Analiziranje stavova političkih partija u predizbornom periodu na temu kulture, NVO “MillenniuM” je radila do sada dva puta – 2012. godine u okviru šire akcije Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije kao članica (serija debata “A kultura?”) i samostalno 2014. godine u sklopu debate “Kultura bez cenzusa”. Prvi put je odziv partija bio gotovo potpuni (izostali su samo Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka, što je takođe poruka, prema kulturi ili civilnom sektoru, svejedno) a mala scena Teatra gde se održavao događaj bila je prepuna tokom višesatne diskusije, dok je drugi put u gradsku biblioteku došlo jedva troje predstavnika političkih organizacija koje bi da glasamo za njih kako bi nam poboljšali živote. U najkraćem, zaključak se svodio na izlistavanje nečega što bi se moglo kolokvijalno nazvati “spiskom božićnih želja”, odnosno idejama više ili manje kompetentnih osoba o tome kako bi trebalo urediti ovu oblast, ukoliko im građani daju poverenje.

Kako smo se oba navedena puta fokusirali na lokalnu, predizbornu kulturnu politiku grada Kragujevca i sada ćemo zadržati isti fokus, jer je na nacionalnom nivou već pokazano šta vladajuća politička grupacija misli o kulturi (najniži budžet u regionu i Evropi, diskriminacija nezavisne scene, rigidni centralizam, para-državne kreativne budžetske industrije…), a od opozicionih kulturnih programa nam je bio samo poznat onaj SSP-a (Stranka slobode i pravde), u kome u jednoj rečenici stoji potreba o povećanju budžeta za kulturu od najmanje 1%.

Tokom lokalnih izbora 2020. godine, bilo je prijatno iznenađenje što je oblast kulture vidno prisutna u obećanjima (za razliku od implementacije) političkih grupacija koje izlaze na izbore, čak i onih koji promovišu bojkot (ali kritikuju poteze vlasti). To može značiti da je aktuelna politička ponuda najzad prepoznala značaj kulture kao civilizacijske tekovine, lokalnog identiteta i čak razvojnog potencijala u šta sve zajedno čisto sumnjamo (jedan aktuelni, visokopozicionirani lokalni političar iz vlasti je pri dolasku na istu pre neku godinu izjavio “Svaki dinar uložen u kulturu smatram bačenim jer je moglo da se asfaltira!”). Verovatnije je, da će političari u osvajanju glasova građanki i građana, posegnuti čak i za kulturom, koja ih lično dotiče kao lanjski sneg, što je više puta dokazano u potonjim periodima vršenja vlasti.

Sumirajući “spiskove želja”, odnosno predloge kulturnih politika koje smo uspeli da uočimo, Kragujevcu političari najviše obećavaju infrastrukturnu renesansu u narednom periodu. To bi bili prevashodno – kulturno industrijski kompleks oko “stare Zastave” nazvan “Knežev Arsenal” (u kome, od formalnog zakonskog stavljanja u nadležnost grada, osim organizovanja manifestacija, povremenog šišanja trave i rasterivanja neželjenih sumnjivih posetilaca ništa nije urađeno da bi promenio dekor za snimanje filma zombi apokalipse), nova zgrada teatra (o kojoj se priča najmanje dve, ako ne i tri decenije), konačna zgrada jedinog lokalnog fakulteta vezanog za kulturu – FILUM-a (koji je, od kada ga je “kuma” Srbijanka Turajlić krstila, a “otac” Mirko Rosić “oteo” od beogradskog Univerziteta, sve generacije studenata odškolovao na desetak gradskih lokacija), realizacija projekta “Milošev venac” (stara ideja Coleta Kovačevića o redizajniranju prostora oko stare crkve, mosta, pijace i muzeja u kulturni kompleks), revitalizacija gradske dvorane “Šumadija” (koja se otprilike tri do četiri puta duže renovira nego što se gradila) i na kraju, kao nova ideja – regionalni centar za kulturu (smatramo da je ova odrednica – zakonski status, a ne zgrada institucije). 

Kulturna infrastruktura kao fokus političkih predizbornih kampanja je po nama u redu, iz najmanje dva razloga – prvog i glavnog, jer ništa po tom pitanju nije rađeno u Kragujevcu (kao i u celoj Srbiji) još od vremena SFRJ (uz retke izuzetke koji se uglavnom tiču revitalizacije) i drugo, jer sav postojeći budžet ide za ljudske resurse ili plate, a nešto i za programe kada se potonji namire. Svakako da su programi, odnosno kulturna ponuda i razvoj publike prioriteti, jer šta će vam nova zgrada teatra ako su predstave retke i loše ili ako nema publike, ali kako Srbija nema privatne fondacije ili korporativni sektor poput američkog koji bi zadužbinarski umesto luksuznih vila gradio pozorišta i muzeje, dotrajala i nedovoljna kulturna infrastruktura je usmerena ka hronično malom budžetu za kulturu. Međutim, revitalizacija infrastrukture, pored želja i dobre volje, iziskuje i ozbiljan novac i vreme, što znači da je neophodna dugoročna strategija kulture, jer jedan mandat teško može biti dovoljan za realizaciju, u današnjem vremenu ekonomsko-socijalnog kolapsa, kada je potrebno prvo spasavati golu egzistenciju građana.

Kragujevac je do sada imao dve strategije razvoja kulture, prvu dvehiljaditih kao prvi grad u Srbiji koji je na inicijativu Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije prihvatio da je radi, uradio je i zvanično usvojio. Ali je nikada nije potpuno primenio. Bila je sasvim solidna i to ne kažemo zbog našeg doprinosa kao predstavnika civilnog sektora u kulturi, nego zbog ocena eksternih, vankragujevačkih javnosti. Naredna vlast je napravila svoju verziju strategije koja je bila nepoznata široj javnosti.

Koji je glavni nedostatak dosadašnjih strategija kulture Kragujevca? Upravo izostanak opšteg konsenzusa pri izradi, usvajanju i potom primeni. Ako, kako vidimo na predstavljenom primeru predizbornih obećanja, ima saglasja oko infrastrukture, ne vidimo nikakav problem da se angažuju stručna lica kao facilitatori i eksperti za pojedine oblasti, uključe (sveti gral – participacija!) i bukvalno svi činioci kulturnog života (izvršna vlast, opozicija, civilni i kreativni sektor u kulturi, srodne oblasti poput obrazovanja, samostalni umetnici i stručnjaci u kulturi i na kraju i možda najvažnije – publika, koja sve ovo konzumira ali i finansira), pokrene upravo od kulture novi/stari pravac razvoja lokalne samouprave u smislu dogovora oko zajedničke vizije (stara prestonica kulture – identitet, kultura kao preduzetništvo, kultura kao turistički resurs…), dogovore ciljevi i koraci do njih – zadaci uz dugoročne i kraće operativne mere odnosno aktivnosti, sve to budžetira, usvoji i najzad počne sa primenom. Logično, zar ne! Nikakva preterana mudrost, koju “novoeksperti” propagiraju, to se radilo još u vreme samoupravljača.

Ako se gleda opšte dobro i shvati da neko ima sećanje i dobro zna ko je i šta pokrenuo i započeo i da onaj ko otvara auto-put nije i onaj koji je započeo rad, možda jednog dana, predstavnici drugačije politike, na otvaranju nove zgrade teatra ili renoviranog “Kneževog Arsenala”, pomenu ili pozovu sve one koji su učestvovali u realizaciji kao predstavnici izvršne vlasti, ali još bolje i predstavnike svih sektora i pre svega građane-publiku. Onda će se i taj objekat smatrati pravim gradskim objektom kulture. 

POP Forum tim

Foto (POP Forum): Kulturno-industrijski kompleks “Knežev Arsenal” u Kragujevcu.