Mikroscena američkog savremenog kratkog filma (1.)

MikroFAF poslednjih 11 godina entuzijastično i iskreno gradi mrežu ljubitelja „nazavisnog“ kratkog filma, a istovremeno pruža potporu istinskim amaterima, kao i mladim filmadžijama koji eksperimentišu i još nisu ušli u mašineriju „filmske industrije“. S druge strane, mi najviše volimo zaklete gerilce, prave ljubitelje DIY („Do It Yourself“/“Uradi sam“) pristupa i nalete šarma i slobode koji njihovi filmovi nose.

Sa dostupnošću kvalitetne filmske opreme, duh koji je „Low-Fi pokret“ nosio i svojevremeno širio po Srbiji (i šire), danas postoji samo u tragovima. „Low-Fi Video” pokret je nastao spontano 1997. godine posle jedne akcije koju su u tadašnjem Cinema Rex-u organizovali studenti nekadašnje Filmske škole „Dunav filma“. Iz jednog nepretencioznog programa projekcije domaće kućne produkcije, izrasla je vrlo živa scena na kojoj je do 2003. godine učestvovalo na desetine, mahom mladih autora, koji su u tom periodu gerilski snimili preko 600 kratkih filmova, mimo svih ustaljenih produkcijskih tokova i najčešće sasvim primitivnom opremom, dokazujući da „boj ne bije svijetlo oružje“.

Tehničke veštine postale su česta opsesija autora, pa fokus filmova neretko biva na tehničkoj ispravnosti i vizuelnom savršenstvu, nauštrb ideje, scenarija, glume, slučajnosti, inovativnosti, spontanosti… Ta high definiton histerija uticala je naravno i na našu programsku strukturu, koja je oduvek bila okrenuta osluškivanju publike i međusobnom dijalogu. Naša publika voli i „profi“ filmove, ali voli i dobar DIY poduhvat. Zato su u programu MikroFAF-a zastupljene raznovrsne produkcijske sorte, a tematika je svakako usmerena na nezavisnost, bilo u smislu duha, pobunjenog čoveka, osvajanja slobode, bilo u novim filmskim tehnikama ili angažovanim idejama. Poslednjih godina se na festival prijavljuje trocifren broj filmova iz celog sveta, pa samim tim mogu, kao umetnička direktorka festivala, da sagledam neke trendove na polju „kratkog indie (od the independent/nezavistan) filma“.

Plakat 1. MikroFAF 2020. (dizajn Antun Gverović)

Bez ulaženja u pitanje koliko zaista film može biti nezavistan, u ovom tekstu ću pod tom frazom podrazumevati: 1. Ono bazično shvatanje – američke filmove koji nemaju nikakve veze za Holivudom; 2. Filmove koji su snimani sa budžetom, ali nose svojevrsni autorski pečat i nisu pod uticajem političkih ili produkcionih pritisaka i 3. „Uradi sam“ filmove, odnosno no-budget filmove, koji su „najnezavisniji“ u svakom smislu. Moram da primetim da, pored dominacije iranskog filma u međunarodnoj selekciji MikroFAF-a, koji nasuprot stegama na polju društva i politike, odvrće ventile u filmskim školama i ozbiljno definiše svoj stil, američki kratki film u poslednje vreme takođe postaje sve prisutniji i zapaženiji u našem programu. U arhivi festivala nalazi se riznica filmova sa svih kontinenata, naravno većina nikad nije puštena, a neki su čak i celovečernji drugarski poduhvati… Ima tu svega i svačega.

Svakako, filmovi koji bivaju uvršteni u selekciju MikroFAF-a, raznovrsni su koliko i naša publika, ali neki trendovi se za određene zemlje mogu uočiti (ruska opsesija dobrom kamerom od „malih nogu“, iranski ruralni pejzaži i minimalistička gluma, španski komični obrti i dinamični dijalozi…).

U ovom tekstu se zadržavam na osvrtu na filmove koji potiču iz SAD, a često smo i za teme festivala crpeli inspiraciju iz društvenih gibanja koja su počinjala baš tamo. Na primer, 9. MikroFAF, organizovan pod nazivom Caged Edition, direktno je bio inspirisan Trampovim odvajanjem dece od roditelja koji su ilegalno prešli granicu Meksiko–SAD, a poslednje izdanje je bilo predstavljeno uz moto Can You Breathe?, kojim smo želeli jasno da impliciramo na pokret I Can`t Breathe, a onda i na ostale turbulencije iz 2020. godine: jačanje desnice u Evropi, ugrožavanje opstanka umetnosti i umetnika, gušenje medijskih i ličnih sloboda, globalnu pandemiju, ekonomske nedaće, onemogućavanje slobodnog kretanja, rada, izražavanja, disanja…

Plakat 2. MikroFAF 2018. (dizajn Antun Gverović)

Od prvog izdanja, 2010. godine, MikroFAF se značajno proširio kako u programskom smislu, tako i geografski, pa sada tokom selekcije imamo ozbiljne vožnje kroz sve kontinente i kroz razvnovrsne filmske scene, od potpunog underground-a do festivalskih high i medium production filmova. (Doduše, ono što mi ovde percipiramo kao high budget short film u principu se često u Evropi ili Americi tretira kao izuzetno skromna produkcija). Tokom tog našeg razvoja od lokalnog do međunarodnog utočišta za kratki film pojavljuje se i sve više američkih indie filmova kako na listi prijava, tako i među odabranima za takmičarski program. Na 10. mikroFAF-u su prošle godine čak dva američka filma ušla među nagrađene. To su animirani film The Animator, Trenta Šaja (Trent Shy) koji je žiri proglasio za najbolji „uradi-sam“ film u međunarodnoj selekciji i igrani film Chickens Brajana Kita Montgomerija Džuniora (Bryian Keith Montgomery Jr). kome su selektori dodelili posebnu pohvalu za Power film ostvarenje. Na MikroFAF-u 2020. možda nijedan američki film nije formalno nagrađen, ali je selekciju prošlo čak sedam (do sada najviše) veoma različitih ostvarenja, a direktno ili indirektno svaki je reagovao na temu ovogodišnjeg festivala: Can You Breathe?

U kratkom animiranom filmu The Animator autor je koristeći lutka, animaciju predstavio koliko bi proces stop-animacije bio brutalan, ako bi lutke imale karakteristike čovekovog tela i mogle da reaguju. Na neki način: kad moć stop-animacije više ne bi bila u trikovima i transformacijama, već u tome da sa par prstiju komadaš nekog kako ti se prohte. Film je svakako kombinacija bizarnog i smešnog, zahvaljujući distanci od plastelina.

Drug film sa MikroFAF-a iz 2019. koji sam pomenula, Chickens, sniman je 2018. godine kao reakcija na tada aktuelan slučaj policijskog rasističkog nasiljg, ali kao da je sniman baš 2020. Ova horor satira ili tzv. alt-horor film (alternativni horor – Montgomerijev brend), takođe odiše pomenutom stilizacijom u scenama nasilja, a negativci su prenaglašeni do parodije. Međutim, već nakon prvih minuta doživljaj postaje sasvim drugačiji, a napetost postaje konstantna. U 12 minuta fima, čija radnja počinje post factum, sabijene su ekstremno brutalne dramske situacije, konstruisane tarantinovskim stripovski nasilnim scenama i monologom pred buru, alegorijskim pričama u priči, kombinacijom kolora i crno-bele tehnike. Sav ovaj ekstremizam u razvoju radnje i gotovo groteskan prikaz situacije i likova ne čudi s obzirom na to da je autor, kada je imao 13 godina izgubio rođaka istih godina, tako što ga je izrešetala policija jer je ukrao automobil. Verovatno je, tako nadrealno i ekstremno, samo mogao i da doživi ovaj događaj. Nakon panike od 10 minuta, dolazi finčerovski obrt i neočekivana replika: „Hey, I gota question for you. If there`re a hundred of roaches in your house and only one of you, what makes you think it`s your house?“. Pošto je film dostupan onlajn, ovde ću da se zaustavim i da pustim čitaoce da ga pogledaju i protumače citat.

The Chickens

Marija Rodić
(filmska rediteljka, umetnička direktorka MikroFAF-a, predvodnica „Satibare“)

Foto: “The Chickens/The Animator” (MikroFAF arhiva), Plakati MikroFAF (dizajn Antun Gverović).

Izbornik