogli doneti “slemeri”, odnosno zajedničko gostovanje srpskih i hrvatskih slem-pesnika, koje je trebalo da počne.
Prišao sam Maksu, koji je stajao za šankom sa Vujom.
- “Jeli, leba ti, jel’ ono Mile?” – upita me kum Maks, koji je kao prvometalac, fanzinaš i saradnik organizacije (ali prvenstveno kao Kum) morao da ima sluha za moje umetničke skperimente.
- “Koji Mile? Slemer? Pa da, to je Mile!” – odgovorih povtrdno.
- “Piše Hund, ali piše i Mile!” – dodade Vuja u duhu pankera, aludirajući istovremeno i na Štimca u “Vuku Samotnjaku”, ali i na pankere iz aranđelovačkog komšiluka.
- “Mile Kekin iz Hladnog Piva?” – ponovo će Maks, dodavši da pola sata debatuje sa Vujom da li je on.
- “Naravno, on je stari slemer.” – odgovorih zadovoljan reakcijom publike i osečajem da je ovakve stvari trebalo uraditi baš ovde u SKC-u gde ima jezgro pesničke publike.
Foto 01: Prvi formalni slem u Kragujevcu, SKC, proleće 2003, gostovanje hrvatske scene i domaće snage: u prvom planu – Mile Kekin (levo) i Željko Brada (desno).
A neka vrsta preteče slema, kao i eksperimentalne poezije, performansa, odnosno, jednom rečju – alternative u umetnosti, upravo je i vezana za kreativne ljude koji su se skupljali oko SKC-a u Kragujevcu, ali i Doma omladine. Jer. šta je i danas slem poezija, ako ne neki širi vid popularne kulture, koji teoretski širi prostore. Pesnički slemovi započeli su u Čikagu 1984. godine prvim takmičenjem u slemu, čiji je cilj bio da se popularnoj publici emituju pesnički koncerti iz akademske zajednice. Američki pesnik Mark Smit, koji je verovao da je tadašnja poetska scena bila „previše strukturirana i zagušljiva”, počeo je da eksperimentiše uzimajući čitanja sa otvorenim pesmama sa mikrofona, a zatim ih pretvarajući u slemove i uvodeći takmičarski element.
“Slem je susret, zajedništvo, sabornost, a ono što je došlo kasnije, a to je komercijalizacija, koja je recimo uništila rep i hip – hop, još uvek nije naškodila slemu. Suština je u druženju, u prijateljima koji su, kombinujući pozorište i poeziju napravili društvance koje je kroz žurke doprinosilo da ljudi budu srećniji i zadovoljniji.
Bez zajednice i publike nema ni slem poezije. Bez susreta između publike i izvođača nema ni performansa.”, rekao je jedan od najvećih promotera ove umetnosti u Srbiji, Milan Mijatović, ujedno i autor, organizator, istraživač, osnivač beogradskog Poezina.
Zanimljivo, prvo slem veče u Srbiji, po istraživanjima Milana MIjatovića, održano je u Domu omladine u Beogradu, 2002. godine. Tada su nastupali iz Hrvatske Mario Kovač i Janko Mesić, kao i pesnici iz raznih evropskih gradova. Pobedio je Ivan Tobić, tako što je prekršio sva moguća pravila. Nakon toga je 2003. održano drugo beogradsko takmičenje, a već 2004. godine došlo je do tuče u beogradskom SKC-u, kada su se posvađali slemer “Kaciga” i član grupe Bad Copy.
U Kragujevcu je slem scena vezana uglavnom za Studentski kulturni centar, jedan od članova “Književne radionice SKC”, Damir Nedić često nastupa na slem događajima Poezina, organizuje ista kao prvi u gradu sa saradnicima iz pomenute radionice, a prvo regionalno gostovanje je bilo u SKC Kragujevac, 23. aprila, 2003. godine u okviru prvog REFRAKT-a (Regionalnog festivala alternativne kulture) koji je u Kragujevcu organizovala NVO “MillenniuM” sa partnerima (beogradski Kulturni front i zrenjaninski Kulturni centar), kada je sa hrvatskim slemerima nastupio i Mile Kekin, frontmen regionalne pank-rok atrakcije, benda Hladno pivo.
Foto 02: Jedan od događaja “Književne radionice SKC”, Violeta Eta Tomić (levo, sedi), Nenad Glišić Gile (desno, stoji).
A, kako je sve krenulo sa alternativnim, odnosno “andergraund” pesnicima u gradu? Prava adresa za ovu priču je svakako Nenad Glišić Gile, pesnik, književnik i aktivista (naravno – levičarski):
“Pravi andergraund kod nas je počeo na pank sceni, tačnije 5ko je bio neka vrsta pionira. Krajem osamdesetih mu se priključujem ja sa svojim tadašnjim radom u Minidada teatru, a zatim i Dragana Manojlović Ramona koja na žalost više nije među nama. Treba reći istinu da je Slobodan Pavićević sedamdesetih u svojoj signalističkoj fazi bio neka vsrta preteče koji je ostavio utisak i blagi uticaj na nas iako signalizam nije bio andergraund u svoje vreme već prihvaćeni pravac unutar domaćeg mejnstrima. Pomenuo bih i Šareta i njegovu vezu sa klokotristima i njegov široki duh i britki um.” – govori Gile o samom početku ove scene.
Uz napomenu da je pomenuti 5ko – Predrag Petrović Petko, a Šare – Radoslav Šarenac, kao ilustraciju predstavljamo jednu Šarenčevu pesmu, sa izraženim bitničkim duhom:
Radovan Šarenac (1952.) – “Govorio sam ti o podobnosti”
Levo:
Oči u granju (jedan)
Omladinci na Velikom odmoru (dva)
Stara baba na klupi čkilji kao pleonazam (tri)
Potmulo bilo penzionisanih pejsmejkera (četiri)
Desno:
Vojnici onanišu na prozorima kasarne (jedan)
Krckaju grančice (dva)
Šumar se ozbiljno približava sa dvocevcem (tri)
Zavod za zaštitu spomenika (četiri)
Lepo sam ti govorio
Veliki park nije podoban za tucanje.
(“Pevači usnule prestonice”, dva veka poezije kragujevačkih pesnika, Književni klub “Katarina Bogdanović”, izbor i predgovor Vladimir Jagličić, Kragujevac, 2007, str. 276)
Foto 03: Počeci andergraunda poezije, muzike i performansa: (sa leva na desno – Gile, Ceja, Vuja, Petko).
Gile govori i o “andergraund pioniru” Predragu Petroviću:
“Fast dead boy je jedna od 5kovih inkarnacija, bilo je tu još nekih imena tipa Rubbishman, Gavrilov Princip, Fantom Snifferfog i ko zna još koliko toga. 5ko je sjajan stvaralac, po mom sudu, talentovan, neiskompleksiran i nepatvoren. Pored eksperimentalne muzike, poezije, kolaža i crteža, izdavao je jedan sjajan art – zin (“Fantom”). Njegova specifičnost je autoironijski odnos prema sopstvenom delu i neverovatan talenat za antimarketing.”
Foto 04: Primeri art – zinske scene.
O vidljivosti nove pesničke i šire umetničke scene van samog grada i njenoj povezanosti sa širim prostorom, Gile priča:
“Preko tadašnje pank scene je to išlo relativno lako. Pravile su se kompilacije, fanzini su objavljivali prikaze, tako da smo mi zapravo od samog starta bili lišeni ikakvih lokalnih surevnjivosti i prikačili se direktno na tadašnji savezni nivo.”
Foto 05: Nenad Glišić u pesničko – izvođačkoj akciji, novijeg datuma, ali starog duha.
Predstavljanje tadašnje nove pesničke scene, je logično išlo po oprobanim javnim scenama kulture tvrdi Gile:
“Pre svega u tadašnjem SKC koji je imao tu vrstu senzibiliteta. Meni lično, bilo je omogućeno da u Gimnaziji (Prvoj i tada jedinoj) izvodim svoje igrokaze, koji bi danas bili nazivani performansima, a imali smo solidnu saradnju i sa tadašnjom upravom Doma omladine, gde smo takođe postavljali neke programe i u kojoj se sastajala grupa NAGHOFF koju je vodio moj drug Aleksandar Šurbatović.”
Foto 06: Minidada teatar – album “Sociologija sluha”.
O svom prvom alternativnom umetničkom projektu, Nenad Glišić govori:
“Minidada teatar (prvobitno ime) imao je za cilj da bude multimedijalna umetnička grupa koja bi objedinjavala poeziju, muziku, likovne izraze i filozofiju. Objavili smo dva izdanja: prvo je bila split – kaseta sa smedervskom grupom Vow wow, a drugo je bila kasetno izdanje iz maja 1991. godine, album koji je nosio naslov „Sociologija sluha“. To je izdato u tadašnjoj Slavonskoj Požegi i vrlo je moguće da je poslednje jugoslovensko izdanje pred definitivno rasturanje zemlje. Tu smo bili Saša Radovanović Frenki na udaraljkama i ja sa tekstovima i muzikom. Takođe, za performanse sa nama je bila Dragana Manojlović Ramona.”
Za ilustraciju, evo i jedne pesme MDT:
Minidada teatar – “Put”
Pravo,
pravo,
pravo,
iza crte,
tamo,
izobraženost u obliku,
krivina divnih i pravilnih,
desno,
levo,
desno,
pravo
jasno
samo pravo
tvoj put
odlazak u ludilo
tvoj put
jedini je put
Gile nastavlja priču o svom projektu MDT:
“Da kažem i to, da sam dobio priliku da moj maturski gimnazijski rad bude posvećem Minidada teatru, što sam tada doživeo kao ozbiljno priznanje. Godine 2000. Igor Seke je na svojoj nezavisnoj etiketi objavio zvučnu poemu Samouništenje pod imenom Minidada.
U novoj inkarnaciji, sada pod imenom “Gile i minidade” tu su Olga Dragaš i Mirjana Andrić, koje su stvari pomaknule napred i donele novu energiju.”
Foto 07: “Gile i minidade” + Slemer: (sa leva na desno) Olga Dragaš, Damir Nedić, Nenad Glišić i Mirjana Andrić.
Tu je i ilustracija rada starih/novih MDT:
Gile i Minidade – “Univerzumska”
Ko što Knjiga kaže,
ko uživa treba da se zabrine,
istina je suprotna.
je istina…
Pošto je po Knjizi univerzumska Nova godina 19. februara,
Eh osećaj mi reče ko je rođen 19. februara,
bio je masovni ubica u svim prošlim životima,
Eh osećaj mi reče to je tužan i žalostan datum,
jer sve je suprotno onome čemu smo uslovljeni,
tj ono što kaže Knjiga.
Znaš li nekoga ko je rođen 19. februara,
entiteti i kosmos federalna skupština pripremali,
hiljadama godina da zameni (ne samo entiteti nego mnogi),
Mars i Saturn u duši,
poentiraćeš u svakom smislu te reči,
proći ćeš kao ti jeretici Bruno i Kopernik,
bićete spaljeni zajedno.
Pošto Knjiga kaže ko uživa treba da se zabrine,
istina je suprotna,
izbacuje podsvest na površinu i skida sve maske…
Foto 08: “Gile i Minidade” (ilustracija I.).
O reakcijama publike, kao i starijih kolega na stvaralaštvo nove pesničke scene grada, Gile se priseća:
“Treba reći da nije bilo mnogo osporavanja. Bilo je nekih reakcija koje su možda bile ne baš sjajne, ali toga nije bilo mnogo. Uglavnom, sve reakcije su nam uvek dobrodošle, bile pozitivne ili ne. U ranim danima čitali smo u formi flešmoba na ulicama i trgovima i reakcije su uvek bile vrlo pozitivne.”
Foto 09: “Gile i Minidade” (ilustracija II.).
I kasnije, Gile je pokretao sa drugima nove pesničke tendencije, poput serije vizuelnih pesama “antibilbord” sa Nenadom Breljakom Neđom, takođe jednim od pionira lokalne dark – scene u roku (Krug, Sinovi Albrehta). A koliko je imao veze i sa nastankom “slem scene” u gradu, govori sledeće:
“Scena je novijeg datuma, jer smo godinama tu uglavnom bili 5ko i ja, pri čemu je 5ko, više od decenije živeo na drugom kontinentu. Tek unutar Književne radionice SKC je stvorena kritična masa za scenu.”
Foto 10: Predrag Petrović Petko (levo) i Nenad Glišić Gile (desno).
Već načet frtalj ubrzanih i haotičnih dvehiljaditih, moj drug Barlov slikar i ja sedimo u Domu za ikoničnim stolom foajea ispod “smakovskih” insignija. U toku je prvi gradski festival angažovane poezije, koji će Damir uspeđno da prevede potom u centralni kragujevački slem događaj. Pošto je na uvodnom delu neko pitao Damira da li ima biranja najbolje angažovane pesme, a on prvo revolucionarno, pozivajući se na pariske komunarce odbrusio da nema nikakvih izbora, a potom uz nagovor saradnica ipak dobroćudno pristao, upitah ga u prolazu, jer su me reči sve vreme “svrbele” u glavi:
- “Pesniče, kakve su propozicije?”
- Da je pesma nastala u toku festivala! – nasmeja se Damir odgovarajući.
- “To sam čekao!” – uzvratih, prebirući po sećanju unazad čak do četvrtog osnovne, kada me je mrzelo da na času srpskog pišem rad na temu NOB-a, nego sam izvadio dva srednja lista i hrabro upitao učiteljicu da li može pesma, na šta mi je ona nasmejano klimnula glavom, a meni je ruka sama počela da piše ono što je posle objavio i novosadski “Zmaj” u rubrici dečijih šlihterskih radova – “Eno gora zelena, u njoj tutnji, bije, to se Tito hrabro bori, crven barjak vije…”.
Međutim, sada je situacija bila drugačija, Damir je okupio ozbiljne igrače, od Gileta, do regionalnih slemera, a ja sam se prijavio pod šifrom “doktor”, zbunivši voditelja sa hipsterskim brkovima po dve osnove, pre nastupa da sam po profesiji lekar, a posle – da se zaista nisam takmičio od osnovne škole. Jer sam, ne verujući ni sam žiriju, osvojio prvo mesto. A prosto je izletelo iz mene, stih po stih, tokom tri dana festivala:
Hoću da budem političar
Hoću da budem političar, da pišam po sirotinji, da lažem i kradem i varam i pravim selfi u skupštini.
Hoću da budem političar i imam kupljenu diplomu, da vadim pištolj na studente i šutnem novinara u njonju.
Hoću da budem političar, da jedem džabe u restoranu, sredim za posao, ugradim tender i jebem Zapadu nanu.
Hoću da budem političar, da nameštam izbore i Vladu, budem ministar bez portfelja, vozim se službeno po gradu.
Hoću da budem političar, da branim Kosovo od kuće, smanjim penzije i plate, pobegnem kad je vruće.
Hoću da budem političar, da me narod juri da bije, da čekam danima pred kabinetom, da me služba krije.
Hoću da budem političar, da volim Putina i popa, da kukam u Briselu naglas, Arapinu prodam topa.
Hoću da budem političar, da ljuštim viski i koku, imam podrum vina, tretiram ljude ko stoku.
Hoću da budem političar, da imam seks afere, vikendicu u Budvi i kuma što pare pere.
Hoću da budem političar i pravim gej parade, plaćam navijače, drukam za ambasade.
Hoću da budem političar…
dr Vladimir Paunović
Foto: Naslovna (Plakat “Gile i Minidade”, autor SKC KG, izvor FB Nenad Comrade Glišić); Foto 01. (POP Forum arhiva); Foto 02./03./04./05./06./07./10. (izvor: FB Nenad Comrade Glišić); Foto 08./09. (Screenshot You Tube https://youtu.be/NlN5AkpQAcI?si=5uF3iQo9QiEB2oKY).